Dosadan je život onih koji uvek traže novo

Počeli smo od gitare, valjda zato što je to bio najkrupniji predmet u Borisovoj sobi. A onda se ispostavilo da je to jedna od onih brojnih malih i lepih polumitiskih priča svakog benda.

Squier Telecaster Custom iz Indonezije. Kada ju je kupio, ništa nije znao o gitarama. Tadašnji komšija je svirao, on je učio svirajući s njim, pa ga je pozvao da mu pomogne pri izboru. Onda se komšija mrtav pijan pojavio sa dva sata zakašnjenja - tog dana mu se rodila ćerka.

„Onda je ušao i pitao me: ’Koju gitaru hoćeš?’ Ja sam mu pokazao ovu jer je meni bila najlepša, mislim najnormalnija pošto su ostale bile crvene i žute i sl. On ju je uzeo i svirao i pevao, pošto mu je zemljak radio kao prodavac. Obojica su pevali. Ja nisam ni probao. Samo mi je na kraju rekao: ’Dobro je. Kupuj!’ Bila je jeftina, imao sam sreće."

POPBOKS: Sinoć ste imali koncert u Mitrovici, kako je bilo?

BORIS: Zanimljivo, pomalo napeta atmosfera. Mislim da ljudi nisu znali šta da očekuju, a to je uvek uzbudljivo. Osećala se nervoza.

Zaista osetiš taj nerv na bini?

U, da! Nervoza je jako bitna. Mi smo stalno na ivici svađe, ali se to uvek na kraju pokaže kao bezazleno. U stvari, pokazalo se da je želja da sviramo zajedno ipak jača od toga. Prošli smo kroz razna iskušenja.

Da li je ta nervoza prisutna na svakom koncertu? Sećam se, recimo, prvog dana Art & Music festivala u Puli pretprošle godine: niste imali tonsku probu i bilo je solidno napeto...

I zato je bilo odlično! Ja i dalje imam tremu bukvalno pred svaki koncert. Uvek sam nervozan i verovatno to stvori taj osećaj. Izlaskom na binu to nestane, i onda postoji samo prepuštanje u to što sviraš i pevaš.

Ko su ljudi ispred bine?

Van Beograda uopšte ne znam, a u Beogradu ima poznatih lica i onih koje ne znamo. Nekad su komentari tipa: „U odnosu na prošli koncert bili ste malo statičniji“, što govori da su nas puno puta gledali, što znači da im se dopada ali i da moraš uvek da budeš bolji nego na prošlom koncertu. Meni je jako uzbudljivo kad sviramo pred publikom koja nema pojma ko smo mi niti ih to možda zanima, i kad uspemo da im zaokupimo pažnju na tih pola sata ili 45 minuta. Milić Vukašinović je rekao da je rock and roll kad ti kreneš da sviraš a oni otvore usta…, a kad završiš – zatvore ih.

Razlikuješ li nastupe po važnosti? Znači li ti što ste jesenas na Jelenu svirali na bini na koju su nekoliko sati kasnije izašali Stoogesi?

Nekim nastupima se možda više radujemo nego drugim, od nekih strepimo, ali svakom nastupu pred publikom prilazimo jednako, ma koliko ljudi bilo ispred i ma koliko ovo zvučalo kao diplomatski odgovor. Što se tiče Jelena, da, to i jeste bio dobar deo motivacije da nastupimo. Ali je ipak najbolje svirati u klubu, znojavom i mračnom.

Recimo, onaj koncert s Petrolom u SKC-u?

Taj s Petrolom mi je drag. Volim takve koncerte jer mi je zanimljiva koncepcija, pošto niko nije predgrupa i niko nije glavni bend večeri. Na koncert dođe publika ta dva benda, i onda tu ima i poređenja. To je užasno zanimljivo. Ali najbolja atmosfera je ipak u Nišu, na svakom koncertu. Izdvojio bih i koncerte u Arilju i Puli, koji su, doduše, bili na otvorenom.

I šta ti misliš – zašto ljudi dobro reaguju na Repetitor?

Zato što je to dobar bend (smeh). Stvaaaarno ne znam... Kad bih previše razmišljao o tome, verovatno bi se to izgubilo. Verovatno ni ne provodim vreme u tom razmišljanju baš iz straha da to ne saznam.

Repetitor se pročuo negde u proleće 2006, kao jedan u moru mladih beogradskih bendova. Dve i po godine kasnije se može reći da ste solidno poznati. Da li se proboj desio brzo?

Zavisi od toga da li merimo u odnosu na domaće ili strane okvire. O tome bi uostalom trebalo neko drugi da razmišlja. Meni je, međutim, drago da smo bendovima koji su do skora važili za mlade, kao, npr. Jarbolima, Lira Vegi... uspeli da pomognemo da dođu makar do statusa srednje mladih bendova.

Kod dela publike i kritike primetna je želja da konačno neko u ovoj zemlji uzme u svoje ruke baklju dobrog mejnstrima. Kad se takve stvari izriču, obično se cilja i na Repetitor.

Mala je ovo sredina i granice mejnstrima su jako nejasne, niko ni ne zna šta je to, ali bi možda bilo moguće kad bismo tome stremili. Ali sistem vednosti je takav da bismo morali baš mnogo toga da progutamo, baš mnogo. A za to nismo spremni, tako da je nemoguće u ovakvoj medijskoj situaciji. Recimo, RTS ima emisiju Bunt, koja se bavi dobrim temama i čija autorka nas često zove, ali emisija nema stalan termin. I kako bilo ko onda to da gleda kad ni autorka ne zna kad će ići? Skrate emisiju o Obojenom Programu, koja bi trebalo da traje ne pola sata, nego dva. A to su još i svetliji primeri.

Kada bi se do toga dolazilo tako što bismo svirali svakog meseca po deset koncerata, svaki u drugom gradu, to je onda najbolji put i mi nemamo ništa protiv.

Moj odnos prema masama je science fiction sam po sebi jer rokenrol odavno nema značaj koji je imao 60-ih i 70-ih. Rok je bio autentičan izraz prve generacije koja nije imala veze sa Drugim svetskim ratom, i kao pokretač masovnih društvenih procesa je obavio svoj zadatak. Ali to ne znači da je prestala potreba ljudi da ga stvaraju i slušaju, i da je prestao da utiče na živote. I to značajnog broja ljudi.

Ako si svestan da je omatorio, osećaš li ti r’n’r kao svoj autentičan jezik?

Naravno da osećam. I rokenrol i pank i njuvejv, nazovi to kako hoćeš, to je sa godinama u vezi utoliko što je sve teže biti originalan, ako originalnost znači smisliti nešto potpuno drugačije od svega. Bitna je svežina, prepoznatljivost, kako dati toj muzici svoj pečat i pečat trenutka u kome je nastala, a toga je uvek bilo a verovatno će još dugo biti. Dosadan je život onih koji uvek traže novo.

Ko su tvoje zvezde ili legende?

Na to pitanje nikad ne znam da odgovorim, to se stalno menja. Recimo da mi je Joey Ramone dosta drag lik sve vreme. Mada je to sve više mitologija. Ali glupo je da uopšte pričamo o svemu ovome a da ne pomenemo da danas više ništa nije isto. Internet je sve potpuno izokrenuo. Prosto, demokratija je pobedila, pa i u tom najgorem smislu. Svi mogu da dođu do svega, u svakom trenutku, pa nikome nije ni do čega.

Što kažu Dalibori, „praznina bez tuge i radosti“…

Da, a mi nismo građeni za to. Nije to sad zlo koje je neko napravio. Jednostavno je došlo do prezasićenja, nemamo kapacitet da primimo sve to. Ja pokušavam i dalje da slušam albume. Volim da ih preslušavam, često jedan vrtim i po nedelju dana. Makar toliko, jer je i to premalo u odnosu na vreme koje su im ljudi ranije posvećivali.

Kada bi trebalo da izmestiš Repetitor u prošlost, koji bi to trenutak bio?

Mislim da bismo štrčali u koji god trenutak prošlosti da nas postaviš. Ne pričam o muzici. Ovo je priča čiji je početak uslovljen događajima koji su se nedavno odigrali.

Govoriš o… 12. martu?

Između ostalog. Imao sam deset godina kad su se dogodili studentski protesti. To su bili prvi tragovi svesti, baš tada kad je postojala nada, i onda su stvari posle par godina počele da idu nabolje. Došao je kraj tog zla i stvari su krenule polako da se razvijaju, sve do 12. marta. To je bilo traumatično iskustvo, jedan od glavnih faktora koji me je naterao da se uopšte bavim bilo čim. Da tog trenutka nisam rešio da nešto uradim, verovatno bih sad živeo negde daleko. Nisam uzeo gitaru da bih promenio… šta znam… smer kretanja društva, već da bih tu frustraciju i sve što osećam negde ispoljio i podelio je s nekim ko je razume. Mi uopšte ne možemo da se bavimo našim životima, a da ne ulazimo u te prljave stvari koje ljudi olako izbegavaju sa argumentom da im je to ispod nivoa.

Svojevremeno si na našem forumu u jednoj raspravi pred izbore iskoristio priču o kafani iz koje svi gosti izađu zato što su unutra ušla dvojica koji su počeli da prave buku i lom. Koliko je ta potreba za angažovanošću tebi važna?

Meni lično dosta, ali ne mislim da rok bend mora da bude angažovan da bi bio dobar. Daleko od toga. Samo to što se neko igra tvojim životom kako hoće boli, kao što boli to što većina nema baš svest o tome. O tome između ostalog govore pesme Životinje i Prosečan čovek.

Kako je nastala pesma Životinje?

Kad smo imali prostorije u BIGZ-u, sa pogledom na Kneza Miloša. Tokom naše probe neki ljudi su palili ambasade, divljali i ginuli, na kraju krajeva. Jeziv osećaj. Vidiš to, i vidiš u sledećoj ulici kako se odvija potpuno normalan svakodnevni život. A ovde gori ambasada, i gledaš ljude za koje ne možeš da veruješ da toliko mrze svoj grad, u kom su verovatno i rođeni.

Prosečan čovek je od ranije?

Negde 2003/2004, kad sam imao 16-17 godina. Kao takav, užasno mi je drag. Možda bih danas drugačije to uradio. Međutim, suština je jasna i dobra. Bilo nam je važno da se ta pesma upravo u integralnom obliku nađe na albumu. To je naša najstarija pesma na njemu. Ona ne nosi lošu poruku, možda je samo način na koji je izrečena pomalo nespretan.

Naziv albuma je priča o odrastanju?

To je zapravo suština, i možda baš zato ovde nismo stavili naslovnu pesmu, prosto da ljudi ne bi mislili da smo po njoj nazvali album. Album govori o samom kraju odrastanja, izazovu prihvatanja mesta u svetu koji te okružuje, koje ti nameće određeni poredak. Jednog dana si klinac koji nema nikakvih velikih briga, a onda se odjednom sve to sruši. Samo te snađe, možeš da sediš na istom mestu i da postaneš svestan da jako malo možeš da promeniš. To je period života u kom smo bili kad smo pravili pesme. Album zapravo govori o neprihvatanju zadatog mesta, onog koje ti je namenjeno.

Otuda i crtež na kom puštate zmajeve?

Precrtane zmajeve. Dizajnerka Katarina Šoškić je imala potpunu slobodu kod pravljenja omota, jer nam se jako sviđa njen rad i znali smo da će pogoditi suštinu.

Snimak Ja 2007. i 2008. godine – u čemu je razlika?

Tu pesmu smo dosta čuvali od nas samih, tako da je ostala sveža. Nismo je previše svirali na probama, jer smo se plašili da nam ne dosadi. Osećali smo da možemo da je snimimo tako da bude bliža zvuku na koncertima. Prvu verziju smo snimili više stihijski. To je bilo naše prvo iskustvo u studiju. Imali smo pola sata. Sve se odigralo brzo – rekli su nam hajde sad, evo ti druga gitara, snimi i na njoj to isto... nisam znao šta se dešava. To je bilo dosta početnički, i to ima svog šarma. Volim da čujem taj snimak. Ne mislim da je on loš, samo se razlikuje od onoga kako mi doživljavamo tu pesmu. Zanimljiv je u svakom slučaju.   

Po klubovima su DJ-evi počeli da puštaju remikse Repetitora i Petrola. Jesi li ih čuo?

Jesam, to mi je zanimljivo, naravno. Mislim da naša muzika stimuliše i dobru zabavu i vijuge. Sa te strane nemam nikakav ideološki problem sa tim DJ remiksima. To su jednostavni ritmovi, i pogodni su za remiks. A reakcije su odlične. Bio sam par puta u klubu kad je puštan remiks Petrola, i to je bio vrhunac večeri po reakcijama. Ti vidiš da je to ljudima poznato, čak i pevaju uz to.

Da li se nešto promenilo u tvom shvatanju benda sad kad ste objavili album?

Mislim da smo sada mnogo rasterećeniji. Jedna faza je završena. Ne bi valjalo da je to nastavilo da se gomila. Iz iskustva nekih starijih bendova vidim da su zbog toga što u početku nisu snimali pesme izgubili čitave albume. Napredovali su, nisu snimali te rane pesme, kasnije im je bilo glupo da ih sviraju.

Ako je prva ploča skupila iskustvo staro pet-deset godina, kako će izgledati naredne pesme?

Ne znam još, možda drugačije. Glavno je da će ih biti a jedino o čemu smo razmišljali je da sledeći album možda objavimo preko interneta, pošto nema više mnogo smisla objavljivati diskove. Možda oni i treba da se štampaju, ali samo za ljude koji žele da ih naruče.

I šta dalje?

Ne razmišljam o tome. Mi smo baš stihijski bend. To je stvarno opšte mesto, ta priča o spontanosti, ali mi zavisimo od toga. Bukvalno ne umemo drugačije da se ponašamo. Kad god pokušamo da uvedemo neka pravila u pravljenje pesama, to ne liči ni na šta. Tako da i dalje pravimo pesme u jednom dahu. Vrlo malo ih posle brusimo. Sve obično nastane na probi iz žara. Zato su bitne česte probe da bi se došlo do momenta kad smo svo troje u elementu.

Kako bi opisao Milenu i Ana-Mariju?

Sa Milenom sam išao u isto odeljenje u srednjoj školi i ona je bila kao neko divlje dete. Pela se na stolove, imala je dosta energije. Za šta god se uhvati, ona to dobro radi. Posebno ako ima veze s pokretom. Dakle, bilo koji sport, instrument, sve to veoma brzo skapira. Nismo joj dali da igra fudbal jer smo se plašili da će da igra kao mi. Ja sam se kao golman posebno bojao (smeh). Ana-Mariju sam upoznao kasnije. Ona je najveći vanzemaljac od nas troje. Ima snažnu maštu koja je odvlači na različite strane, što je užasno bitno. I jako je odgovorna, za razliku od nas dvoje. Ona je rif-majstor. Mislim da smo svo troje dosta kompatibilni, a različiti.

Koji album si najviše slušao 2008?

Nezgodno vreme opasni dani. Malo manje sam slušao stranu muziku. Da li zato što je bila prosečna godina ili zbog nečeg drugog, ne znam. Svideo mi se No Age, delimično su mi se svideli TV on The Radio.