U Beogradu nam je uvek najveća frka

Prošlo je četiri godine od kako Bajaga i Instruktori nisu imali veliki beogradski koncert, a više od decenije od kako njihov nastup nije organizovan na otvorenom prostoru. Bend koji ove godine slavi 29. rođendan promovisaće u subotu na Kalemegdanu novi album Daljina, dim i prašina. Osnivač i frontmen grupe Momčilo Bajagić Bajaga govori za Popboks o tome kakva će set lista u subotu biti na programu, zašto se opredelio za Donji grad Kalemegdana, kao i koje koncerte u karijeri najviše pamti.

Po čemu će se koncert na Kalemegdanu razlikovati od prethodnih, osim po činjenici da prvi put svirate u Donjem gradu?

Prošlo je godinu dana od izdavanja novog albuma i ovo je sada nekako pravo vreme da i u Beogradu uživo sviramo Daljinu, dim i prašinu. U Beogradu nismo svirali još od 2009. godine, kada smo u Sava centru pravili tri koncerta povodom proslave 25 godina od osnivanja benda. Jun je mesec u kojem je najbolje raditi koncerte na otvorenom. Prva ideja je bila da to uradimo na Tašmajdanu, međutim njegova obnova još uvek nije završena. Onda smo razmišljali da to uradimo na mestu gde nikada nismo svirali u Beogradu, a ispostavilo se da je Donji grad jedini takav prostor. Imam puno pesama o Beogradu, a u mnogo numera pominjem neke lokacije na Kalemegdanu, pa onda i nije loše da se to sve spoji. Scenografija kakvu ima Beogradska tvrđava vredi milione dolara. Naš koncert se poklapa i sa prvim danom leta, a i počeo je školski raspust, tako da se sve savršeno uklapa. Sviraćemo novi album, ali i mnoge stare pesme. Set listu smo dosta promenili. Ubacili smo mnogo toga što baš dugo nismo svirali, kao Red i mir i druge stvari koje ne bih unapred da otkrivam, da ne kvarim iznenađenje.

Prethodne četiri godine bili ste dosta koncertno aktivni, ali ne i u Beogradu. Zašto je napravljena tolika pauza kada je u pitanju prestonica Srbije?

Mislim da je pošteno da imamo jak razlog za nastup u Beogradu. Sviramo svugde, ne samo u regionu nego i po svetu... Jedino još u Južnoj Americi nismo nastupali iako smo svirali na svim ostalim kontinentima. Kada je Beograd u pitanju, važi pravilo da niko nije prorok u svom selu. Za Beograd nam je uvek najveća frka i najviše se pripremamo. Tu su svi tvoji, prijatelji, komšije, rodbina, familiija... Onda je normalno da je kod kuće najveći pritisak. Uvek nam je važan Beograd i uvek se trudimo da ga uradimo dobro. Verujem da ljudi još uvek pamte Arenu iz 2006. i Sava centar iz 2009, a siguran sam i da će i ovaj pamtiti. Snimaćemo ovaj koncert, ali videćemo da li ćemo ga objaviti kao live album.

Od početka ove godine imali ste više nastupa u inostranstvu. Kako su prošli koncerti u Austriji i u Poljskoj?

Austrija je bila kao bilo koja od naših klasičnih svirki jer tamo ima puno ljudi iz Srbije i regiona, pa zato nismo ni imali osećaj nastupa u nekom dalekom inostranstvu. Poljska je posebno interesantna zbog više stvari. Tamo su na svirci prvobitno bili lokalni stanovnici, odnosno 80 odsto publike su bili samo Poljaci. U toj zemlji sticajem okolnosti imam tri hita koja su prepevana na poljski (442 do Beograda, Moji drugovi, Verujem ne verujem). Posebno mi je draga obrada pesme Verujem ne verujem od poljskog pevača Macieja Malenczuka koja se u tom prepevu zove Ostatnia nocka. To je tamo postalo stvarno veliki hit, postoje tri spota na You Tubeu koji imaju po šest, sedam miliona pregleda. U aprilu smo napravili koncert u Varšavi  koji je prošao jako uspešno. Svirali smo u dvorani Proksima gde nastupaju svi poznati poljski bendovi, a Malenczuk nam je bio gost. Poljski je takav jezik da je meni ta njegova verzija Verujem ne verujem zvučala strašno čudno, kao da je neko okrenuo ploču naopako. Kada sam pažljivije poslušao, shvatio sam da imamo puno zajedničkih reči od "noć" pa nadalje. Zanimljivo je što poljska publika dosta poznaje muziku sa ovih prostora i ima mnogo pesama koje im se dopadaju. Sličan smo mentalitet i dosta se razumemo. Poljska je tako postala jedno veliko otkrovenje za mene. Na nekim od sledećih koncerata u Beogradu planiramo da dovedemo Malenczuka kao gosta.

Za koliko pesama sa Daljina, dim i prašina možemo očekivati da će imati svoj koncertni život?

Uvek sviramo bar četiri, pet sa tog albuma. Nama je glavni problem što imamo puno pesama i bilo bi strašno kada bi hteli da sviramo sve sa svakog albuma, trajalo bi nekoliko dana (smeh). Album Daljina, dim i prašina me je obradovao jer je imao dobre kritike iako je u pitanju naše delo koje dolazi posle dve i po decenije rada. Nije baš česta pojava da bend koji toliko dugo postoji dobije dobre kritike posle 12, 13 albuma. Mislim da mi u zadnjih pet albuma nismo toliko dobre kritike dobili. Radili smo na njemu lagano dve godine, puno smo i slušali sve što smo snimali, pažljivo odlučivali... Imali smo i vremena da sve uradimo natenane i da budemo zadovoljni onim što smo na kraju napravili. Najveći kompliment nam je taj što su ljudi na dosadašnjim nastupima znali tekstove i svih novih pesama koje izvodimo.

Žika Milenković se ponovo aktivirao u svom nekadašnjem bendu Babe. Da li će to uticati na rad Instruktora?

Ma ne, sigurno neće. Nama ne samo da je drago zbog toga, već smo ga i mi inicirali da to uradi. Bio sam na Long Nightu i slušao ga. Meni je to zvučalo fenomenalno. Mislim da su u Trutu (Goranu Ljuboji) za bubnjevima našli pravu zamenu za Čavketa (Gorana Čavajdu) koji nažalost više nije s nama. Uklopio se odlično u fazon Baba. Mene je najviše iznenadilo što je bilo toliko mladih ljudi koji su sigurno bili skroz klinci i verovanto nisu ni znali ko su Babe devedesetih. Oni su na Long Nightu znali sve tekstove, znali su i moju omiljenu Pikslu od kristala. Na Arsenal festu u Kragujevcu nastupaćemo i mi i Babe, ali ne istog dana, tako da ću i tamo imati priliku da ih još jednom čujem.

Nikada niste pravili unplugged koncert iako imate numere za koje se lako može napraviti akustičan aranžman. Da li ste razmišljali i o toj varijanti?

Prvo sam mislio da će ceo album Daljina, dim i prašina biti unplugged, ali sam se onda ipak opredelio da ne bude ceo akustičan i da bude i na drva i na struju. Voleo bih to jednom da uradim. Nešto najbliže tome mi je svojevremeno bio jedan koncert u sali Beogradske filharmonije. Nije bilo unplugged, ali je bilo dosta akustičnih instrumenata, sa gudačima i duvačima... Akustiku lično više volim za intimne trenutke i za privatna dešavanja, a kada je koncert ipak volim da odšrafim pojačalo.

Posle toliko koncerata u karijeri normalno je da ne pamtite sve. Šta kod vas kao muzičara odredi to da li ćete neki koncert pamtiti ili ne?

To odredi nekada neka najluđa stvar. Recimo, onaj čuveni koncert na Tašu je odredila kiša. To je u tom trenutku bila katastrofa, a posle se ispostavilo da nam je to bio jedan od najbitnijih koncerata u karijeri i da ga svi pamte. Posebno pamtim koncert koji smo sa Bijelim dugmetom svirali na Festivalu omladine i studenata u parku Gorki u Moskvi. Mi smo svirali prvi, a Dugme je trebalo posle nas. Na početku nastupa je bilo možda 50.000, a u jednom trenutku se skupilo 250.000 ljudi, tako su barem novine pisale. U svakom slučaju, stvorila se jedna ogromna masa zbog koje je policija u jednom trenutku isključila struju i prekinula koncert. Nije to pretilo da preraste u nered, ali je jednostavno to bilo vreme kada u Moskvi nije bilo velikih koncerata i okupljanja tolike mase na jednom mestu. Bila je frka zbog tolikog broja ljudi. Eto, taj koncert nije obeležila nekakva sjajna svirka već to prekidanje, pa se tako najlakše upamte nastupi koji vrlo često nemaju veze sa muzikom. Za nas se podrazumeva da na bini damo sve od sebe i u odnosu na publiku nama je uobičajeno kada sve prođe savršeno i kako treba.