Preturajući po porodičnim uspomenama, Agneta Ulfsäter Troell je otkrila neobičnu priču o ženi iz radničke klase sa darom za fotografiju. Srećom, Agnetin muž je poznati reditelj, pa je putem velikog ekrana priču podelio i sa nama
Naslov originala: Maria Larssons evige øjeblikk
Scenario: Niklas Rådström, Jan Troell, Agneta Ulfsäter Troell
Uloge: Maria Heiskanen, Mikael Persbrandt, Jesper Christensen
Žanr: Drama
Trajanje: 125 min.
Produkcija: Švedska/Danska, 2008.
Reče jednom mudro jedan naš čitalac kako danas „svako ko kupi aparat od xy-megapixela odmah postaje ’umetnik’“. Fantastične tehničke mogućnosti zaista danas često predstavljaju paravan iza koga se skrivaju oni kojima bog nije dao talenta, a oni bi jako želeli da se bave umetnošću.
Maria Larsson (Heiskanen), švedska radnica sa početka 20. veka, nije imala hi-tech prednosti, bar ne sa naše tačke gledišta (imala je, za ono vreme, više nego solidan aparat), a još manje je imala pretenzije da se bavi bilo čime sem porodicom. Ali je imala nešto što nema svako, a to je dar da primeti ono što ne primećuje obično oko.
Sa mužem alkoholičarem (Persbrandt) i čoporom dece (koji do kraja filma naraste do sedmoro), prinuđena je da danju pere i čisti kod drugih a uveče šije da bi mogla da izdržava porodicu. Uz pomoć šarmantnog danskog fotografa (Christensen), Maria u fotografiji pronalazi beg od sive svakodnevice, ali i redefiniše sopstveni identitet. Ipak, ona bira da pre svega ostane majka, što u njenom slučaju nipošto nije kao konformizam, već surova realnost vremena u kom je živela. Zato priča o njoj i njenoj kameri čini u stvari samo deo veće porodične sage u periodu od 10 godina, prožetu turbulentnim istorijskim događajima s početka prošlog veka.
Troell perfidno koristi okvir intimne porodične priče da bi prokomentarisao mnoge pojave u tadašnjem švedskom društvu, počev od trezvenjačkih udruženja, preko socijalizma do emigracije u Ameriku, a sve iz perspektive onih kojima je „belle epoque“ bila sve samo ne „belle“.
Međutim, iako je ponekad zaista težak za gledanje, ovaj film ne pretenduje da bude tragičan ili sumoran. Kao lepota finske glumice Mariae Heiskanen, i lepota ovog filma je nenametljiva i nepretenciozna. Snimljen u nežnim sepia tonovima, on gotovo da izgleda kao nemi film iz epohe, čemu nemalo doprinosi i opčinjavajuća muzika Matti Byea.
Jan Troell nam poručuje da se lepota ponekad nalazi tamo gde je najmanje očekujemo.
Povezani tekstovi – Fest 09:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.