Zašto mi pričamo o bluesu? Bor ima tu priču, Bor je uvek bio težak grad, u njemu se teško živelo. Možda je ranije i bilo para, ali posao kao posao je težak. Sada je tamo baš, baš teško! Na svakih mesec do dva tamo umre neko koga mi poznajemo. To nije neko ko ima 60 godina. Iz moje prvobitne ekipe nas dvojica smo živi
Odličan prošlonedeljni (5/10/06)) koncert na Akademiji borske grupe Goribor nije bio jedini povod za ovaj razgovor. Sama činjenica da je reč o njihovom debitantskom nastupu pred beogradskom publikom najbolje govori o ovdašnjim prilikama. Naime, Goribor postoje već skoro deceniju ali sve to vreme u stvari odsustvuju iz ovdašnjeg mutnog estradno rockerskog miljea. Ove godine ostvarili su frontalni prodor na susednom, hrvatskom tržištu i time pokazali da još uvek postoje načini da se sledi unutrašnji glas i ostane živ!
O težini pređenog puta govore pevač Aleksandar STojković i gitarista Predrag Marković. Željko Ljubić Pity je bio odsutan - u Nišu, gde inače živi. Za scenografiju susreta smo koristili duvanski dim. Sa Goriborom smo, dakle, pokušali da prođemo kroz ono što je proživljeno, ali i da vidimo šta predstoji...
POPBOKS: Kako to, pobogu, da je prošlo tako dugo vremena od kada postojite, pa i izdajete, a mi znamo za vas tek tri-četiri meseca?
St: Ne znam kakva je situacija sa ostalim bendovima ovde, mislim da mi u tom smislu nismo izuzetak. Da Popboks nije krenuo sa Scenom ne znam kako bi ljudi čuli za, recimo, Petrol. Oni mi padaju na pamet pošto smo sa njima svirali. Objektivno, ovde ne postoji način da se dođe do publike osim ako niste pod ugovorom ili nemate izdavačku kuću...
Da li ste pokušavali da dođete do ugovora?
St: Ovde ne. Ja sam poslao demo snimke, to je posle ispao album, Zdenku Franjiću za deseto Bombardiranje Njujorka. To je bilo 2003. godine.
Koliko ste pre toga postojali?
Peđa: Radili smo od 1996. Naravno, sad ide cela ta priča o teškoj situaciji koja je toliko puta ispričana, ali koja je istinita. Nije bilo nikakve mogućnosti da se dođe do muzičkog izdanja, uslovi su bili loši...
Šta ste poslali Zdenku, koji materijal?
St: Samo Ono što te ne ubije, a onda je on tražio sve što imamo! Ja sam u međuvremenu napravio neke mastere od starijih snimaka, to smo takođe poslali, kao i nastup u Boru zabeležen video kamerom. Reč je, u stvari, o dva nastupa koje smo tamo imali krajem 2003. Sledi pauza – završavamo poslednji album Hoću kući. To Zdenko objavljuje krajem prošle godine, 2005. Zatim dolazi promocija moje zbirke u Boru kada i počinjemo da kombinujemo ritam mašine i gitare. To je došlo prirodno – nismo hteli da napravimo klasičnu književnu promociju zbirke, hteli smo da to ide uz muziku. Bili smo zadovoljni zvukom i kako je sve to funkcionisalo na nastupima u biblioteci i jednom klubu u Boru. Nova pauza trajala je do proleća 2006. kada smo imali prvu svirku u toj novoj postavi, sa ritam mašinom, u Nišu, klub Feedback.
Pre toga je postava bila klasična – bubanj, bas, glas i dve gitare. Zatim je kompjuter zamenio bubanj i bas. Posle Niša smo svirali u Sopotu, a onda se Zdenko javio i rekao da postoji festival u Puli. Meni se to nije dopalo. Taj festival je takmičarskog karaktera, pa sam odmah imao asocijaciju na Zaječarsku gitarijadu. Mi smo iz tih krajeva i imamo odbojnost prema ideji da se umetnost i takmičenje spajaju. Sledeća informacija je da smo od tih 128 prijavljenih ušli u prvih osam. Posle toga ide sam festival...
Dva koncerta na staroj puljanskoj tvrđavi: jedan pod vetrom, drugi pod olujom?
Peđa: Organizacija, ozvučenje, sam nastup, reakcija publike – sve tamo je bilo odlično.
St: To je sve bilo blesavo. Mi smo, u stvari, prvi put izleteli na pravu binu sa monitorima i osvetljenjem i u ovoj varijanti da koristimo matricu. Onda silazimo sa bine i sve što mogu da kažem je… da je bilo iznenađujuće... Prilaze nam iz publike, zatim novinari, reakcija je stvarno bila pozitivna. Naravno, tu je i ekipa iz Osijeka.
Kako su ti ljudi iz Osijeka, to je vaš fan-klub, saznali i došli do vas?
St: Javio mi se taj dečko, Davor Banović, poslao mi mail. Na početku je bilo nešto šaljivo tipa “ekipa iz Osijeka je spremna da dođe čak na vašu probu, da gleda Goribor”. Mi u tom trenutku nismo ni svirali, tako da sam mu napisao da je to u redu, ali da sačeka da prvo skupimo bend. Davor me je potom pitao da napravi web stranicu. Tako je nastao sajt koji je bio jednostavan – par fotografija, informacije, nešto za download i bila je rubrika “dojmovi”. Tako je i krenulo dopisivanje. Bila su tu dvojica u igri, koja su stajala iza svega: Davor Banović koji je održavao sajt i Viktor. Njih sam upoznao u Puli, a ostalu ekipu, mislim još neke, sam upoznao u Zagrebu. Oni su jednostavno delili te MP3-jeve. Ne znam tačno koliko ih ima i da li se radi o pravom klubu, ja bih ipak rekao da se radi o... ekipi. Jedna struja je iz Vinkovaca, oni dolaze preko Tonija Šarića.
Da li možeš da uporediš koncert u Zagrebu i onaj na Akademiji od pre neko veče?
St: Iskreno, meni je u Zagrebu bilo bolje. Možda zato što je uvek teže svirati na domaćem terenu, barem tako kažu. Ja čak nisam imao taj problem da li sviramo na Akademiji, u Boru ili Zaječaru... Čini mi se da je u Zagrebu bilo više energije i entuzijazma. Ovde sam imao osećaj... da je reč o... samo „još jednom od koncerata“. Tamo smo imali osećaj da su ljudi baš zbog nas došli...
Možda se ta situacija u Zagrebu nametnula zbog vrlo neuobičajenih kritika o vama u hrvatskim medijima? Dragašev tekst u Jutranjem listu nije bila samo “još jedna kritika n.n. benda”.
St: Da. Tek tada smo mi shvatili koju težinu je imao taj tekst. To je izašlo u njihovim najtiražnijim novinama. Na koncertu se pojavio čovek iz Dancing Beara i cela ta zagrebačka muzička ekipa.
Peđa: Tamo je drugačija priča. Imam utisak da su ljudi više u tome, više ih zanima muzika, dosta komuniciraju i razmenjuju informacije. Posebno mi je drago što to nije neka priča kao da mi imamo nekog prijatelja tamo pa je to neko gurao. Ljude je zanimala samo muzika.
Da li to znači da ćete svoju karijeru prioritetno vezati za Hrvatsku?
St: To je ispao sticaj okolnosti. Ponuđeni su nam dobri uslovi da snimimo album za Dancing Bear, sa Cukerićem koji je za nas dobar producent. Ponuđeno nam je da ga snimamo na relaciji Pula-Zagreb, da budemo tamo...
Šta su vam oni rekli, kako su vam objasnili da hoće da rade sa vama?
Peđa: Njima je to interesantno...
St: Proveli smo jedan dan zajedno. Pričali smo o muzici, o životu, bili smo u studiju, zatim smo išli na ručak. Postoji snažna želja da se napravi kompilacija tih starih stvari i da se krene sa snimanjem novih, ako ih bude bilo.
Koliko vas je iznenadila euforija koja vas prati u poslednje vreme: Pula, Zagreb, ugovor za album...?
Peđa: Mene jeste. Nikada nisam razmišljao drugačije osim da radim to zato što volim, niti sam očekivao nešto... Počeo sam da pravim bend 1993, a svi znamo kakve su to bile godine.
St: To važi i za moju generaciju, i mi smo bili na margini. Mogu samo da kažem da smo na Borskoj gitarijadi bili poslednji, a jedini smo svirali autorske stvari.
Dobro je, na Zaječarsku vas ne bi ni primili.
St: Sigurno.
Bor. Da li je vaš rodni grad, socrealistički dizajnirano rudarsko mestašce, prerastao u metaforu čitavog vremena u kome živimo? Jedan mali toponim kao lajtmotiv celog sveta. Kako se zapravo tamo živi? Šta je za tebe Bor?
St: To je univerzalna priča. Zašto mi pričamo o bluesu? Naravno da nije reč o klasičnoj blues postavi, mislim da je to i Dragaš napisao, već o bluesu kao metafori za život gde ti nekako iz svih tih poteškoća izlaziš i ideš dalje. Jednostavno živiš sa tim i ne odustaješ.
Bor ima tu priču, Bor je uvek bio težak grad, u njemu se teško živelo. Možda je ranije i bilo para, ali posao kao posao je težak. U poslednjih deset godina dolazi i ekonomski momenat. Dakle, radite težak posao, pri tom je velika zagađenost a nemate ni para. Onda ulazimo u priči o narkomaniji, kriminalu... Sada je tamo baš, baš teško! Na svakih mesec do dva tamo umre neko koga mi poznajemo. To nije neko ko ima 60 godina. Iz moje prvobitne ekipe nas dvojica smo živi. To je desetak ljudi koji su umrli u poslednje dve tri godine.
Peđa: Oseća se ta težina...
Svirali ste u različitim bendovima u Boru. Da li to znači da je tada aktivnost što se tiče rocka bila veća i kakva je sada situacija?
St: Uperiodu 1996-2000. sviralo se više, bilo je mnogo više bendova nego što je to danas slučaj i čini mi se da je svuda bilo tako. Ali od cele te ekipe iz Bora, mi smo jedini preživeli.
Peđa: Bilo je i zanimljivih situacija. Meni se dešavalo da policajac dođe, stavi pendrek na gitaru, na žice i kaže „dosta!“. Nema veze što postoji dozvola, on samo kaže „dosta, dečko“.
St: Događalo se čak i da te prekinu na tonskoj probi, koncert nije ni počeo...
Da li je rad u bendu otežan pošto živite u različitim gradovima?
St: Sada imamo uvežban materijal, pa nam je dovoljna jedna proba.
Peđa: A i dobro se poznajemo. Sve što smo izdali rađeno je u Aleksandrovoj sobi. Događa se da Pity dođe u Beograd i ostavi neki rif ili ideju, pa Aleksandar ili ima u trenutku već ideju koja može da legne na to ili to dođe kasnije. Dovoljno vremena smo živeli i svirali zajedno u Boru.
St, ti si neko vreme živeo u Londonu, šta si radio tamo?
St: Moj prvi posao je stvarno bio „kupus i celer“ (misli na pesmu St Bluz – op. a.). Moja prva zvanična šljaka u inostranstvu je bila njiva. Zatim sam kombinovao školu, krpio sam se socijalnom pomoći. Devedeset šeste sam se vratio. Uzeo sam azil, imao sam 18 godina kada sam zbrisao. Odande sam doneo instrumente – tascam, ritam mašinu, gitaru, mikseticu...
Taj virus je krenuo još iz srednje škole, mi smo to samo produžili. Napokon smo imali opremu. Ja ne znam koliko se razumete u tu oblast ali tascam je u to vreme bio prava revolucija. To je bio mali studio sa trakom. Ja sam mogao sam da radim od početka do kraja. Tako smo krenuli da snimamo s tim što je taj proces, gledano iz ove perspektive, bio neuporedivo teži. Nisi smeo da pogrešiš, sviraš pesmu od početka do kraja i sve je moralo da bude pod konac. Nije postojalo editovanje ili copy/paste. Ali bio je revolucija, mogao si da snimiš svoje stvari kod kuće.
Kako se zova zbirka poezije koju si objavio?
St: Svet je moj ali ima vremena.
Kada izlazi ta poezija iz tebe? Da li stihove donosiš gotove na probu ili ih u trenutku stvaraš, ima li pravila?
St: Sve zavisi. Neke stvari smo pravili tako što je tekst išao paralelno sa muzikom, neki tekstovi su adaptirani na muziku...
Pesnik ili muzičar, praviš li razliku?
St: Ne striktno. U ovoj poslednjoj fazi i muzika i tekst su pravljeni tako da imaju zajedničku atmosferu. Ništa nije dodavano samo zato što na muziku treba da ide neki tekst ili obrnuto.
Zanima me socijalni registar koji snažno prožima tvoju poeziju, ja ne pamtim da je ovde neko pustio glas koji govori o takvim stvarima. To je pogotovo zanimljivo ako imamo u vidu zemlju u kojoj živimo. U kojoj meri si ti svestan toga?
St: Ja stvarno ne znam zašto takav glas nije pušten ranije. Ja imam tu potrebu. Meni je to vrlo jednostavna stvar. Što se tekstova tiče, oni se ili dese ili ne, ja ih ili napišem ili ne, a u stvari se sve svodi na neki život i u jednom trenutku sedneš i to napišeš i pustiš. Ja ne pokušavam ništa da mistifikujem. Trudim se da to što vidim i osećam što jasnije stavim na papir. To je moj proces rada.
Ko su ljudi za koje biste bez ustezanja rekli da su uticali na vašu estetiku? Na sajt ste stavili linkove ka Trickyju, Dylanu, Milesu…
Peđa: (duga pauza) To je veliki broj ljudi. Međutim ne bih mogao jednostavno da uperim prstom i kažem da je neko direktno izvršio uticao na mene kao gitaristu ili na bend. Ako govorimo o poslednjih 15 godina to su Tricky, Radiohead, Ministry, Tool... bendovi koji su slični po pristupu. To nam je važnije od neke priče o žanru ili tehničkom detalju.
St: Znači, tu ulaze i, recimo, Bukovski ili Selin...
Peđa: Da, to je ta tačka spajanja bez obzira o kom vremenu se radi. Tu dakle ulaze i Miles, Coltrane, Chat Baker, Hendrix... ima ih zaista puno. Važan nam je pristup...
St: ...baš to, taj stav koji se oseti iza. Možda ću se sada ponoviti, to mi je kliknulo u jednom trenutku baš za Coltranea i Monka, tu sam osetio doziranje, intenzitet, snagu sa kojom ćeš ući u neki svoj projekat, koliko veruješ u to i dokle si spreman da ideš. Tu dolazi i Fat Possum etiketa – ljudi koji su imali različite živote ali su držali tu gitaru. Neki od njih su isplivali i posle sedamdesete godine.
Peđa: Recimo Tricky, njegov nastup na Exitu...
St: To je stvarno bio veliki koncert.
Peđa: Čovek je muzičar i na bini je sto posto. Pesme uopšte nisu zvučale kao one na albumu, zvučale su bolje. Ta hemija koja se osećala na bini među samim muzičarima kao i energija između muzičara i publike – to je ono što me kod muzike privlači.
|
Bez
moja majka brine
zato što mi ne ide penziono osiguranje
kaže o tome bi trebalo da se misli na vreme
al ja nešto slutim da neće biti potrebe
ne zato što primenjujem neke ekstremne mere
nego verujem sili koja mi je sačuvala vene
da će do kraja da bude uz mene
vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara
kao vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
…
ritam bez bubnjara
a moja majka brine
šta drugo da radi
sin joj sve zna
samo ne zna da se prilagodi
a ja nešto slutim da baš tako treba
da moj život crpi snagu iz nereda
i da volim i kad boli
i da govorim i kad gorim
i da pišem i kad jedva dišem
da skrhan smejem se
da čist iz ovih govana nestanem
i zauvek svoj mir pronađem
ja sam vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara
a ja sam, ja sam
vernik
vernik bez crkve
građanin bez grada
ja sam ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara.
vernik bez crkve
ja sam građanin bez grada
ljubavnik bez žene
vernik
vernik
vernik bez crkve
vernik bez crkve
građanin bez grada
ljubavnik bez žene
ritam bez bubnjara
|
Da li je bilo kontakta sa nekima odavde što se tiče izdanja?
St: Zapravo,bilo je nekih razgovora, ali... Prvo, zna se da SOKOJ ne funkcioniše kao što ne funkcioniše ni jedna druga institucija u zemlji. Desilo se to da smo dobili ponudu, prilika se ukazala. Pri tom, kod njih je malo sređenije pitanje autorskih prava što je nama bitno jer, ako ćemo već da ulazimo u tu priču ozbiljnije ajde da i mi dobijemo nešto. Ovde ne možeš da vidiš dinar od tih prava, svako može da emituje tvoju pesmu kako i kad hoće tako da negde ima smisla da se to radi tamo.
To je i politički zanimljivo. Prvi put imamo svež projekat koji neće eksploatisati YU nostalgiju ili NGO ideologiju a koji ide u pravcu razmene kulture između Srbije i Hrvatske.
St: Ako to uspe, to će stvarno biti prvi slučaj posle rata da bend iz Srbije izdaje u Hrvatskoj.
Kako je kompjuter zasvirao blues?
St: Pa, morao je (smeh). Ritam mašina se pokvarila baš pred Pulu i bilo je rizično da krenemo sa njom. Ja sam vratio mastere nazad, poskidao sam gitare, vokale, ostala je ritam sekcija i malo efekata. Tako smo dobili novu matricu i počeli da vežbamo.
Šta bi na to rekao Robert Johnson?
Peđa: God damn! (smeh)
St: Ne bi on imao ništa protiv, blues je blues.
Razmišljate li o uvođenju DJ-a?
St: Privlači nas ta ideja. DJ ipak može interaktivno da učestvuje u građenju cele atmosfere. Daleko od toga da imamo nešto protiv elektronske muzike.
Ko su autori koji stoje iza Goribora?
Peđa: Za tekstove je isključivo zadužen St. Što se muzike tiče, svi uzimamo učešće i učestvujemo u procesu. Neke stvari su nastale tako što je on radio muziku na tekst pa smo se mi onda nadovezivali, nešto od muzike smo prvo radili Željko ili ja, odvojeno, a nešto smo od početka zajedno. Znači, nema pravila.
Da li ste razmišljali o vizuelnom aspektu vašeg nastupa?
St: O vizuelnom identitetu možemo da govorimo samo iz posebnog ugla. Znači, izađeš gore i imaš sat i po vremena da nešto kažeš. Tada se desi i taj vizuelni momenat. Dešava se čak i na probi da mi to dobijemo, da bude i urlanja i padanja. Pity je lomio gitaru. Peđa bi verovatno, ali nema drugu (smeh). Nema tu plana – popnemo se gore i pustimo to. To je tih naših sat i po.
Peđa: To je najlepše u celoj stvari. Posle svirke sam pričao sa jednom devojkom koja je prokomentarisala na temu „OK vam je scenski nastup“, ja joj kažem „pa, mi ga nemamo“. Meni je dovoljna muzika i to što osećamo dok to radimo. Da li uz to treba da imaš nekog stilistu, da ti neko priča šta da radiš, da li ćeš levom nogom napred a desnom nazad, to je priča za manekene.
Sledeći koncert u Beogradu?
Peđa: Zavisi od interesovanja.
Komentari
-
aleksandra (gost)
| 11.10.2007. 22.19.36
we barely remember who or what came before this precious moment.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.