(Power Music)
Zoran Lesendrić Kiki (ex-Piloti, ex-Dobrovoljno Pevačko Društvo) duboko u trećoj deceniji karijere nudi prvi solo album, nastao u saradnji sa Mlađanom Dinkićem, Đorđem Balaševićem, Bajagom, Marinom Tucaković...
Na vrhuncu svog rok autoriteta, Petar Luković je kompilaciji beogradskih Pilota Ne veruj u idole ('97) dodelio jednu od svojih čuvenih mrtvačkih glava (sličica-ocena, otprilike ekvivalent Popboksovoj jedinici, u magazinu XZ koji je popularni Pera uređivao u drugoj polovini 90-ih), po kojima pretežno i ostaje upamćen kao muzički kritičar.
Prema nezaboravnom konceptu devojke koja, poput ptice na dlanu lidera Pilota Kikija, skakuće, teško je biti ravnodušan: uglavnom je to nešto što vam se ili dopada, ili vam je užasno smešno i glupo. Ptica na dlanu je zvezda te recenzije, dok se činjenica da se u zaostavštini Pilota nalazi i raskošna naslovna pesma sa poslednjeg albuma Dan koji prolazi zauvek ('96) ne pominje. I tako. Dani kvalitetnog srpskog mejnstrima već su bili skoro sasvim prohujali; ostalo je bilo da se pozabada još poneki ekser, a entuzijazma za to nije nedostajalo.
U međuvremenu, takvi dani nisu ponovo došli. Niti definitivno sviću sa Mesecom na vratima, iako je ovaj album možda vesnik nekog boljeg vremena u kom će standardi podrazumevati makar elementarni početni kriterijum.
Zanimljivo, Lesendrić, čije je iskustvo u pisanju pesama za sebe i druge ogromno (i ponekad ukazuje na jako visok prag tolerancije), na solo debiju autorski je zastupljen relativno diskretno: u pisanju muzike i tekstova učestvovao je niz saradnika, među kojima je najzastupljeniji Mlađan Dinkić; tu su i Đorđe Balašević, Bajaga i Marina Tucaković.
Ukoliko bi ideja bila da se Kikiju nekako po difoltu podari još jedna lobanja, našlo bi se tu lakih poena na lopate. Za sahranjivanje. S mrtvačkom glavom na čelu.
I onda bismo jalovom zemljom nadobudnog oportunističkog elitizma zatrpali niz korektnih melodija, od kojih su neke i vrlo lepe; pregršt stihova zbog kojih niko nema potrebu da crveni – a neki su i prilično fini – te produkcijske i dizajnerske standarde koji bi mogli da posluže kao domaći zadatak za svakog ko želi da na zdravim osnovama prodre u mejnstrim.
Kiki ne beži od sebe: već u uvodnoj numeri, prvom singlu Oltar, Ona je ponovo kao ptica, ali nema skakutanja na dlanu; u pitanju je "sluđena selica od jata oteta". On poziva Nju da mu prinese svoj dar, i da se pokaje dok mu se još prašta (samo ona zna za šta).
Slušajući ovu kompoziciju, naš poslovično otvoreni, ali i poslovično oprezni muzički urednik stekao je utisak da se njome promovišu patrijarhalne vrednosti. Kad pesmu koja se zove Oltar (tekst by Balašević) otvori "nikoljdanski vetar", i On se Njoj tako obrati (dodajući da će biti njen oltar), to stvarno može da zamiriše na patrijarhat, pa i tamjan.
Ali i ne mora; u mojim ušima, mogao bi biti i bilo koji drugi decembarski dan (samo da je vetrovit), a čak i od Kikija kao oltara (što je meni koncept nekako pre kroulijevski nego pravoslavan, no verovatno preterujem) važniji mi je "prozor od kiše zaklonjen".
Uglavnom, šta smo ovde imali? Pesmu koja zvuči veoma jednostavno, a podložna je iščitavanju na različite načine, što omogućava prisniju vezu sa slušaocem. Melodija ima udicu; aranžman je intenzivan, ali i umesan; produkcija besprekorna. Da li je neko rekao pop?
Ostale pesme uglavnom su lišene misticizma, ali zaokružene melodije i kvalitetni aranžmani su uglavnom tu. Te noći smo se potukli zbog nje pleni (bar mene) prostosrdačnošću, a kroz evociranje uspomene četvorice starih ortaka na incident u Makarskoj provuče se i mala mudrost koja bi bila džarviskokerovska da nije u potpunosti lišena splina smorenog "starog pokvarenjaka", umesto kog je tu seta dobrodušnog šmekera. "Hteo sam da zna da nisam k'o drugi", kaže Kiki, koji je u međuvremenu shvatio: "Ja sam bio samo jedan od njih".
Teško je zamisliti išta nevinije od četvorice mladića koji se šibaju zbog ribe – koju nikad više neće videti – na Makarskoj rivijeri. Mislim, u to vreme. Sad je drugo vreme: sad se ide u Kušadasi, a ni rivijera više nije što je bila, samim tim što nije u sastavu SFRJ.
Ono čega u Hrvatskoj definitivno još ima, a u Srbiji nema gotovo koliko ni mora jeste kvalitetan visokotiražni pop, čija dostignuća Kiki spretno upošljava na Mesecu: pored znalačkog dueta s Tonyjem Cetinskim Nemirne noći, tu je i Daleko bilo, u kojoj lid-vokal Kiki peva sam, ali su u refrenu melodija, aranžman i prateći vokali vintidž Oliver Dragojević.
Oltar
Četiri bonusa na engleskom su gotovo potpuni višak, ali svakako nisu dovoljno loši da bi sprečili sledeći zaključak: Kiki Lesendrić možda deluje kao laka meta, ali teško da olako pljuvanje može da dobaci dalje od podnožja prozora činjenice da je Mesec na vratima solidna ploča sa – makar teorijski – neospornim mejnstrim autoritetom.
Da bi praksa u potpunosti uhvatila korak s teorijom, ovakva izdanja u većem broju su ne samo poželjna, nego i neophodna.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari