Usledio je klasik sa albuma Metal Box, Death Disco, jedna od Johnovih i najmračnijih i najličnijih stvari, a njenu završnu, ljutu kakofoniju zamenila je prava pravcata diskoteka: This Is Not A Love Song. Teško da nije bilo nekog ko nije skakao uz najveći hit PIL-a.
Foto: Stanislav Milojković
Datum: 13. jun 2013.
Mesto: Bašta Studentskog kulturnog centra Beograda
Najavljivali su kišu, ali kiša se smilovala i otišla da kvari veče nekom drugom. Od mojih strahovanja da ću na koncertu Public Image Limited (PIL) proći kao na koncertu Vlade Divljana – mokar do gole kože u ritmu-tam tama – ostala je samo kabanica, smotana na dnu torbe za svaki slučaj. Međutim, gužva sa Divljanovog nastupa na istom ovom mestu, u bašti Studentskog kulturnog centra, nije se ponovila. Na samom početku, prilikom ulaženja u baštu, činilo se da će biti drugačije, i prosto je moralo biti drugačije, jer svaki stariji ljubitelj lika i dela Johna Lydona alias Johnnya Rottena sa kojim sam ovih dana razgovarao, rekao je istu stvar: „Dolazim sigurno, to se ne propušta“. Makar i samo zato da se iskoristi eventualna prilika za potpisivanje ploča. Avaj, kada sam posle gužve na stepenicama, praćene zujanjem dosadnih tapkaroša, uspeo da uđem u baštu, što se desilo nekih pet minuta pred početak svirke, primetio sam da se publika sasvim komotno rasporedila. Sve u svemu oko 700 duša svih godišta – od starih pankera i ljubitelja novog talasa, pa do mlađarije, koja ima tu negde oko 20. U svakom slučaju upola manje ljudi nego na Divljanu.
Sve to naravno ne znači da provod nije bio vrhunski, i da čika John, samoproklamovani, (ali ne i nelegitimni) „kralj pankera“, nije dočekan kako valja i trebuje. Tačno u 21.30, žičana ograda kod ulaza je pomerena, kako bi bend mogao da dođe do bine. I eto njih, stižu žurnim korakom. U publici dreka, cika i vriska. „Džoniiii“, zakreštao je neki tip. Stara kuka sa plavom krestom, odgovorila je luckastim pocupkivanjem. John Lydon možda ima 57 godina, njegova preširoka prugasta majica sa dugim rukavima ne može da prikrije otromboljenost stomaka, ali čovek je i dalje raspoložen za zezanje kao da je tinejdžer. I to mu dobro stoji.
Kreće Albatross, uvodna stvar sa slavnog, muzički revolucionarnog albuma Metal Box (1979), koju su PIL posle mnogo godina pauze (ne računajući onu diskografsku od 20 godina) vratili na repertoar. Počašćeni smo sa desetak minuta nemelodične improvizacije, koja se „vozi“ na postojanom ritmu, a preko koje šripi, reži i prži suvonjavi gitarista Lu Edmunds, sasvim zarasao u kosu i bradu. Čovek izgleda kao ludak – nadimak Lu (skraćeno od „lunatic“) dobio je s punim pravom – a atonalni zvuci njegove gitare sasvim su u skladu sa imidžem. Dodajte ovom miksu unikatni vokalni stil (namerno ne kažem pevanje) Johna Lydona, koji riče stihove „Getting of the albatross, I know you very well, you’re unbearable) i dobićete sliku. Paranoja, bes, ludilo i dekonstrukcija. I uz sve to se može igrati. Kao što John nedavno reče, koncerti PIL-a su „pravi pravcati rejv uživo.“
„Good evening Serbia“, pozdravlja nas Lydon, cereći se, i bend upada u Deeper Water, stvar sa novog albuma koja sadrži malo više strukture od Albatrossa, ima i nešto što se zove refren, ali stilski ne odudara mnogo. Na kraju je Lydonu neko dobacio cvet. On ga uze, pomirisa i reče. „Lep istorijski događaj“.
Tokom izvođenja Memories, Lu Edmunds mi je potpuno zaokupio pažnju. Deluje kao da je ispljunut iz šezdesetih godina pa uključen u struju. Skakuće u ritmu kao lik iz crtanog filma, a podseća me likom na onog saksofonistu iz The Muppet Show. Moja žena, koja pojma nema ko je Edmunds, dobaci mi „Ovaj je skroz lud. Samo ga gledaj“.
Slede Reggie Song sa novog albuma, koja je relativno konvencionalnijeg zvuka u odnosu na prethodne pesme, i solidna rokačina Disappointed (1989). Tu se Lydon malo zajebava. „Srbijo viči!“ Svi viču. Malo kasnije: „Zaboravio sam gde smo!“ Publika ga spremno podseća: „U Beogradu“.
Sa Warrior, muzikom počinje da dominira elektronika, a Lu svira instrument nalik na tamburicu. Ljudi su se poprilično razdrmali. „Ako nećete više samo recite“, podjebava Lydon. I tad kreće karakteristični ritam koji otkriva Flowers Of Romance pre no što se začuje i jedan instrument. Ionako plesni koncert ovde je došao do esencije. Svi se drmaju. Ludi Lu sa pretvorio u gudača - gudi po instrumentu koji jako liči (ili jeste?) bendžo, a mene strahovito podseća na guslara.
Negde u to vreme, neko je nešto radio u prvim redovima što je Johna isprovociralo da kaže: „Nemoj, imam proliv, čistim bulju četkicom za zube. ’Ajde odjebi.“
One Drop, prvi singl sa povratničkog albuma This Is PiL očigledno se dobro primio kod publike. Refren „One Drop in all of this ocean, not gotta be causing commotion, one drop not follow the motion, not drop not proper emotion“ na usnama je gotovo svakog u bašti SKC-a. Dve vrlo sređene devojke ubiše se od pevanja i đuskanja. Čujem starije fanove kako kažu: „Ova nova stvar im je baš dobra“. I jeste.
Usledio je klasik sa albuma Metal Box, Death Disco, jedna od Johnovih i najmračnijih i najličnijih stvari, a njenu završnu, ljutu kakofoniju zamenila je prava pravcata diskoteka: This Is Not A Love Song. Teško da je bilo nekog ko nije skakao uz najveći hit PIL-a. Za njom je došao Public Image, prvi singl ovog benda iz 1978. Ako se neka pesma PIL može smatrati kopčom sa Sex Pistols – i to ne u suviše doslovnom smislu – onda je to ova, i grupica starijih fanova koja je tu negde prešla pedesetu pokušava da zapodene šutku. Rezultat je, naravno, komičan. Druga sličnost Public Image sa Pistolsima je u formatu: ona traje samo dva do tri minuta. Skoro da sam bio zapanjen kada se naglo završila. Njena kratkoća štrči u repertoaru kojim dominiraju improvizacije i pesme od pet pa više minuta.
Posle Public Image, John i ekipa odoše sa scene, a pošto su tehničari ostali da se muvaju, šteluju i nameštaju tehniku, nikome nije trebalo crtati da je bis zagarantovan i pored rutinskog urlanja publike. Ne prolazi ni dva minuta i PIL se vraćaju. „Zadovoljstvo nam je da vam sviramo“, kaže John.
Grupa isporučuje još jednu dugu drum i bass vožnju sa poslednjeg albuma. To je Out of The Woods, koja opisuje kako su američki konfederalci greškom ubili svog najvećeg vojskovođu, generala Stonewalla Jacksona, pobrkavši ga sa vojnicima Unije. Posle ovog malog časa istorije, sledi veliki hit Rise (1986). John komanduje „Rise“, i ruke su u vazduhu. Kasnije, dok predstavlja bend, John poziva publiku da basisti Scottu čestita rođendan.
Zvuci kao iz podmornice najavljuju poslednju stvar, Open Up, kolaboraciju Lydona i elektrogrupe Leftfield koju PIL redovno izvodi. „Hoćete pevati sa Johnnyjem?“ pita John. Naravno da svi hoće.
Kada se pesma završila, John je publici poželeo „laku noć i dobro veče od grupe PIL“. Za nagradu ponovo dobija cvet (ili je podigao onaj sa početka koncerta?). Stavlja ga prvo u gaće, onda ga vadi i miriše. Zatim odlazi sa bendom. Gledam na sat: trajalo je sat i 45 minuta.
Kod kuće me je uhvatio crv, pa sam pogledao setlistu iz Zagreba i sa nekoliko prethodnih koncerata PIL-a. Redosled pesama na turneji u dlaku je isti, uz jednu zanimljivu razliku: samo u Beogradu nije svirana uvodna, Four Enclosed Walls.
Ko zna, možda je dijareja bila u pitanju.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari