Tvrdi pali anđeo

Film o neopisivoj copini – profi rvaču – pa još ispričan kao besramna melodrama. Mickey Rourke je jedini krivac zbog koga bi ovu priču iko prihvatio, primio, poverovao

Dejan Ognjanović

Ocena:
7

Originalni naslov: The Wrestler
Scenario: Robert Siegel
Uloge: Mickey Rourke, Marisa Tomei, Evan Rachel Wood, Mark Margolis
Žanr: drama
Trajanje: 111 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Rvač je one man show. Kad je taj jedan čovek Mickey, onda imaš samo da gledaš i hvataš beleške. Nema tu zezanja. A nema, vala, ni glume, strogo gledano. On ovde igra sebe, samo je kao fol propali rvač a ne propali glumac, da se sede vlasi ne dosete. Pričaj ti to nekom drugom, Mickey; znamo te još dok si se s palim anđelom rvao.

Rođen za uloge palih anđela, Mickey Rourke Rvača čini neopisivo dirljivim filmom, baš kao što je, onih dana, učinilo i Anđelovo srce (1987). Beše to horor sa srcem i dušom; baš onako, da pustiš suzu na kraju. A sad to isto Mickey uspeva da izazove u priči o liku koji bi, da ga tumači neko drugi, bio bar karikatura, ako ne i parodija. Rourke mu daje dostojanstvo, pronalazi čoveka ispod karikature – napokon, pronalazi sebe.

Prošlo je malo više od devet i po nedelja, pa i devet i po godina od njegove poslednje velike i zapažene uloge (Grad greha se ne računa; ipak je to po stripu, je li, a oskari se za to ne daju), ali Mickey je inteligentna, samosvesna ruina koja je sačuvala tragove veličine, zajedno sa svim ožiljcima vremena i elemenata koji su ga nagrizli. Kao sfinga. Opaljena suncem, izlizana vetrovima, slomljenog nosa a opet ima „ono nešto“ što se ne može kopirati ili veštački proizvesti šminkom!

Mickey Rourke je takva sfinga, a scenario mu pruža priliku da sfinguje sve u šesnaest, i tu svako drugo naklapanje postaje sekundarno. Možda će se neko žaliti što Aronofsky nije više ljuljao kameru i igrao se s montažnim efektima, kao u svojim ranijim filmovima, nego se, umesto toga, bacio u nekakav gotovo Dogma stil.

Možda će neko zapaziti da je scenario sve kliše do klišea: propali borac sakuplja krhotine svog promašenog života, striptizeta sa srcem od zlata, zapostavljena ćerka koja ocu ne može da oprosti što nije bio tu za njene rođendane, itd., itd. Okej, videli smo sve to bezbroj puta; ali ne sa Mickeyem kao kičmom toga.

Možda najproblematičnije pitanje Rvača jeste – čemu sve to? Koja je poenta životopisa jednog promašenog čoveka posvećenog pothranjivanju žeđi za krvlju kod najprizemnije publike? Da, Mickey igra modernog gladijatora, u dobu bez imperatora i bez robova. I baš kao u Ben Huru, religiozna simbolika nije daleko: naš junak Randy ima dvosmisleni nadimak Ram, koji kao imenica označava (muško, žrtveno) jagnje, ali kao glagol znači "nabijati".

U nekoliko navrata nam se sugeriše da on krvari za naše grehe i da su njegove rane nekako slične Hristovim. Taj aspekt nije baš najubedljivije ostvaren, naročito kada ga jedan lik iznosi eksplicitnim pozivanjem na Stradanje Hristovo Mela Gibsona: "Čoveče, moraš to da pogledaš. Opasno je! Šta sve ne bacaju na njega: bičeve, strele, kamenje... Prebijaju ga namrtvo puna dva sata. A on to samo trpi. Tvrd momak. Žrtveno jagnje".

Nažalost, ovo ostaje na površnoj i usiljenoj analogiji. Spasioče, prvo spasi sebe! Jer, tvoja "žrtva" prineta je na oltar trećerazrednog ringa pred krvožednom publikom koja će tri minuta kasnije na tebe potpuno zaboraviti.

Takođe je idejno sumnjiv odnos prema prodesničarskom veličanju krvi, znoja i suza, te implicitna apologija Raeganovih osamdesetih što, na muzičkom planu, uključuje i kontrast između hard metala iz tog doba i grandža koji je, po Ramu, upropastio devedesete („Jebene osamdesete, čoveče: nešto najbolje ikad. Guns 'n' Roses su zakon. Pa Motley Crüe. Def Lep. A onda je došla ona pičkica Cobain i sve pokvarila").

Budući da naš Ramo u filmu neslavno završi, Rvač se može čitati i kao kritika njegovih ideala ("Eto ti ih sad Raegan i Whitesnake i Gibson!"), iako snaga Rourkove interpretacije tog lika ipak nameće poistovećivanje s njim, a ne kritiku.

Rvač postavlja pitanja koja su više nego relevantna, i ostaje otvoren za različita tumačenja, baš kao i lice Sfinge. Zahvaljujući Mickeyju Rourkeu.

Povezani tekstovi – Fest 09:

Komentari

Goran (gost) | 05.03.2009. 11.16.41

Gledao sam film skoro... cista desetka, ko voli drame.
veljko (gost) | 05.03.2009. 11.18.55

pod jedan: dobra kritika, sasvim dobra. pod dva: odgledao sam film pre mesec dana, pa sam odgledao i milk... posle dodele os-kara, sam opet odgledao oba filma i zaista ne mogu da verujem da je Son Pen dobio prvo mesto. Iako je tacno da miki donekle glumi sebe, mnoooogo je bolji nego Son Pen.
retro (gost) | 05.03.2009. 12.30.31

Mnogi nisu razumeli 'Rvača' i ono šta nagoveštava... Za ovaj film je potrebno biti obrazovan. Bez šale. Iako se zaista radi o svojevrsnom klišeu, ipak je daleko od toga da je u pitanju kliše kakav nam se objašnjava u svim kritikama ovog filma. Ovaj film najmanje ima veze sa Amerikom, rvanjem i osamdesetima, a kamoli da je u pitanju nekakva 'apologija reganizma'. Niti je 'religiozna simbolika' zaista toliko važna, osim kao instrument autorske ironije. U jednoj od najvažnijih knjiga 20. veka, 'Mitologijama' Rolana Barta postoji tekst koji se zove 'The World of Wrestling', gde Bart izvodi 'kritiku' rvanja prvo, preko poredjenja sa boksom, a kada ustanovi da rvanje nije sport (jer cilj nije pobeda, nikog nije briga ako je rezultat namesten itd), sa pozoristem, i to antickim pozoristem( preko pojma katarze). Bart afirmise glediste po kome je rvanje jedno legitimno zastupanje i izvodjenje spektakla i autenticne teatralnosti u drustvima poznog kapitalizma. Rvanje je inteligibilni, razumljivi spektakl (za razliku od života), u kome se zna ko su dobri a ko loši momci, i upravo je to ono što privlači publiku željnu emotivnog pročišćenja, željnu da vidi kako 'loši' momci jednom dobijaju svoje, za razliku od nepravdi 'realnog života'. Ne radi se zato o 'modernim gladijatorima' vec o tipu modernog glumca, a njegova izloženost 'najprimitivnijim porivima' je zapravo svedočanstvo te autentičnosti u savremenom društvu. Toliko koliko je ovo film o rvanju, toliko je i film o glumi, ali i o svim ljudima koji su prinudjeni da svakodnevno žive svoje male predstave života, da izmišljaju jednu egzistenciju dostojnu čoveka, u trenutku provale 'realnog' koje ruši i siluje sve što je dobro i nevino u tim predstavama. Ali, film uzima u obzir i savremeni diskurs proizvodnje realnog, tzv. današnjicu, koja se odlikuje jednom drugom vrstom nerazumevanja, tom što niko ne ume da zaista kaže da li je to 'realno' išta istinitije i 'realnije' od te 'fikcije', ili je u pitanju još strašnija manipulacija. Ovaj film upravo ovo problematizuje, kroz temu o rvacu/glumcu čije je vreme prošlo a koji uporno odbija suočenje sa tim i takvim 'realnim životom'. Čovek koji je ceo život proveo kao glavni lik jednog spektakla u kome je imao ulogu dobrog momka, u kome je znao šta je to što mu pripada, u kome je dobro znao ko je on, sada mora da istupi iz tog režima proizvodnje realnosti u jedan drugi režim, koji mu je potpuno nerazumljiv i apsolutno neprihvatljiv. Mi mozemo reći: 'vreme je da Ram odraste, da se suoči' , ali time zaboravljamo jednu istinu onoga 'ovde i sada' - nema odrastanja, nema zrelosti, osuđeni smo na život večitih adolescenata, delirijum kapitalizma nije u stanju da proizvede drugi oblik društveno prihvatljivog života. U ovome se krije prava tragika lika koga (neprocenjivo) tumači Miki Rurk, on shvata bezizlaznost situacije života danas, on shvata da je njegova 'uloga' u ringu 'realnija' od uloge u 'životu. On se zato odlučuje da se 'bori' do kraja, upravo da bi dao smisao, da bi isterao do kraja svoju ulogu i time bar ukazao na mogućnost autentične egzistencije. Lik Rama predstavlja autentičnu Modernost u Postmodernim vremenima, on je taj koji shvata da mora da se raskine sa sadasnjim režimom proizvodnje realnosti, i on to radi 'iznutra'. Lik Rama se time uklapa u 'kliše' pravog Modernog heroja : lik Velikog (moderna je uvek insistirala na jedinstvu telesnog i psihičkog) čoveka jakih osećanja i duboke patnje. Ovakav lik je u američkoj kulturi npr. i Brus Vejn/Betmen iz 'Povratka tamnog viteza' Frenka Milera. Tako vidimo gde je danas mesto Modernim herojima, u onome što se naziva ' pulp', ili niskom kulturom. Zato je 'Rvač' film daleko ispred svog vremena, a genijalnost reditelja se sastoji u tome što je prepoznao jedinu moguću tehniku prikazivanja ovakve priče ('glumac' [da, uvek glumac] fiksiran u sredini kadra) i isterao je do kraja.
dex (gost) | 05.03.2009. 12.51.37

film cista desetka!!
pedja (gost) | 05.03.2009. 16.26.57

Micky je genije...pogotovo posle govora na Nezavisnoj dodeli nagrada gde nagradu posvecuje svojoj, skoro preminuloj, chivavi Lokiju,pa kaze'Locky,babe,i did it 4 you'
blah (gost) | 05.03.2009. 22.21.59

e retro super ti je kritika
parksb (gost) | 06.03.2009. 00.21.35

http://www.imdb.com/title/tt0055104
@retro (gost) | 06.03.2009. 09.49.23

to sto pricas je ono sto vec mesec dana bezuspesno pokusavam da artikulisem kad god se povede prica o Wrestleru. Nije da nisam obrazovana, ali ocito ne dovoljno :)
Bojan (gost) | 06.03.2009. 10.42.31

Kad je Bog stvarao Mikija, zeleo ga je ovakvog, izoperisanog, izoblicenog i krajnje vrhunskog. Stvorio ga je po svom liku.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike