Moja adresa

Naslov originala: Изчезнувшая империя
Scenario: Sergey Rokotov, Yevgeniy Nikishov
Uloge: Alexander Lyapin, Lidia Milyuzina, Egor Baranovsky, Ivan Kupreyenko
Žanr: coming-of-age
Trajanje: 105 min.
Proizvodnja: Rusija, 2008

Kad se odsele u druge zemlje, mnogi ljudi tuguju i pate od čežnje za svakojakim, pa i grozomornim mestima iz kojih su potekli. To nema veze sa stvarnošću, ni sa racionalnim u čoveku. Isto tako, kad ostare, ljudi postaju nostalgični u odnosu na vreme detinjstva i mladosti, pa u ma kakvom okruženji i pod ma kakvim političim režimom da je ta mladost prošla.

Karen Shakhnazarov uzima paradigmatsku celinu iz sovjetske pesmice Moja adresa (dva puta se direktno pominje, mada je niko ne peva) i sa distance od 30 godina od nje pravi sentimentalnu sliku sovjetskog sveta posle Staljina a pre Gorbačova. Za tim svetom po svoj prilici žale svi oni „iz 50 i neke“ u Rusiji - obični, normalni ljudi o kojima nema bog zna šta da se kaže, a koji su zasigurno već većinski vlasnici svojih života.

Rat, zločini i stradanja čine živote malih ljudi velikima, u pobedi, porazu, počinjenom zločinu ili pretrpljenoj patnji. Takvi događaji čine i filmove zanimljivima. A običan, miran i relativno udoban život smanjuje i ljude i filmove.

E, sad, postoje forme, a postoje i sadržaji. Na primer, Holivud i klasična filmska produkcija Mosfilma su u grandiozne forme stavljali grandiozne sadržaje. Francuski novi talas koristio je neznatnu formu za velike teme, a češki film je u niskom ključu pričao o malim ljudima.

Shakhnazarov, pak, kao neki njujorški ili sundance-autori, koristi glamuroznu, estetizovanu formu da priča priču o mladićima koji niti su mnogo pametni, niti su mnogo hrabri, niti su posebno važni za svet u kojem žive. Važnost im daje tek Shaknazarovljeva ljubav: za junake filma nije ih kvalifikovala izuzetnost, već ih činjenica da su glavni junaci filma čini značajnima.

Svedoci iščezle sovjetske imperije lepi su sami po sebi, kao fantastični prirodni pejzaži tamo negde u Uzbekistanu, Azerbejdžanu ili gde god da se nalazi Dvorac vetrova do kojeg glavni junak na kraju svoje priče dolazi kao do bajkovitog, mitskog mesta svog nastanka.

Da podvuče o kome/čemu je ovde reč, reditelj nam glavnog junaka na kraju priče ne pokazuje – pokazuje nam samo njegov subjektivac i glas izmenjen onako kako sami opažamo svoj glas kad ga slušamo snimljenog spolja. Dakle, glavni junak je – niko drugi do – gledalac u sali. I to je baš lepo i baš dirljivo i strašno je, a opet i razumljivo, što film nije dobro prišao u samoj Rusiji, naročito kod onih koji svoj biološki „imperijalizam“ još uvek proživljavaju.

A ni kod onih koju u SSSR-u nisu imali life style kao jedinu brigu, nego sve ono po čemu je ruski totalitarizam ušao u istoriju. Ni Bogdanovichevu Poslednju bioskopsku predstavu ne vole baš svi na ovom svetu.

Povezani tekstovi – Fest 09:

• MODERAN ŽIVOT - Kroz šljivike i livade
• VREME KOMETE – Slike poznatih događaja
• RAZUMEĆEŠ JEDNOG DANA – Kad porastes kašće ti se samo
• ZAMENA - Prazan papir
• HLADNI RUČAK – Taština praznine
• ČETIRI NOĆI SA ANOM – Sami u tami
• FROST/NIXON – Pitanja/odgovori
• REVOLUCIONARNI PUT –  Mladi i lepi
• ČITAČ – Presipanje
• Vodič kroz Fest 09 - preporuke
• Istorija Festa kroz slogane