Istorija Festa kroz slogane

Bilo je Festa bez slogana, bilo je Festa sa više slogana. Bilo je nezvaničnih, a bilo je i višegodišnjih slogana. Bilo je i godina bez Festa. Mi ćemo uzeti sve što nam lična i javna memorija nudi i napraviti top-listu, čiji redosled ne treba uzeti toliko ozbiljno koliko sama objašnjenja u njoj. Nećemo se baviti imenima niti timovima koji stoje iza ovih naslova, već asocijacijama koje svesno ili nesvesno, slučajno ili namerno, vezuju ove propagandne ideje sa svojim vremenom i prostorom.

Pa da počnemo, od najgoreg ka najboljem!

2005: Festman

Ovo bi bio zanimljiv slogan kada bi služio nekom drugom festivalu, npr. festivalu trash filma u Varaždinu. Ovako, Festman je pokušaj da se trendu žanrovskog filma približe oni koji sa žanrom, kao ni sa pop kulturom nemaju nikakve veze. A pokušaj je malo i zakasneo, Berlinski zid je srušen 1989.

1990: Ah, taj Fest (prateći slogan)

Povodom filma posvećenog 20. godini Festa, citiran je ovaj neoviktorijanski uzdah (iz muzičko-zabavne serije Obraz uz obraz). S neodređenom namerom da prikupi sredovečnu i stariju publiku, ovaj slogan je svedočanstvo o trenutku kada je naša građanska klasa još živela u preorkanskim visovima.

Da podsetimo, Slobodan Milošević je tada bio na svom političkom vrhuncu. Ah, ta politika!

2001: Život ponovo, Fest ponovo.

Prepatetičan slogan koji je obeležio prvi od tri Festa za vladavine Zorana Đinđića. Ovaj slogan srceparajućom porukom katarzično teši srednjoklasno građanstvo da su godine nasilja iza nas. Poruka će se pokazati prilično tačnom, sem u slučaju pokojnog premijera i dela pristalica DS-a.

Koga je ovaj slogan tešio, nas ili njih? I ko smo mi, a ko oni, uostalom? Takođe, primetna je ograničavajuća svest – odjednom se ne želi više od života! Što je sigurno, sigurno je!

1996: Počinje drugi vek čarolije

Za prvi Fest posle 100. rođendana filma nagrađeni smo još jednom ljigavom parolom. Indikativno je da u njoj nema ničeg političkog. Više koncipiran da smiri nego da rasplamsa emocije, ovaj slogan razgaljuje akademski Beograd aluzijom na romantična, predratna sećanja, na koji god rat da mislimo.

Kada više nije mogla da se sakriva činjenica o ratu (ili porazu, zavisno ko šta voli), te godine su nam vraćena sećanja „dobrog starog Beograda“ i na „Zlatno burence“ od baruta. Kad imaš ovakav stari Beograd, prosto poželiš komunistički novi. Ali, čekaj, zar nisu ’96. i dalje komunisti bili na vlasti? Zašto onda pominju stari Beograd? Nešto ne štima. Ili je, naprotiv, sve naštimovano za „ stare“ Beograđane. Samo još da siđu do reke...

2009: Registruj se

Stigli smo, skačem, na ovogodišnji Fest. Konačno slogan koji nema igru sa rečju Fest. Možda to i nije tako loše. Ali, u pitanju je prilično neambiciozna parola, koja nas s jedne strane podseća na šofersku, a s druge na internetsku, forumašku administraciju. Ali, šta hoće time da nam poruče, nije baš jasno.

Verovatno da, shodno dočeku Nove godine, i ovaj događaj treba da protekne u prigušenoj atmosferi. Jer, predsednik je rekao da ova godina neće biti tako „dobra“ kao prethodne. I verovatno buduće. Ali, kakve to veze ima s Festom kad će poseta biti dobra kao i uvek, pošto su ljudi željni slave, druženja i grejanja uopšte? Ta činjenica pomalo obesmišljava samo postojanje propagandnih slogana.

Zanimljivo je da potpisnik ovih redova, kao ni cela redakcija Popboksa, nije uspeo da se akredituje (registruje!) za ovaj Fest ’09. Ali, to nije razlog zbog koga je ovaj slogan loše plasiran. Ruku na srce, mogao je i gore da prođe.

2003: Dobro došli u Festopolis

Zoran Đinđić je ubijen tri dana posle ovog Festa. Veza između ovog slogana i tog događaja isuviše bi pripala slobodnom a nimalo duhovitom tumačenju. Zato ćemo se ovde uzdržati od konotacija, kao i procene da li to ovaj slogan čini glupim, pametnim, zlim ili hrabrim.

Zato je njegovo mesto na ovoj listi negde blizu sredine. Ne previše duhovit, ali ni patetičan, dovoljno filmičan, ali nedovoljno moderan. Zagonetan ali nejasan, ovaj slogan nit’ smrdi nit’ miriše. Da li je akcenat na „dobro došli“, ili u aluziji na film Metropolis Fritza Langa, odgovor je u boci.

Ako je ovo drugo, da li je to zato što je Fest grad budućnosti, ili zato što je totalitarni grad? Ili, samo zato što je u pitanju film? Sva je prilika da bi se autori ovog slogana pozvali na ovo poslednje objašnjenje. I pogrešili bi: ono je najdosadnije.

1971-1975: Hrabri novi svet

Pogrešno se misli da Fest pre ’88. nije koristio slogane. Bilo ih je dva - jedan u prvoj, drugi u drugoj polovini 70-ih. Razlikuju se od današnjih po tome što su, valjda po uzoru na plansku privredu tadašnjeg samoupravljanja, korišćeni po sistemu petogodišnjeg isteka vrednosti. „Hrabri novi svet“ predstavlja prvu petoljetku Festa. Poznatiji naslov Huxleyjeve antiutopije Vrli novi svet, ovde je promenjen u hrabri. Upravo je izbor tog prevoda glavni problem ovog slogana.

Iako je nesumnjivo Fest tada bio veći festival nego danas, iako je zaista bio festivalski centar istočne Evrope, sa zapadnim gostima, i dalje je pitanje ko je tu bio toliko hrabar u zemlji koja se odjavila Varšavskom paktu još ’48.

Sem Tita pre i rusofila posle, tih godina - niko! Ali, zato je Fest uživao hrabre vrle žurke, sa gostima koje smo u hrabrim vrlim reportažama videli tri miliona puta. Sve sa našim hrabrim javnim ličnostima, koje su, gle čuda, ostale na medijskoj sceni do danas.

Ali, ako je Fest tada bio tako velik i hrabar, zašto nije doneo talas poput novog nemačkog, francuskog , holivudskog, japanskog, češkog, italijanskog... Zato što nikoga tu i tada nije zanimao film, kao ni politika, već samo bezbedan, nesvrstan provod privilegovanih Jugoslovena, Srba i Beograđana koji đuskaju sa slavnim zapadnjacima na vikendu u balkanskoj Provansi. Bar da su se smuvali s nekim na tim žurkama!

Međutim, osim Dragana Babića i Liv Ulman, nešto i ne znamo za slavne primere. Možda je problem bio u slabom znanju engleskog. Zato im je ostao ceo hvalisavi javni život Boje mraka, u kojem će i danas, promuklim beogradskim dijalektom, dokazivati da imaju više svetskog iskustva od anonimnijih, getoiziranih (novih) Beograđana, koji znaju engleski, ali im to ne vredi mnogo.

1995: Grickajte Fest film po film (radni slogan)

Za ovaj slogan se ne može reći da nit’ smrdi nit’ miriše. Ali, na šta ovaj sir smrdi, nije sasvim jasno. I da li su posetioci ovog Festa isti oni miševi iz onog Kusturičinog govora 2008, ne znamo. Ali, znamo da je Kusturica baš na ovom Festu proglašen za predsednika Saveta Festa!? Bolje da proglasimo ovo slučajnošću i da sive ćelije koristimo za rešavanje pametnijih zločina. Od ovog može samo da nas zaboli glava.

2004: Svi su na Festu

Ovo je jedan od slogana koji bi bili zanimljiviji da se tiču nekog većeg festivala. Ovako nemamo ništa od ove sugestivne reklame (ako plakati nisu okačeni i u Parizu), sem aluzije na malograđanštinu beogradske čaršije.

Fest ’04 je ujedno i prvi Fest posle Đinđićeve smrti. Da li to znači da autori ove kampanje govore da su svi na Festu umesto da budu na ulicama? Naravno da ne znači. Ovde smo sigurni da je u pitanju slučajnost. Nažalost, to je i problem ovog slogana.

2007: Da li si kadar za Fest

Jedan od duhovitijih, i verovatno šampion u disciplini igre reči. Kadar, kao jedinica filma, kao osoba u radnom odnosu i kao pojam vrline, tiču se različitih ciljnih grupa koje pokriva ova kampanja. Ali, da je ovo bio zaista opasan festival, slogan bi zauzeo više mesto. Ovako, dislociran od vremena i prostora, on simboliše našu kulturu. Zanimljivu, ali zakasnelu.

2000: OsFesti se

Možda najpolitičkiji slogan Festa. Sa direktnom namerom da se suprotstavi režimu Miloševića na poslednjem Festu njegove kvazivlasti, danas ovaj slogan ima samo jednu manu: danas bi bio mnogo potrebniji. Tada nije imao nikakvu propagandnu funkciju. Svi koji su mogli da ga razumeju, znali su stanje stvari i bez slogana.

Iz ove perspektive vidimo da je on više koristio da sazove istomišljenike, nego da probudi neosvešćene. Pa, gde ste sad, istomišljenici? U nekakvom budžaku? Ili mislite da je svest ipak pobedila? Ako je tako, onda smo sve vreme u gadnom nesporazumu. Čini se da vas je i jedan filozof, rodom iz Bosanskog Šamca, pogrešno razumeo.

1992: Snovi otvorenih očiju

Jedan vrlo narkofiličan slogan, u priličnom skladu s datom godinom. A i nije da nema veze s filmskom umetnošću. Romansirani građanski stih je, za razliku od mnogih urbanih medijskih „pesama“ devedesetih, ovde u priličnoj harmoniji s lirikom Mire Marković. Možda mu je tu i mesto. Jedan od kičerastijih, ali i inteligentnijih slogana.

1991: Povratak u bioskop

Na prvi pogled zvučan, ovo je jedan prilično nemaštovit slogan. Zato nikoga nije ni uvredio. Možda je i to njegova prednost, ne mora svaka parola da bude značajnija od filmova. Problem je taj što je lament nad propašću bioskopa već tad bio stereotipan, iako bioskopi još nisu propali.

U stvari, to je bila najava vremena kada će bioskope u Srbiji zameniti festivali. Danas, od festivalskih koktela niko ne stiže da ode u pravi bioskop. Ali, to i ne mora da bude tako loše. Loš je lažni pesimizam, kao i lažni optimizam nepreciznih slogana poput ovog.

2008: Izađi na Fest

Ovaj slogan je delovao provokativnije kada se pojavio zato što je tada Fest organizovan uoči predsedničkih izbora. Delovao je kao da se sprda s poltičarima, samim tim dokazujući demokratsku prirodu tadašnjeg režima. S jednogodišnje distance, ova kampanja izgleda kao još jedna farsa agencijskih krugova, koji su uvek vladali kulturom ove zemlje više nego što su političari vladali njima.

Zato su oni oduvek smeli, a danas i svi mi smemo, da „hrabro“ pljujemo političare. Ali nešto nam nije mnogo bolje od toga, a o kulturi da ne govorimo. Možda su agencije te koje je trebalo ispljuvati, i onda i sad. Uf, ali tamo imamo mnogo prijatelja i kolega... Nećemo njih! Vidimo se na brodiću...! Ili u „Ani“!

1988: Više od života

Ozbiljan, hladnokrvan slogan, koji se možda i jedini na ovom spisku tiče prvo filma pa onda svega ostalog. A i to ostalo, kada se učita u ovaj naslov, govori o buđenju svesti više i niže klase, a ne o zaštiti srednje. To jeste prva godina Miloševića, ali i poslednja godina na vlasti tadašnjeg Predsednika SR Hrvatske Ante Markovića.

Bigger than Life, za one koji ne znaju, jeste i film Nicholasa Raya iz 1956, o pater familiasu koji poludi od eksperimentalnih lekova pa pomisli da je Abraham, a da mu je porodica žrtveno jagnje. Ali, taj film govori i o svesti srednje klase koja je omogućila takvu patologiju. Naravno, pitanje je da li je na taj film iko pomislio kad je Festu kumovao ovim sloganom. Zato je na nama da mislimo. Watson, you are a genius!

2007: Fest Forward

Pomalo ismejan slogan zato što je neko rekao da on znači da taj Fest treba premotati. Čudno je da je pomenuta asocijacija ispala jača od direktne asocijacije na budućnost u vremenu potpune pat-pozicije domaćeg društva, politike, ekonomije i kulture, na čelu s filmom.

Premotati film nije uvek loša ideja, a gledati u budućnost možda i jeste, zavisno od toga da li će u njoj vladati isti pauza kao danas. Ali, ako prihvatimo da je ovaj slogan na stranom jeziku, videćemo još jedno značenje. Fest na nemačkom znači jako. Dakle, o pauzi nema ni govora.

1995: Svetlost

Možda i najpretenciozniji slogan Festa, ali bez nastranih stilskih indikacija. Te godine, i pored mraka i poraza, rat u Bosni i Hrvatskoj je okončan. Zato se i pojavio trag svetlosti (Lumière), na jubilej veka filma.

Sto godina pre toga francuski radnici su izašli iz Lumièrove fabrike. Gde su otišli? Pa u bioskop kod gazde, da vide sebe u slobodno vreme. A da li će naše vreme ikad biti na ovaj način oslobođeno filmom, pokazaće zauzetost neke druge kamere. Možda Patheove.

1975-1981: Najbolji filmovi na svetu

Ovom sloganu maštovitost nije najveća vrlina, ali jedna stvar je sigurna. Ovo je jedini slogan koji se može podvesti pod pojam propagande. Ovde nemamo izakulisnu šifru, niti inerciju mesne parole koja postoji sama zbog sebe. Kad bolje pogledamo, ova reklama nije ni tako glupa.

Fest, poput većeg londonskog, nije festival takmičaskog karaktera (kasnije je postao, ali u okviru sporednog programa). Za razliku od Kana, on ne mora da prikazuje samo premijere. I zato je ova nekompetitivna prednost u stvari najlogičnije rešenje za reklamiranje ovakvog događaja. To i jeste jedina prednost Festa u odnosu na A festivale – da može da prikaže skoro sve što hoće. Ovaj slogan govori da je neko nekad i želeo ono što je naumio, da postoji funkcija između misli i reči, dela i stvarnosti, tako daleka od uplašene psihologije savremenih srpskih medija, pune različitih programa, ali bez ijednog pravog kanala.

(nastaviće se)