Svi u Beogradu znaju da se u Rexu najčešće održavaju programi za akademce i NVO avangardu. Ali..., kako zvuči kada se tu progovori sa ivice dostojanstva, kada se zasvira blues?
Mesto: Kulturni centar Rex, Beograd
Vreme: Utorak, 14. april 2009.
Sinoćni format Goribora, u kom su pevač ST i gitarista Piti bili potpomognuti sa dva laptopa (jedan je emitovao matricu, dok je drugi, ispred kog je bio pridruženi član Luka, svirku bojio elektronskim efektima), uspeo je da se istovremeno uklopi u neke programe Rexa, a da pri tom ipak ne izgubi neophodnu sirovost i direktnost.
Koncert je bio usredsređen na nove ST-ove ideje, i zato je, pored odsustva drugog gitariste Peđe, Pitijevo sviranje bilo svedenije. To je donelo i novu dimenziju u zvuku – bez insistiranja na solo izletima, sa odličnim varijacijama na malom prostoru, i sa čestim korišćenjem akustične gitare.
Međutim, to nikako ne znači da je falilo spontanosti. ST je već u prvom delu, tokom izvođenja pesme Bez počeo da briše znoj sa čela, što će do kraja činiti sve češće, a na početku iduće Rolamo je brojao koračnicu „jedan-dva, jedan-dva...“. ST-ova figura je statična i uvek postavljena u profilu, odajući čoveka koji neprestano kopa po svojoj unutrašnjosti.
Pri kraju koncerta je, sa pesmom Dalajlama me se sećaš, i proključalo. Piti je pokretima ruke pozvao svih 200-250 prisutnih da ustanu (pošto je jedan njen deo sedeo ili ležao na parketu ispred bine, drugi je sedeo na stolicama, dok su neki stajali). A ST? Teško je to opisati, ali recimo da je on u tim trenucima klečao ispred monitor-zvučnika, i na različite načine (od šapata do urlika, od mirovanja do neartikulisanih bacanja) reagovao na glas, svoj glas, koji je dolazio iz te kutije: „Da li me se sećaš...?“
A onda je svaka moguća distanca između publike i benda otišla dođavola. Sve do tada, pesme Goriboraca su se zarivale duboko u slušaočevo tkivo, ali su se zaustavljale na koran od eksplozije.
Pri kraju koncerta, ST je seo u fotelju na bini, zamislivši se za trenutak. Sa zvučnom podlogom koju su kreirali preostali članovi benda, i sa platnom u pozadini na kome su se ređale slike urušene prošlosti urušenog grada Bora, to je bila najsnažnija scena sinoć.
Kada je reč o ST-ovim novijim stihovima, centralno mesto tu igra figura grada kao kužnog mesta koje degradira pripadajućeg pojedinca. U pesmama Svi ti ljudi i Grad, čuje se prokletstvo modernosti, isto ono koje je Rilkea pre 100 godina nateralo da napiše: „Tako, dakle, ovamo dolaze ljudi da žive; ja bih pre rekao da se ovde umire“.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari