Film u potrazi za sumnjičavim, ostrašćenim i nezadovoljnim gledaocem

Tokom sve halabuke oko minimalnog ili krajnje restriktivnog odvajanja države za ovdašnju filmsku produkciju u Srbiji je sniman jedan film. Nedavno je u potpunosti završeno samo snimanje Enklave, novog filma Gorana Radovanovića, vrsnog dokumentariste i autora igranog ostvarenja Hitna pomoć. Film se tiče života u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, a ko bi drugi i mogao i poželeo da se bavi margine margine marginom nego Radovanović, istrajno nameren da pliva uzvodno i jedan od retkih korisnika pominjane državne pomoći koji na kraju i isporuči stvaran film. Uz to, osoben, polemičan i drugačiji. A velike su šanse da će Enklava zavredeti te epitete. Otud i ovaj razgovor na filmske i šire društveno-kulturne teme i pitanje identiteta.

Enklavu pojašnjavate kao dramu identiteta, tačnije, krize identiteta. Kom tom identitetu teže ili pred kojim to identitetom nastoje da uteknu junaci vaše Enklave?

Enklava jeste i drama indentiteta. I to prosto proizilazi iz sadržaja filma. Naime, samo određenje života u enklavi podrazumeva da je taj isti život obeležen identitetom koji je drugačiji ili čak suprotan okruženju. Inače, da nema takvog identiteta, ne bi ni postojala enklava. U konkretnom slučaju, glavni junak filma, komunicira sa svetom van enklave putem svog identiteta od koga ne beži. Njega čak i ne zovu imenom već nadimkom Srbin. Identitet jeste začetak konflikta koji prerasta u dramu.

Kosovo, bez obzira na ideološke pozicije onih koji to vagaju, jeste velika tema javnog života u Srbiji. Koliko je Kosovo kao velika tema i filmična osnova?

Kosovo i Metohija jeste velika tema srpskog društva, bez obzira na sve političke pokušaje da se ona ili minimalizuje ili prenaglasi. Prosto, to je tako: istorijski, davno nasleđen usud sa kojim se svesno ili nesvesno suočavamo  stolećima, često nesvesni njegovog sadržaja. U tom smislu, naravno da je velika i dramska filmska tema!

A da ne govorimo o Kosovu kao mitskom odredištu koje je u tolikoj suprotnosti sa realnom svakodnevnom egzistencijom...

S tim u vezi, otkud sveprisutni i višedecenijski zazor od teme Kosova u srpskom filmu?

Nemam odgovor. Možda smo samo zbunjeni pred realnim životom zbog komunističkog nasleđa gde je Kosovo percipirano samo kao zbir nasleđenih manastirskih fresko dekoracija u društvu koje je poluzvanično bilo ateističko... Ili je na delu dobro poznati društveni skorojevićki autizam prema svemu što se zove tradicija, identitet...

Junaci Hitne pomoći, vašeg prethodnog igranog filma, rvali su se sa teretom neprolaznog istorijskog diskontinuiteta. Ima li toga i u Enklavi?

Ovog puta je sve nekako jednostavnije. Postoji samo kontinuitet kojeg je nemoguće očuvati a da ne dođe do društvenog-individualnog loma…U tom smislu i formalno Enklava je strukuralno drugačija od Hitne pomoći. Fragmentarnu, mozaičku strukturu zameneila je linerana naracija obeležena paralelizmom. Mnoštvo likova iz prethodnog filma, razbijenih parčića socijalnog ogledala, sada se svelo na klasični narativni tok sa jednom jedinstvenom pričom i centralnim likom. Ostao je samo paralelizam kao znak da je ipak reč o sveukupnoj društvenoj drami.

Da li i dalje postoji pravo na ličnu dramu, poput one kroz koju prolaze akteri priče Enklave, u kontekstu šire opšte pometnje na svim nivoima?

Upravo tako.

Enklava nastaje već dugo, u kom trenutku ste osetili prve značajne šumove na vezi između aktuelne prestonice i te kolevke srpstva koje se nekako svako malo stidimo i odričemo?

Svi su nekako prepoznali scenario kao snažnu dramu. Tako je bilo na konkursima u Srbiji i inostranstvu. E sad, ide onaj pravi deo: samo mrvice u Beogradu! I ništa višeod toga…izgleda da “kolevka srpstva”, makar po rezultatima konkursa zaslužuje samo mrvice, a pravi deo kolača ide na “savremenu urbanu dramu”…Jedan član komisije, kao ugledni naslednik duha ideoloških komisija iz samoupravnih vremena, me je blagonaklono upozoravao da scenario nosi klicu “mržnje prema suprotnoj strani” i zbog toga je Enklava i svrstana u rezervni projekat…

Scenograf  Vladislav Lašić, montažer Andrija Zafranović i glumci kojima su ponuđene uloge su bili prava umetničk podrška. Na moje veliko razočarenje došao sam do zaključka da je, nažalost, gotovo nemoguće bilo motivisati druge ljude na rad na ovom filmu, ukoliko ne postoji ozbiljna finansijska potpora. Niko nije bio spreman ni na mínimum odricanja a da ne govorimo o maloj žrtvi…i to sve deluje poražavajuće apsurdno u kontekstu teme “kolevke srpstva”…

Nema nacije, nema identiteta bez mita, zar ne? Otkud ovakav nesporazum sa mitom na kome, kako kažu, sve počiva, a od koga i mnogo toga zavisi?

Jednostavno, da bi mit mogao da opstane, on mora da se živi. A s obzirom da je reč o klasičnom hrišćanskom mitu sa temom večnosti i carstva nebeskog, kako ga živeti kada su nam crkve prazne a kao hrišćani se izjašnjava preko 90% stanovništva? Kolektivna svest nije deklarativna intelektualna kategorija već zbir svih naših duhovnih nastojanja… Mi možemo da mislimo da  nešto baštinimo, ali hrišćanstava nema bez delatne prakse: liturgije i ljubavi.

Kako je prošao rad sa decom, dečacima natruščicima sa Kosova? Pitam vas to, jer znam da je izbor malih glumaca bio veliki izazov tokom priprema za film?

To je bilo jedinstveno iskustvo. Da bih ih kao reditelj vodio u njihovoj dokumenatrnoj autentičnosti, tokom snimanja filma nisam ih zvao po njihovim ličnim imenima, već po imenima sela i mesta odakle dolaze kako bih ih podsećao na njihov identitet: Sevce, Livađe, Sušiće, Zvečan. Sa decom na filmu u glavnim ulogama je sve neizvesno! I ništa nije unapred dogovoreno! Iznenađenja, i pozitivna i negativna, su sastavni deo procesa rada…Naravno, i roditelji su sastavni deo kreativnog čina…

Enklava je praktično bila jedini film koji se snimao tokom polemike o ulaganju ili odsustvu ulaganja države u kinematografiju; kakve su po vama perspektive saradnje i/ili primirja između filmadžija i države imajući sve u vidu?

Ja se brinem za biblioteke, izdavačke kuće, muzeje, slikare, pesnike, prevodioce, univerziteske profesore, učitelje… Jednostavno,  brine me širi korpus nečega što se zove kultura i obrazovanje jednog naroda. A film je samo jedan mali segment svega toga. Film me ne zanima kao “propagandno sredstvo” koji se poredi sa sportom u promociji “međunarodnog” uspeha države… Već isključivo kao individualni stvaralački čin autora koji ne sme da ima veći značaj i prednost u odnosu na gore nabrojane profesije…

Ali za stvaranje filma su potrebna mnogo veća sredstva… A gde ima novca ima i moći, gde ima moći ima i politike i iznad svega. Tako je uvek bilo i tako će i biti…

I na kraju, kome se obraća Enklava, kakvog gledaoca priželjkujete?

Sumnjičavog. Ostraščenog. Nezadovoljnog…