Love is Overtaking Me

Arthur Russell je bio američki violončelista, kompozitor, pevač i disco muzičar pre nego što je 1992. umro od side u 40-oj godini života. Njegovu, sve samo ne dosadnu biografiju, obrađuje dokumentarac Matta Wolfa Wild Combination: A Portrait Of Arthur Russell, koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinskom festivalu. Ono čime je Russell skretao pažnju na sebe bila su eksperimentisanja u žanrovima od klasične do disko muzike.

Usled toga, ostala je skrajnuta njegova „neavangardna” strana. A upravo nju upoznajemo na albumu Love is Overtaking Me.

To je zbirka ranije uglavnom neobjavljenih folk, pop i kantri pesama (Close My Eyes, Eli, The Letter i naslovna su među pesmama koje se mogu čuti u pomenutom filmu). Izbor za ovu kompilaciju su napravili Russellov životni partner Tom Lee, muzički partner iz benda Flying Hearts Ernie Brooks i Steve Knutson iz kompanije Audika.  

To je i razlog zbog kog Love is Overtaking Me ne treba posmatrati kao celinu i tražiti mu neku zajedničku ideju koju je Russell eventualno želeo da nam prenese. Pitanje je kako bi ga on sklopio,  imajući na umu svedočenja njemu bliskih ljudi da on nikada nije stvorio „završenu verziju bilo čega“ (Ernie Brooks) i da mu i nije bio cilj da završi bilo šta, „već da istražuje različite mogućnosti rada na muzici“ (Peter Gordon).

Love is Overtaking Me treba pre shvatiti kao nesistematizovani prikaz lakših pop i kantri melodija praćenih mahom intimnim tekstovima, uvid u Russellovu raznovrsnost, tj. ono što je stvarao mimo avangardnih kompozicija za čelo i energične disco muzike sa snažnim uticajima jazza. Iako se ne može reći da se kroz 20-godišnji rad koji je ovde predstavljen (od 70-ih do 1991) nije provuklo i dosta toga tipično njegovog.

U osnovi većinom zasnovane na zvuku akustične gitare, ovo su pesme u kojima su dominantni instrumenti i najzvučniji i nauočljiviji, nepogrešiv Russellov glas. Takva je, između ostalog, prva pesma, kantri-valcer Close My Eyes, kao i Goodbye Old Paint, koja osim što ima nedvosmislene folk korene, zbog violončela (kao i Eli) odiše teskobom. Vedrijeg zvuka Maybe She, Time Away  ili Habit Of You imaju i zabavne i duhovite tekstove, i nešto su prijemčivije. Veliki broj ovih pesama pokazuje Russellovu sposobnost da stvori pesme-priče.

Arthur Russell documentary teaser

Treba reći i da materijala ovde ima i previše. Dok se prva polovina albuma sluša sa lakoćom, druga lagano zamori. Ne uvek uspela russellovska oprobavanja u različitim žanrovima, mogu da zamore slušaoca. Što ne znači da ih ne treba preslušati, već samo da ih tokom tog procesa treba pažljivije probrati.

Najveći broj ovih pesama lako može postati deo playliste nazvane po završnom stihu na albumu – „Oh, it’s just the way I feel“. A to, shvaćeno kao Russellove reči, u krajnjoj liniji, i jeste formula da razumemo ovu kompilaciju.

Audio:

• Arthur Russell MySpace