Peace and Piss Off

Foto: Stanislav Milojković

U drugom, opuštenijem delu intervjua, John i ja razgovaramo o njegovoj poseti Kini, njegovim političkim pogledima i vizijama budućnosti, članovima Public Image Limited (PIL) i njihovim svirkama. Takođe pričamo o Johnovoj kolekciji ploča, turističkim dolascima njegove žene u bivšu Jugoslaviju, koncertima PIL-a i Sex Pistolsa u Srbiji, (novom) raspadu Sex Pistolsa i drugim temama. I sve vreme se smejemo. Današnji John Lydon, koji neprestano govori kako voli ljudska bića, možda deluje pitomije od anarhoidnog buntovnika Johnnyja Rottena, ali ne dajte se zavarati – iz njega i dalje vrebaju vragovi i đavli...

 

Kineska cenzura i pekinški smog

Popboks: Na ovoj turneji bili ste svuda, čak i u Kini. Kakva iskustva nosite odatle? Čujem da su vam tražili tekstove pesama na pregled... (ovo poslednje nije čuo, jer je odmah počeo da priča).

John Lydon: Bilo je apsolutno fascinantno. Svidelo mi se! Ljudi su tako razdragani, rado sa vama razgovaraju, gostoljubivi su. Kao da sam bio sa porodicom. A to nisam očekivao. Potpuno sam oduševljen Kinom. Kineski narod je predivan.

Prvi put ste u Kini?

Svojevremeno sam nastupao u Hong Kongu, ali ovo mi je prvi boravak u samoj Kini, jer sa njenim vlastima postoje svakojake teškoće. Iz nekog razloga pročitali su sve stihove koje je gosn John Lydon napisao za sve ove godine. I odobrili su moju poruku! (obojica se smejemo)

I pročitali su baš sve vaše tekstove?

Jesu! Dakle, ima neke nade za Kinu! (smeje se)

Čak i pesme Sex Pistolsa?

Pročitali su SVE.

Pa to je sjajno!

A? Zar nije? Baš lekovita nagrada za mene.

Otac mi je jednom bio u Kini, i opisao je tamošnje gradove kao nešto iz domena naučne fantastike...

Da, veoma je moderno. Vrlo čudno jedno mesto. Šangaj je neverovatno moderan grad. A u Pekingu je zagađenje nepojmljivo. Tamo kad dišeš bole te pluća. Veoma je teško pevati u takvom jednom smogu. Neopisivo je gust i nadražujuć. Baš sramota. Trebalo bi nešto da učine, jer ubijaju sopstveni narod. Opasno je. Kad udišete vazduh u Pekingu, prosto osećate da je otrovan. Peku vas pluća! Trebalo mi je poprilično vremena da se oporavim.

Možete li da uporedite smog u Pekingu i Londonu?

Ovo se ne može uporediti ni sa čim što sam iskusio putujući po svetu. Najbliže poređenje bi bilo da stojite pored vulkana koji je upravo eksplodirao. Toliko je dim gust!

Severnokorejski šou biznis i šut-karta za političare

Kad govorimo o Istoku, da li ste išli u Južnu Koreju?

Nikada nisam bio u Južnoj Koreji.

To je sada interesantno područje, zbog Severne Koreje i straha da ona ne upotrebi nukearno oružje. Kao osamdesetih godina kada je slična kriza bila u Evropi (zbog razmeštanja sovjetskih i američkih nuklearnih projektila srednjeg dometa tipa SS-20 odnosno Peršing-2, prim J.R.)

Da vam kažem, ja na to gledam vrlo razborito. I znam da je to samo politika. Ništa od toga nije realno. Ako išta od toga jeste realno, onda je to – šou biznis. Niko nikoga neće povrediti. Tačka.

Ali, koji su onda glavni izazovi danas u svetu?

Ukloniti sve političare. Svuda. Svakog od njih. Sve institucije i vlade sada su bespotrebne. Verujem u to da treba biti individualac, a ne pripadnik političke grupe ili biti nagovaran na nešto. Moje mišljenje se ne uklapa uvek u planove i programe drugih ljudi. Kao pojedinci, svi mi na ovaj svet gledamo različito. Ako naučimo da poštujemo naše različitosti, nema potrebe za vladama.

Da li je to moguće, sa sadašnjim stanjem razvoja ljudske svesti? Jesmo li u stanju da stvorimo takvo društvo?

Ako se držiš filozofije „zašto se truditi kad neće raditi“, naravno da ćeš naići na probleme. Ja ovome prilazim sa zdravije tačke gledišta: „Ništa od ovog ne funkcioniše, potrebno nam je nešto drugo“. I, da budem otvoren, hajde svemu da pružimo šansu. Ja sam John, i razmišljam pozitivno!

O, kada se moje ime prevede na engleski, i ja sam John.

Eto. Ima puno Johnova. Banda Johnova! (smejemo se)

Srećna porodica PIL

Vratio bih se na Public Image Limited i na novi album. Kako je izgledalo praviti ga posle toliko godina, u 2012? Šta ste njime želeli da izrazite?

Izdavačke kuće su me sprečavale da radim skoro pune dve decenije! Očajnički sam želeo da izbacim novi album. Bio sam apsolutno, totalno posvećen tome. Našao sam prave ljude, ti pravi ljudi su želeli da rade sa mnom, i evo nas tu gde smo. Bruce (Smith, bubnjar) i Lou (Edmunds, gitara) su dva člana PIL-a sa kojima najduže sarađujem. Poznajemo se izuzetno dobro. Vrlo smo bliski, veoma smo dobri prijatelji. Bio nam je potreban adekvatan basista, i našli smo ga u Scottu (Firthu, basisti/klavijaturisti). Čudesno se dobro uklopio. Mi ti dođemo kao jedna stvarno dobra, snažna porodica. Jako dobro nam je poznato šta ko od nas ume i koje su mu slabosti. Nismo savršeni, ali uživo nam sve to apsolutno pomaže, zato što na koncertima puno improvizujemo. Međusobno smo usklađeni gotovo ciklično, i to stvara prekrasne nove teksture i zvuke koji stalno evoluiraju. PIL uopšte nije regularna rok predstava. Nije to bend koji se prosto pojavi na bini i odsvira 12 pesama. Mi smo pakleno više od toga. Potpuna improvizacija uživo.

Kao Albatross, prva stvar sa vašeg drugog albuma Metal Box (1979). To je takođe bila potpuna improvizacija...

Jeste. Sviđa mi se da stvari budu takve. Snimamo ploče da ih možemo izvoditi uživo. Izvođenje uživo nama je ključni kriterijum. Inače, na ovoj turneji izvodimo i Albatross. Sviram mnoge pesme koje sam napravio sa PIL-om. Ako budete došli na koncert, shvatićete da se sve one  međusobno uklapaju, jer su deo priče o živim ljudskim bićima. To je skoro kao da slušate operu: svaki deo slagalice ima smisao kad čujete celu stvar. I to je ono što PIL radi. Stvaranje albuma This Is Pil spada među trenutke u mom životu na koje sam najviše ponosan. Mislim da je to najbolja ploča koju sam ikada napravio. Zapanjuje me veština kojom odiše, njena uravnoteženost, njen stav, njena nada.

Spomenuli ste veliku posećenost vaših koncerata. Smatrate li da vaša muzika privlači više ljudi nego ranije?

Da. Mnogo je novih lica. Frapantno mi je to što je publika raznolika. Dolaze svi živi. Čak i univerzitetski profesori. Vrlo mlade klinke. Krajnje ozbiljni hardkor fanatici. Radoznalci. Ljudi koji prosto žele da igraju. Na koncertima PIL-a ima mesta za svakoga. To je pravi pravcati rejv uživo.

Jugoslovenske ploče, nemački turisti i oštećeni plafoni

U Srbiju ste dolazili. A da li ste ikada bili u bivšoj Jugoslaviji?

Ne.

Da li ste bili svesni snažne novotalasne scene koja je početkom osamdesetih godina postojala u Jugoslaviji?

Nisam.

Svojevremeno je o tome pisala britanska muzička štampa, New Musical Express. Veoma snažna scena je postojala. Jugoslavija je sa jedne strane bila socijalistička zemlja, a sa druge strane je bila prozapadno orijentisana. Hibridna zemlja...

Kao svuda u svetu – zbrkana zemlja (smejemo se obojica).

Šta ste znali o Jugoslaviji?

Čekajte, ovo je šašavo... baš pre neki dan sam s nekim pričao, u razgovoru je spomenut jedan broj starih jugoslovenskih bendova, i onda sam shvatio da imam neke njihove ploče!

Stvarno?

Da. Nikada ih nisam direktno povezivao sa Jugoslavijom. Prosto je to bila muzika koja mi se sviđala. Kad procenjujem stvari, bavim se time da li su dobre ili loše, na osnovu mog ukusa.

Koje su to ploče koje posedujete?

Ne mogu da se setim!

Ako vam spomenem imena bendova... (džaba se trudim, John me nije čuo i nastavlja o pločama)

Pa znate li vi koliko ploča ja imam? (smejemo se)

Koliko?

Moja kolekcija ploča je toliko visoka da sam oštetio plafon.

Pretpostavljam da govorite o vinilkama, ne o CD-ovima (John kad govori o albumima redovno kaže „record“, tj ploča, što je izraz koji se koristio u doba vinilki. Ja to tako i prevodim, osim u slučajevima kad John izričito kaže „album“ – prim. J.R.)

Da, o vinilkama! Steći ćete predstavu koliko ih imam kad vam budem rekao da mi je kolekcija široka kao dva slona (smeh). Tolika je zato što volim svakog ko pravi muziku. Volim ga i cenim, jer znam koliko je to mukotrpan posao. A kad nešto postigneš, moraš se suočavati sa sudovima potpunih neznanaca. Znam kroz šta ljudi prolaze, jer i sâm pravim muziku. Imam poštovanja. Idem i kupujem njihove ploče samo zato da ih podržim. Ne volim besplatno dobijanje ploča.

A šta ste znali o Jugoslaviji, tamo u sedamdesetim i osamdesetim godinama?

Samo ono što bi mi žena ispričala, jer ona je odlazila tamo na odmor, kad je bila mlada. A u Jugoslaviji je, izgleda, bilo mnogo turista iz Nemačke.

Tako je. Imali smo mnogo turista iz Britanije i Nemačke...

E, to je sve što sam znao o Jugoslaviji...

A mnoge Nemice su se sunčale u toplesu... (John nije čuo ovaj moj komentar i nastavio se na ono što je prethodno kazao)

...ali to je zato što sam u to vreme imao strašno mnogo problema sa Britancima (smeje se).

Razigrani Mike Patton

Nastupili ste sa PIL u Beogradu prošle godine, na festivalu Belgrade Calling. Čega se sećate sa tog koncerta?

Bila je to fascinantna zabava. Bilo je vrlo vrlo šašavo i vrlo čudno, ali i apsolutno briljantno. Dopala mi se atmosfera.

Po čemu vam se taj koncert razlikovao od drugih?

Evo jedne stvari koje se sećam. Pevač Faith No More (Mike Patton) je stajao usred gomile i plesao! To mi se dopalo, jer on je dobar momak. Razdrmao je raju, što je bilo lepo. Znate, ljudi ponekad dođu na koncert samo da bi buljili u mene, umesto da se uključe u muziku i provedu se.

Znači, Mike Patton je bio tamo i provodio se.

Jeste. A tako i treba, znate. Kad dolazite na PIL, vi dolazite da plešete, da se provodite.

Kraj Sex Pistolsa

Bili ste ovde još jednom, pre nekoliko godina, sa Sex Pistolsima. Na festivalu Exit u Novom Sadu...

Jesam. (počinjem da ga pitam za iskustva sa tog koncerta, ali on skreće temu na sudbinu starog benda). Ne radim više sa Sex Pistols. Za mene je to (turneja) bio način da kažem „doviđenja“ mojim drugovima iz benda. Pričali smo i posle toga, neki od nas. Naročito dobar razgovor sam imao sa bubnjarem Paulom Cookom. I odlučili smo da se više ne sastavljamo, jer to samo stvara neprijateljstvo među nama. Radije ćemo ostati prijatelji, ne radeći zajedno, nego postati neprijatelji pokušavajući da radimo zajedno. Zdrava je to odluka.

A u kakvim ste odnosima sa Glenom Matlockom?

O, ma niko ne voli Glena. Prema tome, koga boli uvo? (cereka se)

Povratak u Beograd

Ponovo dolazite u Beograd, to vam je treći put da dolazite u Srbiju. Kakva su vam očekivanja?

Veoma lep grad. Sviđa mi se Beograd.

Da li ste imali vremena da ga malo obiđete?

Verujte mi, to je sve što ja radim kad sam na turneji – ne odlepljujem nos sa prozora autobusa. Ne mogu da spavam jer sam potpuno fasciniran geografijom, izgledom gradova, arhitekturom. Puko posmatranje ljudi na ulici – i sve ovo zajedno – mene uzbuđuje. To mi je kao neki film. Gledanje filma na temu kako svet funkcioniše. Zato sebe uopšte ne vidim kao nekog turistu. Kad sam na turneji, ja sam istraživač. Apsorbujem u sebe sve te različite kulture i atmosfere. I, znate, zamišljam sebe kao deo toga. Veoma prijatno iskustvo. A to pomaže i kad pišete pesme. Shvatate li koliko sam postao povezan sa ljudskim bićima? Ja volim čovečanstvo. Ono je najveće dostignuće prirode. Ja potpuno volim svakog muškarca, ženu i dete na ovoj planeti. Volim život. I nadam se da se to vidi u mojoj muzici. U stvari – znam da se vidi.

I za sam kraj – šta možete da poručite publici u Beogradu uoči koncerta 13. juna?

Mrzite političare. Nemojte mrzeti ljude.

Okej. Hvala puno na razgovoru, g-dine Lydon.

(citira irsku poslovicu, istovremeno parafrazirajući stih iz PIL-ovog hita Rise): Put nek’ ti je čist, i da neprijatelji uvek budu iza tebe.

Hvala puno!

Okej! Mir nek’ je s tobom... (Peace)

(u blagoj neverici, hoću da puknem od smeha): Mir s tobom!

I odjebi (Piss off)

Smejemo se kao ludi, sada se stvarno pozdravljamo i to je kraj.

Povezano: JOHN LYDON GOVORI ZA POPBOKS (1) - Uspeo sam da potučem sistem