I ovaj put o ljudima gurnutim pod tepih

Foto: Miroslav Ružić

 

Reklo bi se da je, na uzorku poslednjih desetak godina gledano, došlo bolje vreme za debitante na srpskom filmu. Ima ih, neki su se režijom prvih im dugometražnih ostvarenja dosta dobro pokazali, ali, čini se, da je i za te nadarene i uspešne drugi film kota koju je  gotovo nemoguće dosegnuti. Miloš Pušić, novosadski reditelj, autor sasvim zadovoljavajućeg debitantskog filma Jesen u mojoj ulici, u julu prošle godine je (na peronima glavne železničke stanice u Beogradu) krenuo sa snimanjem drugog ostvarenja. Film je u potpunosti gotov, zove se Odumiranje, reč je o ekranizaciji dugovečnog pozorišnog komada i ozbiljnoj i pomalo atipičnoj produkciji, krajem meseca će, kako je ovih dana i zvanično obznanjeno, biti prikazan u takmičarskoj selekciji East of the West ovogodišnjeg izdanja festivala u Karlovi Varima (28. jun - 6. jul), te svakako ima povoda za kraći divan sa Pušićem ovde i sada.

I debitantski film mnogima ovde za dugog života ostane nedosanjani san. Ti si se domogao drugog filma. Kako si se osećao tokom snimanja? Da li je bilo treme?

Blaga trema je postojala, mada su se stvari dešavale toliko brzo da nisam ni stigao da paničim. U stvari, jedva sam čekao da počne, a da prestanu tehnikalije koje ga prate i kojima smo se  dotad najviše bavili.

Otkud ti u ovom projektu? Predstavi nam genezu filmskog Odumiranja?

To je jedna od tih stvari koje se čudno dobro sklope, ponuđen mi je scenario, dopao mi se, a ubrzo sam se već toliko saživeo sa  pričom da mi se čini da je oduvek znam...

Nakon gradsko-prigradskog okruženja u tvom debitantsko filmu Jesen u mojoj ulici, u Odumiranju baviš se životom na selu. Nije te plašila ta oprečnost?

Ne, iako smešteni u različite sredine, i jedan i drugi film se bave ljudima gurnutim pod tepih, i njihovim “malim” pričama. Osnovni ljudski problemi su isti bilo da se nalazimo u ogromnom gradu ili u zabačenom selu na margini zemlje. Strah od samoće, smrti, želja za životom i ljubavlju nisu vezane za mesto...

Odabirom teme (propast sela) Odumiranje deluje atipično u odnosu na većinu skorašnjih srpskih filmova koji se tiču toponima glavnog grada. Kakvu reakciju očekujete?

Propast sela je samo jedna od važnih linija filma. Želeo sam da akcenat bude na odumiranju iskrenih odnosa među ljudima. U ovom filmu se pre svega bavim sebičnošću koja je po meni uzrok ovih pojava. Nisam mnogo razmišljao o reakcijama, ukoliko priča kao priča dospe do publike, odsustvo glavnog grada nece biti problem.

U vezi sa tim, sa tačke  gledišta (mlađeg ) reditelja, kako se nositi sa očitom istinom da često i sve češće produkcione (ne)uslovnosti postaju jedan od ključnih estetskih kriterijuma?

Jasno mi je da kompromis između kreativnog i produkcionog dela po prirodi samog posla, uz oskudicu novca koja se u Srbiji podrazumeva, mora da postoji. Na Jeseni... sam sam bio i producent i reditelj pa sam često dolazio u situaciju da “sam sa sobom pregovaram”. Na Odumiranju sam slične razgovore vodio sa produkcijom. Generalno mislim da je takav razgovor važan i potreban sve dok ne ugrožava kreativnu stranu filma. Istovremeno se nadam da ću jednom snimiti film u kome uopšte nema tih problema.

Još jedna od specifičnosti Odumiranja je što je nastao po predlošku (drama Dušana Spasojeviće dugo je bila deo repertoara Ateljea 212). Šta misliš, otkud zazor od literarnih i teatarskih predložaka?

Ovo je važno pitanje, na koje ni sam nemam odgovor, krivo mi je što je tako. Svoj prvi kratkometražni film sam snimao prema pripovetci Aleksandra Tišme Škola bezbožništva. Jako je dobro kada iza sebe imaš proveren i snažan literarni predložak. On može da te sačuva od mnogih grešaka. Apsurdno je što vrlo mali broj naših kvalitetnih romana, pripovedaka i drama dospe do ekranizacije. U drugim zemljama je često slučaj da se producenti otimaju oko prava za ekranizaciju uspešnih knjiga i pozorišnih komada.

I sam si se oprobao u pozorištu, jesi li iznašao rešenje kako suštinski kamernu postavku Odumiranja preinačiti u  dosta dinamičniji filmski medij?

Još tokom pisanja različitih verzija scenarija na kojima sam radio sa Dušanom puno smo pričali o tome, sreća je što Dušan vrlo otvoren za saradnju i spreman je da bez žaljenja menja tekst kako bi ga učinio filmičnijim. Dijalozi su dobrim delom pretvoreni u radnju, glavna nit priče je zadržana, ali je radnja znatno proširena, odnosi među glavnim likovima na kojima je počivala predstava su ostali ali još jedan od važnih likova u filmu postala je i planina što svemu dodaje epski okvir..

Koje stilsko-idejne reference, čiji pristup bi naveo kao orijentir pri stvaranju filmskog Odumiranja?

Hm, ništa konkretno ne vezujem stilski za ovaj film, ali mislim da su u tretmanu priče i likova dobre smernice intimne drame Kiešlovskog, Majka Lija, i raniji filmovi Mihalkova i Đanga Jimua, to su filmovi koje izuzetno volim.

Kako je tekao odabir lokacija? Kako se snašao prečanin u srpskim vrletima?

Odabir je trajao godinu i više dana. Sve se složilo neposredno pre snimanja. Najveći posao je predstaviti planinu kao jednog od glavnih likova. A u srpskim vrletima se nije teško snaći - priroda je fantastična, lako te opčini.

I kada možemo da očekujemo Odumiranje?

Prvo idemo u Karlovi Vari, a u naše bioskope stižemo najverovatnije na jesen....

 

Činjenice na sunce Odumiranje je nastalo po istomenom pozorišnom komadu iz pera Dušana Spasojevića koji je duže igran pozornici beogradskog Ateljea 212. Glavne uloge u filmu poverene su Branislavu Trifunoviću (koji je ovde i producent), Dari Džokić, Borisu Isakoviću, Novaku Bilbiji, Jasni Đuričić, Emiru Hadžihafisbegoviću, Milici Janevskoj i Nikoli Iliću. Direktor fotografije je stari  Pušićev saradnik Aleksandar Ramadanović, dok je za montažu zadužen Ivan Knežević. Film je većim delom sniman na Zlatiboru, donekle u Užicu, a na kraju je manji deo snimljen u Švajcarskoj.