Vlada Divljan

Omiljeni album i pesma?

Na to pitanje je skoro nemoguće odgovoriti. Ali, da li će to biti to biti moj prvi omiljeni album, pošto sam toliko stvari u životu čuo koje volim? Mogu onda samo da kažem da je to Sgt. Pepper i pesma A Day in the Life, ali to zapravo nije istina. Mnogo je toga prošlo... Možda je još pravednije navesti Oldies But Goldies! - hitovi Beatlesa do ’66. i pesma From Me to You. To je neka prva pesma na koju sam reagovao, ono kao klinac.

Koncert

Opet dolazimo do tog saznanja da ima više koncerata koje ću pamtiti… Ali, neka to bude, recimo, prvi veliki koncert koji sam slušao u Engleskoj: to je bio Black Sabbath leta 1973, ja sam imao 15 godina. Originalna postava sa Ozzyjem Osbourneom i to je bilo reklamirano kao najveći ikad do tada održan festival u zatvorenom.

Događao se u Alexandra Palace u Londonu, bilo je po 10 velikih bendova sa po 10 predgrupa u 10 dana. Bio sam potpuno šokiran i glasnoćom i količinim ljudi, i kad je bend izašao na binu svi su skočili i pošteno me izgazili dok nisam shvatio šta se dešava.

Film?

Maltene svaki Hitchcockov film. Danski film Babetina gozba mi je sigurno jedan od omiljenih, na jedan fascinantan način govori o hrani i piću. Ako bih jedan domaći morao da izdvojim, onda je to Ko to tamo peva, mada bi u obzir došli i neki filmovi Žike Pavlovića.

Knjiga i pisac?

Jedno vreme sam voleo norveškog pisca Knuta Hamsuna i dva njegova dela: Pan i Plodovi zemlje. Pan je napisao kao mlad, a Plodove zemlje u starosti, živeo je skoro 100 godina.

Ali poslednja odlična knjiga koju sam pročitao je Grad u zrcalu Mirka Kovača. Kad bih ujutro ustao jedva sam čekao da počnem da je čitam, a onda bih je odlagao kako bi sve to razvukao. To mi se odavno nije desilo. Možda zato što piše o Popovom polju, o Trebinju, dubrovačkom zaleđu, to je kraj odakle su moji, a i njegovi.

Zanimljivo je da se glavni lik njegovog prvog poznatog romana Vrata od utrobe zove Saveta (devojački) Pravica. I na početku knjige piše da je Savetin stric bi Stevan Pravica - i onda pominje njegov epitaf sa groba u Sabornoj crkvi u Trebinju – a to je moj pradeda. Nikad ga nisam upoznao, da ga pitam malo o tome. Moram ponovo da nađem tu knjigu.

Pesma za koju bi voleo da si je ti snimio?

Ima ih više. Recimo, Always Lift Him Up And Never Knock Him Down. To jedan country-western standard, ne znam tačno ko ga je napisao, ali ga je oživeo Ry Cooder 1976. na albumu Chicken Skin Music.

Omiljeni sajt?

B92.net, dobar pregled informacija. I Popboks, naravno.

Imaš li nešto što smatraš hobijem?

Tehnologija proizvodnje alkoholnih pića, ali ne bavim se time zaista. Mada bih voleo jednom da pravim rakiju ili vino. Kao svi muškarci, volim da se ponekad prihvatim nekih alatki i nešto popravljam. Ali, muzika ima toliko segmenata da je to i profesija i hobi, pa ne ostaje baš vremena za klasične hobije. Ali, eto, uvek kad uđem u neku radnju gde se prodaju vina, ostanem po 45 minuta.

Putovanje za koje bi voleo da se ponovi?

Verovatno bih se vratio u mladost, u vreme gimnazije, jer su tada putovanja bila najuzbudljivija. Tad se otkrivao svet, sve je bilo nepoznato. Ali, ima više putovanja... Zanimljivo je da najslađe uspomene ostanu sa putovanja na kojim si se najviše patio. Zato pominjem neka iz mladosti, gde je bilo i stopiranja i ovog i onoga... Ili turneja po Americi iz 2007, koja je bila potpuno neobična – baš sam o tome sinoć pričao sa Giletom: „Preživeli smo, idemo opet“. Zato se valjda i dalje bavim rokenrolom…  bez obzira što su tu deca i drugačija odgovornosti, još imam neku zdravu dozu avanturizma. Vredi pamtiti i put u Grčku ’86. sa Sašom Šandorovim i našom drugaricom iz Zagreba Ivanom Šoljan.

Pratiš li sport i za koga navijaš?

Pratim sport, najviše tenis. Iako ga nikad nisam zaigrao, obožavam da pratim tenis, naročito sada kad je ova naša ekipa ušla u sam svetski vrh. A navijam za Nußdorfer AC u kome već treću godinu igra moj sin Steva Divljan i koji je donedavno bio kapiten.

Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao na večeru?

Ne bih zvao istorijske ličnosti, trudio bih se da zovem savremenike. Istorijske ličnosti nas predugo progone kao duhovi, aveti i ostale karakondžule. Jednom sam ih zvao, pa su mi to posle nabijali na nos.

Ko je tvoj alter-ego?

Menja se, kao petogodišnji planovi. Trenutno mi je alter-ego Janez Bajramović, Bosanac rođen u Sloveniji. A dugo mi je bio Ceno Pellepi, jedan osiromašeni italijanski plemić. To je bilo pre rata, a posle sam od njega odustao.

Šta voliš da misliš o sebi?

Visok, plav, mišićav, preplanuo.

Šta bi probao, a još nisi?

Probao sam svašta, čak sam pojeo crva iz meskala. To ko nije probao, ne može da se računa za ozbiljnog čoveka. Šta još nisam…? Svašta! Da, nikad nisam skakao iz padobrana. Voleo bih, ali se bojim.

Psuješ li ikada? Zašto?

Da, nažalost, psujem. Kao svi klinci koji su se dosta muvali po ulici, nama je to postao jedan prirodan način izražavanja. To je najuočljivije kod telefonskih poruka: svaka druga reč je psovka, tako da je ponekad teško doći do pravog značenja.

To su više neki usputni kodovi komunikacije. Nekad je slatko opsovati - kad se udariš, recimo. Ili to može da bude neka mini-katarza. Bolje je opsovati, nego udariti rukom u oluk pa te posle boli – što mi se dešavalo kad sam bio mlađi.

Šta voliš u Beogradu/Beču, a šta bi prvo promenio?

Volim što su to gradovi! Teško je reći, ali u Beogradu bih pokušao da navedem ljude da se lepše ponašaju, da ne budu bahati, sebični u saobraćaju. Voleo bih, kad bih mogao, da malo vratim osmeha na lica. Isto to i u Beču – svuda malo nedostaje vedrih lica.

Da li si zlopamtilo?

Ne bih rekao, ali nisam ni mnogo zaboravan. Pamtim nepravdu. Ali… ljudi smo, grešimo.

U koga ili u šta veruješ?

U Boga, ali ne u ovog crkvenog što, kako reče Nick Cave, interveniše. Verujem u Univerzum.

Šta/ko je prava žena?

Dina, naravno, moja žena.

Zbog čega se kaješ?

Kajem se zbog nekih svojih postupaka. Možda mi je u nekim momentima trebalo malo više širine. Srećom, nemam neke velike i drastične kajaže, ali sitnih ima. To je uglavnom vezano za neke postupke u datom momentu. Nedostatak tolerancije, sujeta, bes – kad to nije trebalo.

Ko je genije?

Genije je Tesla, znamo svi. Sada je to Vladimir Pištalo rekao, a i razni drugi.