U modernom Holivudu paralizovanom letantom kombinacijom nedostatka originalnosti, intelektualne lenjosti i sveopšteg, zatupljujućeg konformizma, ambiciozni eksperimenti poput Sin Cityja su dobrodošli. Čak i onda kada – u izolovanoj evaluaciji – nije reč o superiornim filmovima
Sin City Roberta Rodrigueza i Franka Millera je najvernija strip-ekranizacija u vremenu kada čak i filmovi koji nisu snimani po strip predlošku izgledaju kao da jesu. Sin City je i više od toga; Rodriguez/Millerov proizvod zapravo JESTE strip. Samo što je upakovan u medij pokretnih slika.
Priču znate: Rodriguez, nakon super-uspešnog triptiha Deca špijuni i manje uspešne, mada somnabulno zanimljive dosetke zvane Bilo jednom u Meksiku, konačno dobija zeleno svetlo za dugogodišnji “pet project”, ekranizaciju omiljenog mu stripa, Sin Cityja Franka Millera.
Miller dolazi da poseti filmski set i, na Rodriguezov poziv ostaje do kraja snimanja, kao korežiser. Tu negde je i sveprisutni Quentin Tarantino (njegove Pretparačke priče su, bez sumnje, inspirirasale fragmentiranu tri-priče-u-jednoj strukturu Sin Cityja), koji režira jednu sekvencu, i za to dobija kredit kao gost-režiser.
Sve ovo zvuči podjednako dobro (trojka istomišljenika i ultimativnih geekova se očito sjajno zabavljala) i zabrinjavajuće (ovakve kombinacije obično ne završavaju tako sjajno kako su počele, zato što entuzijazam prelazi u egoizam).
Odnosno, veoma je ohrabrujuće da je Miramax (u okviru sestrinske kompanije, Dimension, i u to vreme još uvek pod starim, Weinstein režimom) dozvolio ovakvu dozu kreativne slobode u jednom prilično skupom projektu, koji, s druge strane, ima potencijal da se pretvori u elitistički manirizam (da, nekadašnji geekovi postali su elita), filmski vakum koji je cool ali i cold.
Finalni proizvod je upravo tu: između cool i cold.
Millerov strip je, naravno, homage film noireu, žanru koji ne umire, na isti način na koji ne umiru dugački muški mantili, camel ili lucky strike cigarete, kiša ili fatalne žene. Mada je zasnovan na veoma pesimističkom pogledu na svet (neko nekoga uvek vara, niko nikome – s pravom – ne veruje), jednom, dakle, sasvim određenom i nefleksibilnom ideologijom (u skladu sa postratnom, predhladnoratovskom klimom u Americi kasnih 40-ih prošlog veka, kada je čitava noire stvar kulminirala), film noire je, pre svega, stil i atmosfera, a tek onda ideologija i tek na trećem mestu priča.
(Poznata je anegdota po kojoj je Howard Hawks, radeći sa Faulknerom na ekranizaciji Raymond Chandlerovog “ Big Sleepa” – ne samo jednom od najboljih film noirea nego i jednom od najduhovitijih i najzabavnijih američkih filmova svih vremena - bio toliko frustriran vlastitom nesposobnošću da razume šta se zapravo dešava u knjizi, da je nazvao Chandlera, koji mu je, mrtav-hladan, odgovorio da ne zna ni on sam.)
Millerovo čitanje film noirea je doslovno i ekspanzivno: tvrdi momci su još tvrđi, fatalne žene još fatalnije, seks eksplicitniji (žene su uglavnom gole ili u negližeu), nasilje brutalnije, kiša dosadnija i noć prevalentnija (dan u Sin Cityu, zapravo, nikada ne sviće). Millerov noire je, prema tomu, veoma crn.
Zanimljivo je i to da je Miller započeo na rad na filmu kada mu je odbijen scenario za nastavak Verhovenovog Robokapa, takođe veoma nihilističkog dela. Po vlastitom svedočenju, dakle, Sin City je nastao iz srdžbe i besa. I to se oseća.
To veoma dobro funkcioniše u stripu, mediju koji je puno statičniji i manje fluidan (i narativno i vizuelno) od filma i puno više naklonjen high concept stilizaciji. Transplatacija Sin Citya na film je, međutim, problematična po definiciji – strip inspirisan klasičnim, crno-belim filmom se vraća u moderni, šareni i duboko cinični Holivud – i tu Rodriguez vrlo verovatno i nije imao bolje strategije do one koje se tvrdoglavo drži: sačuvati integritet Millerove super tvrdo kuvane vizije!
Zato što u tu viziju veruje i njom je duboko fascinirana, i zato što publika, koja ovog proleća gleda Sin City u bioskopima, u velikoj većini nema pojma o film noireu, ali poznaje strip i reaguje na dizajn.
Takva odluka ima posledice: Sin City (film) je hiperbolirani, pokretni strip, sa narativnom logikom Pulp Fictiona, koji – baš kao i Millerov strip i Tarantinov film – ima problem sa emocijama. U smislu da jedina emocija koju razume jeste čist narcisizam, fascinacija samim sobom, na način na koji to zna biti moderni, vrhunski dizajn sa superiornom estetikom i krajnje upitnom funkcionalnošću.
Emocionalna hladnoću na stranu, Sin City nije film bez srca, naročito kada je u kadru Mickey Rourke, jedan od onih velikih američkih glumaca čiji personality i harizma rade protiv njih, što je u tom poslu zaista užasan predikament: ono što te čini boljim i spremnijim od ostalih te u isto vreme ubija.
Neki, poput Branda, umiru polako, bolno i ne naročito elegantno. Neki, poput Jamesa Deana, umru na vreme i budu lep leš. Neki, poput Rourkea (ili Montgomeryja Clifta – njihove priče su najsličnije), pak, žive kao zombiji, u stanju terminalne konfuzije, apsolutne neprilagođenosti i specifičnog, autodestruktivnog ludila. U kratkim trenucima kada se fokusira (lucida intervala), poput petominutne epizode u The Pledge Seana Penna, Rourke je nedodirljiv i nedostižan.
Na njegovom povratku radili su mnogi – Coppola (Rainmaker), Penn, Tony Scott (Man on Fire) – ali tek je Rodriguezu, koji, osim što očito kapira i voli Rourkea, ima i dobre živce, uspelo da bajpasuje provaliju u Rourkeovoj biografiji i psihi i izbriše izgubljenu deceniju.
Rourkov performans u Sin Cityju doima se iz tog razloga manje kao has been novelty, a više kao logičan nastavak karijere čoveka koji je u svega nekoliko godina podjednako uverljivo glumio pubertetski (Dinner, Outsiders) i srednjovečni bunt (Barfly).
U modernom Holivudu paralizovanom letantnom kombinacijom nedostatka originalnosti, intelektualne lenjosti i sveopšteg, zatupljujućeg konformizma, ambiciozni eksperimenti poput Sin Cityja su dobrodošli. Čak i onda kada – u izolovanoj evaluaciji – nije reč o superiornim filmovima.
Rodriguez i Miller (a naročito Tarantino) nisu ambiciozni na način na koji je to, recimo, bio Coppola u vreme Apokalipse Sad. To je fakat određen vremenom u kome živimo, vremenom u kome je cinizam pobedio kreativnost.
Njihova ambicioznost - kroz veštu razigranost forme i žanra - je introvertirano zagledana u samu sebe (otud gore pomenuta narcisoidnost), u autoerotičnom klimaksu stila, simbola i fetiša. Time je, po prirodi, masturbantska. Što znači da Sin City nije prava stvar – nije seks – nego tek vrhunski surogat. Što je često više nego dovoljno, a sasvim sigurno manje košta.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.