Dva gorka pogleda

Mesto: Pogon Doma omladine Beograda
Vreme: Vreme: subota, 21. april 2007.
Produkcija: DOB

„U publici mala grupa, ali... zaličilo je na priču iz jednog filma“, izrekao je svoj utisak o nastupu predgrupe Goribor jedan Popboksov forumaš „poletarac“. Kapiram, neka me ispravi ako grešim, da je mislio na scenu iz filma 24 Hour Party People u kojoj Tony Wilson, legendarni impresario britanske alternativne scene (igra ga spektakularni Steve Coogan, aa-haa!), prisustvuje ranom nastupu grupe The Sex Pistols. Dovoljni su prsti jedne ruke da se izbroje britanski bendovi iz tog vremena koji su po energiji i lepoti muzike makar blizu Pistolsima; kada su u pitanju današnjica, Goribor i Srbija, prsti na ruci nekog od likova iz The Simpsons su, bar koliko je meni poznato, više nego dostatni.

Oni koji su u Pogon došli prekasno da bi videli strahovite Borane u akciji (uz kraći dodatak Danijela Jarboli Kovača na akustičnoj gitari) propustili su puno više nego što bi neko istinski zainteresovan za alternativni rock – a Supernaut je, po svojoj nezgodnoj prirodi, takav da se za njega interesuje upravo takvo slušateljstvo – trebalo da propusti.

Fenomen beogradskog undergrounda Supernaut iza sebe ima niz albuma, ali nijedan od njih, pa ni prošlogodišnji Eli, nema intenzitet gitarskog elektriciteta koji aktuelna live inkarnacija (tri čoveka – glas, dve gitare, bas i ritam-mašina) isporučuje uživo. Supernaut spaja prodorno akademsko promišljanje rocka kao umetničkog sredstva i ljuto prašenje.

Muzika Supernauta zvuči gotovo opipljivo oštro i, kao što je Nebojša Marić primetio u recenziji Eli, opasno. Supernaut, naime, dok roka (pri čemu lider Srđan Marković Đile, koji rado i često zauzima ramonesovsku raskoračenu pozu, a impresivno peva i očima, predstavlja jedan od upečatljivijih prizora koji se daju videti na domaćoj sceni), isijava zabrinjavajuću dozu nihilizma. Svojevremeno se, u svojoj neverovatnoj emisiji Radio Šišmiš na Radiju B92, pokojni Miomir Grujić Fleka žestoko ljutio na Đileta, s kojim je inače po senzibilitetu, pa i stavovima, bio blizak, zbog dela teksta pesme Nervni sistem, koji glasi Nema greške, sve je greška. Ta numera (s prethodnog albuma Raj na nebu... pakao na Zemlji) ovom prilikom, doduše, nije izvedena, ali energija koju je Supernaut emitovao teško bi se, i bez nje, dala nazvati pozitivnom.

Tu negde leži i ključna razlika između Goribora i Supernauta. U svojim pesmama goriborac Aleksandar Stojković St nada se, čezne i veruje u dobrotu i kad je najočajniji. Zato Goribor zvuči toliko dirljivo i zanosno. Đile, pak, čitav svet boji svojim (neosporno relevantnim) cinizmom. Zato je muzika Supernauta monolitno zajebana, što zvuči prilično kul, ali i dosta larpurlartistički. Bar se nadam da je to u pitanju.