Dragoljub Petrović

Omiljeni album i pesma?

Uvek je teško odlučiti se. Album koji sam verovatno najviše puta u životu  preslušao je Live after death Ajron Mejdena, sledi Motorhedov No sleep 'til Hammersmith, veoma volim Pulse Pink Flojda... Ali da ne ispadne kako slušam samo koncertne ploče – apsolutno sečem vene na Powerslave Mejdena, Back in black AC/DC, Ace of spades Motorheda i prva tri albuma Metalike. Mislim da ću to slušati i za 20 godina. Izabratu pesmu je još teže – evo, recimo, tri koje su mi prve pale napamet - Two minutes to midnight Mejdena, You shook me all night long AC/DC, Ace of spades Motorheda...

Koncert koji ćeš uvek pamtiti?

Kao šesnaestogodišnjak (10. septembra 1986) gledao sam Iron Maiden u Hali Pionir na njihovoj Somwhere on tour, kada su bili na vrhuncu karijere. Beograd im je bio prva stanica na turneji, pa su, sećam se - pošteno otprašili koncert, a bar dva dana posle mi je zujalo u ušima. Gledao sam ih posle još dva puta, ali mi se čini da je taj koncert bio neponovljiv, jer sam mogao da skačem, sviram “vazdušnu gitaru” i mlatarm kosom, dok me posle, 2007. i 2009., bilo blam da divljam po fan-pitu sa dečurlijom koja se nije ni rodila kad je bio onaj prvi koncert. A i nisam mogao da mlataram kosom jer je više ni nemam u izobilju. Ipak, najveća koncertna avantura bio je Motorhead 1989. u Ljubljani. Nas desetoro smo te godine, pred rat, stigli u kišovitu Ljubljanu vozom, preko Ferijalnog saveza, gde su nam policajci na ulicama dobacivali: “Što ne idete kod Slobodana Miloševića?” Dva dana zaredom, 27. i 28. aprila  u Hali Tivoli svirali su Lemi i ekipa. Elem, na drugom koncertu u Tivoliju sve je bilo pod kontrolom – Lemi je izašao, pozdravio Jugoslaviju, rekao neizbežno „We are Motorhead, we are rock’n’roll“. Koncert su otvorili sa Built for speed, ali su nedugo zatim otišli sa bine. Niko nije znao o čemu se radi. Kad, posle nekog vremena urlanja cele hale, Lemi se pojavljuje sam na bini, podigne levu ruku i svojim promuklim gasom upita: “Do you think this is interesting?!“ I dalje niko nije znao šta se dešava, rokeri iz cele SFRJ mislili su da je to u sklopu programa, dok Lemi nije počeo da proziva grupu pankera i skinsa ispred bine. Pa odmah zatim krenuo preko ograde da se bije s njima, ali su ga roudiji vratili nazad. Kovanica od pet SFRJ dinara sa pričvršćenim žiletom pogodila je Lemija u ruku i napravila mu veliku poseketinu, oštetivši ligamente. Bacio ju je neki pijani iz prvog reda. Počela je tuča, žestoka, cela hala protiv ljubljanskih pankera i skinsa. Mi iz Beograda smo se tukli sa nekim Riječanima. Posle pola sata pauze, urlanja ‘’Motorhed, Motorhed“, Lemi i bend se vraćaju na binu, njemu zavoj oko ruke, ali nastavljaju da praše ko da ništa nije bilo... Iako je Lemi na svake dve pesme išao u bekstejdž da mu promene zavoj. Sutradan su otkazali evropsku turneju dok se ne oporave od Jugoslavije. Uz ova dva koncerta, izdvojio bih i AC/DC na Stadionu Partizana 2009, to je zaista bio spektakl, čak su mi na pola koncerta krenule suze, jer nisam mogao da verujem da sviraju u Beogradu, a ja ih slušam 25 godina, i već sam bio digao ruke od mogućnosti da ih ikada uživo vidim.

Omiljeni film?

Bez nekog reda  - Četiri venčanja i sahrana Majka Njuela, Amarkord Federika Felinija, Hrabro srce Mel Gibsona, Bekstvo iz Šošenka Frenka Darabonta, Ratnici podzemlja Voltera Hila, Ko to tamo peva i Maratonce Slobodana Šijana, Lovca na jelene Majkla Ćimina, Dobre momke Martina Skorsezea, Vatromet taštine Brajana de Palme, kao i sve Kopoline Kumove.

Omiljena knjiga?

Recimo, još za tinejdžerskih dana pročitao sam bukvalno sve knjige Karla Maja koje su se nalazile na, čini mi se, tri police Narodne biblioteke “Milutin Bojić”. Tako da su Sin lovca na medvede i Vinetu za mene neprevaziđene. Od knjiga za malo strariji uzrast volim Tri čoveka u čamcu... a o psu i da ne govorimo Džeroma K. Džeroma, to je vrhunska satira. Komo Srđana Valjarevića je sjajna knjiga za opuštanje. Hemingvejeve Imati i nemati i Starac i more. Plus, sve komedije Branislava Nušića i Duška Kovačevića.

TV/radio emisija?

Voleo sam da gledam Fajront republiku, dok Zorana Kesića nisu proterali odande, najpre tako što su  ga prebacili u neki porno termin nedeljom, a onda su ga i zvanično ukinuli. Pa sad ima 3D emisiju  u Bisokopu “Kolosej”, gde sam bio jedanput da mu dam podršku. Kesa je beskrajno duhovit, nema čoveka koji brže ume da smisli foru od njega. Majstor! I sviđa mi se što nikada nije otišao u estradu, dakle – nije se prodao, što je danas retkost za TV lica. Zato ga ni nema na televiziji. Kad smo već kod prodavanja, mislim da se nije prodala ni Olja Bećković. Volim da gledam Utisak nedelje, uvek je zanimljivo. Imala je ipak jednu dosadnu emisiju. To je bilo kad sam gostovao ja, mislim da se ta emisija nikome nije svidela sem mojoj mami. Od stranih TV emisija ubedljivo mi je najbolji poludokumentarni Skajov serijal Idiot u inostranstvu sa Karlom Pilkingtonom. Ne pamtim da sam se tako smejao kad sam nešto gledao.

Radio zaista ne slušam u poslednje vreme, mada sam kao klinac obožavao Hit nedelje, Ventilator i Ozon na Beogradu 202, kao i Sto veličanstvenih i Od doručka do ručka na Studiju B. Posle, devedesetih mi je skala bila non-stop na B92, ne toliko zbog muzike, koliko zbog vesti i tadašnjih njihovih sjajnih novinara. Nekako sam i njih prestao da pratim kad su Gorica i Dragan prešli na Radio Beograd, a tu ih retko slušam, uvek se bojim da kad narihtam skalu na radiju baš tamo ne naiđem na veoma zanimljivi izveštaj o vodostaju.

Sajt koji pratiš?

Apsolutno sajt B92. Jest da u poslednje vreme malo preteruju sa tekstovima iz oblasti felacija, ali oni su mi nekako navika. Volim da svakodnevno pogledam šta ima na sajtu E-novina.

Hobi?

Kad sam bio mali skupljao sam značke. Sad skupljam decu. Do sada sam “skupio” dve ćerke, Unu i Mionu, pa mi celodnevna posvećenost njima dođe kao neki hobi.

Putovanje koje bi voleo da se ponovi?

Kad smo bili klinci, srednjoškolci, društvo iz razreda je išlo na letovanja u Makarsku. U Kamp “Goran”. Poznat po tome da je tamo celog leta svako veče svirala grupa Galija u svojoj predSPS fazi. To su bila putovanja za pamćenje, jerbo smo bili mladi. Sad kad sam mator volim porodična putovanja u bilo kom obliku selo, more, planina... Od skorašnjih službenih putovanja najluđe je, ipak, bilo pre dve godine u Skoplje. Željko Mitrović je organizovao žurku za novinare, saradnike i prijatelje povodom otvaranja Pinka Makednije – avionom smo poleteli u 22 sata, oko 23 sleteli u Skoplje, i pili do pet ujutru, a onda se avionom vratili u Beograd. I mogu vam reći – odlično je kad na pijanku odeš avionom. Skoro ko ona mitska kafa u Dubrovniku, iz vremena SFRJ.

Za koga navijaš? Kako? Ideš li na utakmice?

Zvezda! Kao klinac sam čak išao redovno na Zvezdine utakmice, imao sam nekih dvadestak gostovanja kao navijač sa fudbalskim klubom – od Splita, Rijeke do Zagreba. Tada su nas organizovano vodili čak i na rukometne utakmice, te sam i sa rukometnim klubom išao na desetak gostovanja. Moram priznati da je najgore bilo u Crvenki (ko bi reko!), tad smo, sećam se, jedva izvukli živu glavu, jer nas je, činilo se, celo mesto jurilo kako bi se dočepalo naših skalpova. Užasi puberteta! Mislim da od povratka iz vojske nisam otišao ni na jednu Zvezdinu tekmu. Ali i dalje strasno navijam “preko” malih ekrana. Derem se, psujem, potpuno poludim kada igraju Zvezda ili reprezentacija, mada mnogo više volim da gledam basket, nego fudbal. Ali otkad je Vučić preuzeo Zvezdu, sve se više nosim mišlju da polako počnem da navijam za OFK Beograd.

Pet istorijskih ličnosti koje bi pozvao/la na večeru?

Druga Tita, Dražu Mihailovića, Zorana Đinđića, Ernesta Hemingveja i majora Dragutina Gavrilovića.

Ko je tvoj alter-ego?

Nemam pojma, nikad ga nisam upoznao.

Šta voliš da misliš o sebi?

Volim da ne mislim o sebi.

Šta bi probalo, a još nisi?

Put oko sveta.

Psuješ li? Zašto? Kako?

Psujem. Mislim da psovka u pojedinim momentima može da bude korisna, posebno u kolumnama. Gledam da to psovanje ne ispadne vulgarno. Ni u kolumnama ni u životu.

Šta voliš u Beogradu, a šta bi prvo promenio?

Generalno - oduvek sam voleo beogradski duh, prave beogradske kafane & osećaj kada se sa nekog puta vraćaš u Beograd. Što se tiče promena, vratio bih vreme u Beogradu u period pre 1990.

Da li si zlopamtilo?

Nisam, zlo pamtim otprilike dva minuta. Osim kada su u pitanju političari. Profesionalna deformacija, valjda.

U koga ili u šta veruješ?

Povremeno u Boga. Ponekad u vremensku prognozu. Često u ljude.

Šta je, po tvom mišljenju, prava žena?

Prava žena je ona žena koja može da istrpi gorepotpisanog tj. mene. Dakle, moja žena.

Zbog čega se kaješ?

Kajem se što sam nekada bio pregrub prema nekim ljudima o kojima sam pisao kolumne. Istina, svi oni su u tom trenutku takav tretman i zaslužili, ali kad danas pročitam neki tekst od pre četiri, pet godina, mislim da sam mogao biti blaži. Ali, opet, pojedine od njih je trebalo klepiti još žešće. Za to uvek ima vremena.

Ko je genije?

Lemi Kilmister – najviše me je oduševio kada je odbio da održi konferenciju za štampu u prostorijama Britanskog saveta u Beogradu, jer je tamo zabranjeno pušenje. Njegov život je apsolutni rokenrol.

Dragoljub Draža Petrović je...
Bivši kolumnista uglednog Kurira, sadašnji novinar i kolumnista uglednog Danasa, uopšte – jedna veoma „ugledna ličnost“.