Crnogorski mentalitet, beogradski noćni život, krvna osveta ... i Walter Hill

Možda je reč o preuranjenom zaključku, ali čini se da je najava povlačenja države iz finansiranja ovdašnjih filmova nekako podstakla  (barem neke filmadžije na delanje. Nakon Radovanovićeve Enklave nedavno je završeno i snimanje prvog dugometražnog igranog filma Danila Bećkovića. Mali Budo je zamišljen kao repertoarski film koji se dotiče teme sudara mentaliteta, krvne osveta i noćnog provoda u nevereme, ali o tome podrobnije i više iz usta samog reditelja.

Predstavi nam svog Malog Buda, čemu posetioci bioskopa mogu da se nadaju u ovom slučaju?

U pitanju je komedija o mladom Podgoričaninu Budimiru Đuroviću i njegovom susretu sa najvećim crnogorskim gradom, Beogradom. Takođe, to je komedija o crnogorskom mentalitetu, beogradskom noćnom životu, korupciji u zdravstvu, problemima u školstvu, o prvim ljubavnim razočaranjima i o krvnoj osveti.

Malog Buda nije pratila, kako to inače već biva, golema medijska pompa već kod najave prve klape u nekoj doglednoj budućnosti, te nam stoga pojasni kako je nastajao Mali Budo?

Mali Budo se razvio iz kratkog filma za koji smo Dimitrije Vojnov i ja napisali scenario još pre četiri godine. Doduše, već tada je imao strukturu celovečernjeg filma, pomalo na silu smeštenog u četrdesetak minuta, tako da smo od početka imali na umu mogućnost da ga produžimo. Jesenas smo snimili taj prvi deo i kako smo naišli na veoma pozitivne reakcije, stvorila se potrebna energija da se snimanje nastavi. Uz veliki rad i entuzijazam cele ekipe i pomoć nekih ljudi koji veruju u Malog Buda, tzv. malobudista, ovog leta smo uspeli da završimo ceo film.

Kod nas su u modi ideološka razvrstavanja i hitra etiketiranja, da li si spreman za moguće optužbe za forsiranje nacionalnih i kulturoloških stereotipa (Mali Budo se u Beogradu kreće u miljeu crnogorskih kriminalaca)?

Ovo i jeste film koji se bavi kulturološkim stereotipima. Crnogorci su prošli kroz velike identitetske krize u poslednjih nekoliko decenija. Najpre, kroz ubrzan proces raspadanja patrijarhalne, ratničke i plemenske zajednice, kada se u jednoj generaciji prelazilo iz crne marame u mini suknju, a potom i kroz bizarna nacionalna i kulturna eksperimentisanja i tragikomične pokušaje zasnivanja samostalnog crnogorskog identiteta.  Ta kriza identiteta, i na ličnom i na kolektivnom nivou, je meni veoma privlačna tema. Najveći deo humora vezanog za Crnogorce i proističe iz nesrećnih pokušaja da se neke preživljene društvene forme očuvaju u savremenom dobu.

Da li bi ti smetalo ako bi Malo Budo bio shvaćen kao srpski pandan pojmu popcorn flicka (repertoarskiog filma)?

U pitanju je repertoarski film, pravljen zato da što više ljudi dođe u bioskop, kupi ili iznajmi DVD, odsedi nedelju uveče ispred televizora ili ga, ako zasluži, protivzakonito preuzme ili odgleda na internetu.

Dobar deo o filma zbiva se u toku samo jedne noći, na um mi pada Idiotska noć (After Hours) Martina Scorcesea, a koje bi ti filmove naveo kao reference za svog Malog Buda?

Čini mi se da bi Todd Phillips ovako uradio neki scenario Miodraga Karadžića, pisca Đekne i Volim i ja nerandže. Ako tražimo referencu u Holivudu, onda je to Zavera u San Francisku Waltera Hilla.

Postoji li srpski film ili je to samo dugo snevani san? Osećaš li srpsku kinematografiju kao nešto stvarno, nešto utemeljeno u stvarnosti?

Srpski film svakako postoji, i kao zasebno ostvarenje i kao nacionalna kinematografija. Kao nacionalna kinematografija, prepušten je raznim improvizacijama i ne predstavlja jasnu celinu. Plašim se da postoji tendencija da se srpski film uklopi u istočnoevropsku festivalsku kinematografiju, gde mu ni istorijski ni mentalitetski nije mesto.

Kako izgleda snimati debitantski dugometražni film u jeku medijske pompe o svojevrsnom povlačenju države iz finansiranja filmova?

Ne deluje mi da se država povlači iz finansiranja filmova, ali ne bih ni pitanje novca stavljao u prvi plan. Mislim da je veći problem što ni država ni filmski radnici do sada nisu uspeli da stvore bilo kakvu kulturnu politiku. Sve se uvek svede na puku podelu para, za koju opet niko ne snosi odgovornost, i to tako traje već godinama. Onda se u moru promašaja desi neki uspeh koji omogući da se svi zaklone iza njega, iako je po pravilu u pitanju proizvod slučajnosti i zakona velikih brojeva, a ne neke promišljene odluke. Sve to više podseća na lutriju nego na ozbiljno bavljenje kinematografijom.

Za kraj, šta gledati, slušati, čitati, pa da prekratimo vreme do premijere i bioskopske distribucije Malog Buda?

Mamurluk III i Novu klasu Milovana Đilasa.