Ovo su jedina legitimna deca iste one nervoze koja je proizvela novi talas. Samo što se onda moglo bar nadati
Nema više povratka na staro.
Pošto su začeta u vreme dok je Disciplina kičme već svirala, ovo su jedina legitimna deca iste one nervoze koja je proizvela novi talas. Samo što se onda moglo bar nadati.
Slična pozitivna nervoza koja izbija iz svake rilne ovog kompakt diska prouzrokovana je životom u davno umrlom gradu, u sub-urbanim uslovima koji nisu dostojni onoga što možemo, ali nas to više nije briga. Odatle počinje rušeća poetika Repetitora – u tome da se može biti živ uprkos nečemu što je negacija života, a što nas uvek ovde iznenadi svom silinom i kad se najmanje nadamo.
Njihovo dranje gitara u magnovenju, sa pola svesti i pod punim zanosom, deluje kao novo otkriće domaćeg rokenrola, a postoji i muka koja ih na to naterala. Dosada hejterskog cinizma koji je osvojio javni prostor posle 2000, ista je kao i čemer jednoličnog postojanja koji nas je davio 70-ih. Po njemu – navodno se ništa ne može učiniti sa sobom, a trtljanje o tome kako bi nam bilo lepo kad bi ovde bilo nešto drugo od onoga što jeste, jedina je norma koja važi. Ovde je i tako uvek najbolje uspevalo neobavezno trtljanje, kao negacija bilo kakvog činjenja.
Tu Šarenicu apatije razbija jedino akcija, ne nužno promišljena – debi album Repetitora slavi vrednosti za koje smo mislili da su zaboravljene kod naših grupa, mada spadaju u bukvar rok kulture: rokenrol kao čin, spontanost koja je odgovorna samo sebi i usuđivanje da se kaže. U stvari, spremnost da se kaže jedna je od njihovih najvećih vrednosti, a način na koji to rade na nivou je najbolje akcione poezije na našem jeziku.
Svakom ko je slušao domaću muziku verovatno je jasno da smo sve te godine čekali pesme u kojima stanuju priče o gradu, i zato ništa ne smeta ako je 10 puta nedeljno možda poludeli sabrat Dosade Radničke kontrole, dok je Prosečan čovek na neku foru brbljivi potomak Šarlovog Malog čoveka. To su sve ključne pesme u kojima stanuje veliki grad na našem jeziku, i samim tim nije nimalo bitno da li je Slamčica možda nastala slušanjem El Orgovog Neba, ili je prosto napisana u istoj školskoj svesci. Strast je ista, i ona privlači asocijacije.
Od ovih prauzora tek počinje čisti Repetitor: tako su Životinje samo otkačene na način koji je sličan Krokodilima, verzija za 21 vek – u njemu paranoja više nema snagu skrivene poruke, već je veran opis mesta na kome živimo. U istom fahu tinejdžerskih paranoidnih himni koje su postale istina, Pukotine i Izbrisati prijatelja su fantastičan rokenrol novog doba, strasan kao i svako njegovo samouništenje. A već pomenuta 10 puta nedeljno je toliko obilno natopljena svakodnevnom jezom života u praznim sobama, prizivajući bilo koje drugo ljudsko biće, da nije mogla postojati nikad ranije. Nekad je, naime, bilo i nade i drugih ljudi.
Ali stvari ovde postaju još dramatičnije - Ja je ključni iskaz, sasvim nepoznatog porekla, razarajući samo tkivo svojim glasnim šapatom „ne treba mi niko da mi kaže da me voli“, dok vapije za istim, nasilno se obrušavajući na svaku intimu, kako rokenrol kod nas nikad nije činio. Opet jak je jedan od onih najlepših vozajućih rokenrol ritmova i beskrajna priča o nasilju u gubitničkom komšiluku koja iz ulične storije skače ka univerzalnoj epopeji, sa preko potrebnim rečenicama koje je neko trebao reći. Teško hodam je ritualni gitarski trans kojim završava album, u oblaku frenetične buke u kome se slušalac gubi, ostavljen u brutalnoj konfuziji u kojoj inače životari.
Verovatno najveća razlika u odnosu na druge savremene bendove na sceni i ono zbog čega će svaki naslušani kritičar koji drži do sebe staviti ruku u vatru da su Repetitor važna grupa, jeste pomenuta činjenica da oni bez ikakve muke i kopiranja uspostavljaju odnos ka čitavim poglavljima ovdašnjeg rok nasleđa. Teško je ne čuti blagotvorne uticaje Obojenog programa i Boya zbog kojih eksplozivni novorockerski komadi Ogledalo zvuči kao dugo priželjkivana nepoznata pesma nastala u saradnji ova dva benda. Tu su u ovoj generaciji već redovni prelivi gitarske lave a la Sonic Youth, posebno u Zdravo za gotovo, ali i ženskoj oslobodilačkoj Sve da zaboravim, kojima se svesno uspostavlja nova tradicija i samopoštovanje zasnovano na slušalačkom iskustvu – nešto čega kod nas često nema.
Konačno, Zli sin odaje odnos prema nasleđu Partibrejkersa na do sad nečuven način, koji donosi dodatno dostojanstvo paralelnoj egzistenciji oba sastava. Na albumu fenomenalno kanonskog naslova Sve što vidim je prvi put, zabeleženo je valjda najveće autentično slavljenje istorije domaćeg rokenrola ikad, bez podilaženja ikome.
Opet jak
Ništa to nije bitno kao ovim zabeležen usputni podatak da u Beogradu ima razloga za rokenrol. Vertikala koja je konačno uspostavljena ovom pločom, čini je jednom od najvažnijih umetničkih istupa u oblasti naše popularne muzike u skorašnjoj istoriji, ali je mnogo bitnije što je, sa one strane odsutne nade, prepoznato sijanje žara. Praktično jedini problem Repetitora jeste što rokenrol nije više udarna pesnica promene već prigušeni fon iz pozadine velikih zbivanja, ali šta njih briga za sve to, kad imaju svo vreme sveta.
Ostavljeni bez daha, posle ovog albuma zaključujemo da su Repetitor običan beogradski rokenrol bend. Što je i dalje više nego što bilo ko zaslužuje.
P.S. - Recenzije sastava Nežni Dalibor, Petrol i Repetitor koje su objavljene na Popboksu čine autorsku celinu sa tekstom radnog naziva Zašto je jutro promenilo sve? za nedeljnik Vreme, te ih tako i treba čitati. Zahvaljujem se svima na mogućnosti da napišem ovaj višedelni uvod u novu srpsku scenu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari