Uvod u kontrakulturnu generaciju posle 2000.

Direktne preteče današnjeg neofolka su takozvani antifolk izvođači iz 80-ih, koji su počesto s martinkama na nogama, držali akustičnu gitaru i pevali angažovane tekstove, pre svih „stojeći poeta“ Billy Bragg i jedinstvena pojava Michelle Shocked, kad joj vreme nije bilo, te feministička ikona Ani DiFranco, koji su skupa protestnom folku dali novu životnost s polazišta koja nisu daleko od punka, kako ga je ko shvatio.

Ne treba smetnuti s uma da su u to vreme i tradicionalisti u ovoj oblasti, poput Suzanne Vega i Lucinde Williams, već imali prve zapažene istupe u karijeri...

Ako su pomenuti autori s neopisivom hrabrošću iz koje je izbijala potreba da se nešto zaista kaže o stanju nacije išli čelom protiv glavnog toka klišeiziranog popa 80-ih godina, niko ne može da porekne da je tada uspostavljena alternativna rock scena takođe dala istorijski doprinos: Husker Du i The Replacements su herojski obnovili rockerski pristup akustičnoj gitari, Giant Sand i Howe Gelb su joj dali novu dubinu kroz potragu za raznim slojevima muzičkog nasleđa, a American Music Club dramatičan novi poetski kredibilitet, naročito Mark Eitzel solo.

Mnogi drugi sastavi – od veoma poznatih kao što su REM, Violent Femmes ili X, preko poznijih Screaming Trees, Thin White Rope i Soul Asylum, do rudimentarnih off-revolucionara Beat Happening – znali su da upotrebe gitaru uživo ili na ploči, praveći obrt upotrebljavajući gitaru bez struje. U stvari, tokom pre-grungea 80-ih akustična gitara se stalno pomaljala kao moguće oružje protiv teskobe, i mada nikad nije preovladala, zadobila je novo dostojanstvo.

Novodobijeni status pomoćnog rock sredstva imala je i kod grunge bendova: do tada su već i producenti na MTV-u shvatili da ima nečeg neodoljivog u sviranju i pevanju mimo štekera. U vreme potonje postrock i low-fi scene izvidnicu ka folku su već činili Slint, Papa M / David Pajo, The Sea And The Cake i drugi, a do kraja 90-ih uspostavlja se generacija najnovijih singer-songwritera koji, zapravo, daju dubinu terminu americana.

To su, pre svih, bili grandiozna pojava Willa Oldhama i grupe Palace, tragična sudbina Jeffa Buckleyja, i gradska neuroza Cat Power, te potom Bright Eyes, Songs: Ohia / Jason Molina, Willard Grant Consiracy, Smog, Woven Hand, Rufus Wainwright i mnogi drugi stihoklepci koji su baštinili već naraslu tradiciju preispitivanja nasleđa folka, rocka, bluesa i countryja, ali se nisu previše odali doslovnim roots reinkarnacijama.

Postoje tri razvojne linije koje uspostavljaju most od singer-songwriter scene, koja nije žanrovski čisto određena, ka definisanoj sceni neofolka.

Prva linija kreće od Willa Oldhama i završava se na Devendri Banhartu; to je linija arhetipskog muškog ekstatičnog pesnika (ona predstavlja sjajan produžetak klasične rock mitologije, koja zahvata duboko u slojeve istorije poezije). Druga je linija žena koje nikom ne polažu račune, i koja ide od Cat Power, završavajući se na Feist (ova linija je, u stvari, brojnija, pa i značajnija, jer predstavlja sasvim novu estetiku u zamahu).

Konačno, treća linija je linija istorijskog podsećanja, koja je iz prošlosti izvukla mnoga sećanja i neke žive ljude, zahvaljujući ekstenzivnim reizdanjima i CD boks setovima, što je neke nepravedno zaboravljene velikane i ekscentrike pretvorilo u autentične heroje novog čitanja rock istorije. Ovo se pre svega odnosi na imena kao što su preminuli Nick Drake, Tim Buckley, Syd Barrett, Skip Spence, Chris Bell, ali i živi i ukleti Alex Chilton i Roky Erickson; neki su kao rani Tyrannosaurus Rex/Marc Bolan dobili novi smisao u novim vremenima, a drugi su prosto otrgnuti od zaborava koji im je pretio – The Incredible String Band, Pentangle, Fairport Convention, John Martyn, Pearls Before Swine, te The Fugs i The Silver Apples.

Određenom broju onih koji još rade ovo je pomoglo da se vrate na scenu i nastave kao da se ništa nije desilo – kako priznati genije Bert Jansch (Pentangle), tako zalutala duša Vashti Bunyan, pa čak i Michael Gira iz sasvim druge generacije (The Swans), čiji je izdavački rad sa etiketom Young God Records napokon doveo do otkrića Devendre Banharta.

Kompilacija Golden Apples Of The Sun (2004)

Izdanje od suštinske važnosti (i još rečitije atmosfere), jer je kao programski dokument ponudilo estetsko-etičku platformu s koje je novim očima bilo moguće videti kompletnu situaciju u kojoj se nalazi savremena pop kultura. Revolucije su obično samo pogled na iste stare stvari sasvim novim očima… Na poziv magazina Arthur Devendra Banhart je skupio, sastavio i inspirisao niz snažnih malih umetničkih istupa imena kao što su… sva dole pomenuta!

Devendra Banhart – autentični američki otpadnik

Neprikosnoveni glas generacije bez glasa, i najvažniji autor neofolk scene, Devendra je istovremeno i njena moralna kičma i njen poster boy. Neopravdano je zanemarena njegova uloga katalizatora scene i prijatelja koji povezuje mnogobrojne talente, upoznaje ih i dovodi u vezu, pomaže im i bdi nad njima, usput otkrivajući i zaslužne starce od kojih se svašta može čuti (Vashti Bunyan, Bert Jansch). Njegov novi menadžer, čuveni Elliot Roberts, preneće mu mnoga sećanja, ali smo sigurni da će Devendra i dalje tražiti svoj put, jer je suština u traženju, a ne u nalaženju (samo da se odluči hoće li možda ipak da bude zvezda…).

Ključni album: Rejoicing In The Hands (2004)

Antony And The Johnsons – engleska stilizacija iz Njujorka

Najlepši glas neofolk scene u stvari se nadovezuje na visokoafektirane vokale Jeffa i Tima Buckelyja, a manje na Lou Reeda, s kojim je često poređen. Dodir njujorške kulerske poze i ambivalencija pravog travestita kombinuju se na dosad nečuven način u svetkovinu stila kog diktira glas koji stvarno zvuči kao poludela ptica. Englesko poreklo Antonyja Hagertyja ovde se ogleda u superiornoj stilizaciji, bez premca u današnjoj muzici.

Ključni album: I Am A Bird Now (2005)

Feist – kanadska buntovnica

Neprikosnoveni predvodnik ženskosti na neofolk sceni, Leslie Feist je u zaletu preskočila granice popa i lakog soula, unoseći neophodnu dozu seksepila u nešto što naizgled podseća na akademsku svečanost. Neofolk se zauvek promenio posle njenog albuma Let It Die, i posebno hita Inside And Out. Novi album Reminder prodat je već u milion primeraka, na leđima snage downloada. I uz to, koliko osoba, poput nje, može da kaže da im je omiljena cimerka bila - Peaches.

Ključni album: Let It Die (2004)

Joanna Newsom – vrhunska umetnica

Neka vrsta naslednice Joni Mitchell, ako ni po čemu onda po komplikovanim muzičarskim zahtevima i aranžerskim zahvatima. Van Dyke Parks iza scene i harfa na sceni prate devojče neobičnog glasa na putu ka zvučnoj ekstazi od koje treperi vazduh.

Ključni album: Ys (2006)

CocoRosie – dve lude sestre u kupatilu

Audio-dnevnici dve sestre pod imenom CocoRosie predstavljaju neku vrstu savremena zvučne beatničke poezije, a jaka geografska francuska veza samo potcrtava globalni karakter neofolk scene. Otac Coco i Rosie je izučavao šamanističke indijanske običaje i devojčice su ga sledile po rezervatima tokom leta; majka se, inače, svake godine selila u drugu američku državu. Kad je za to došlo vreme, jedna od sestara je otišla da studira sociologiju u Parizu, druga ju je sledila, i – pošto istorija ne bira gde će se desiti – skupa su u jednom kupatilu iznajmljenog stana na Monmartru snimile sad već legendaran debi album.

Ključni album: La maison de mon reve (2004)

Sufjan Stevens – intelektualac iz sobe

Nalik na nove grafičke romane kojima se ispituje popkulturna istorija SAD ili istorija SAD kroz istoriju pop kulture, Sufjan silazi duboko u pop nesvest kao autor utemeljen u najboljim songwriterskim tradicijama. Njegova muzika predstavlja fascinantnu kopču između indie rocka, elektronike i folka, a Illinois je, kad je objavljen, bio favorit svih svetskih kritičara. Da li će stvarno izdati album nazvan po svakoj od 50 država SAD, nije ni bitno, važna je namera. Inače, i poreklom je sličnog backgrounda kao Devendra – inspiracija njegovih roditelja da detetu daju čudno ime potiče od činjenice da su pripadali interreligioznoj spiritualnoj zajednici u kojoj je preislamsko arapsko ime nekom dobro zvučalo.

Ključni album: Illinois (2005)

Wooden Wand hobo on the road again

Pleme kontrakulturnih diverzanata, blesavih, smelih i ponekad nerazumljivih, kreće se po Americi s jedne na drugu obalu, svira i „životom živi“. Ovo bavljenje životom jedan je od ključnih imperativa neofolk scene, koja ne dopušta da se muzika izdigne iznad autora, niti da se ikad otrgne od njih. WW je jedan od ključnih likova za razumevanje neofolka kao kulturnog toka i njegovih pravila.

Ključni album: Second Attention (2006)

Jose Gonzalez

Pravi evropski adut u stvari je Šveđanin argentinskog porekla, čije punk slušalačko poreklo, ozbiljne filozofske inspiracije i klasično gitarsko umeće daju univerzalno razumljivu i osvešćenu folk muziku i njen najbliži korak ka DJ remiksima i pop listama.

Ključni album: In Our Nature (2007)

Iron and Wine, Six Organs of Admittance, Vetiver, Jana Hunter, Espers

Ova imena navodimo više kao podsećanje da je scena puna jarkih talenata: ima ih mnogo koji za sobom ostavljaju nekolicinu zapaženih albuma, mada imaju mnogo veću ulogu kao vezivno tkivo, drugari koji gostuju na pločama i dele inspiraciju s vrhovima scene. Ovo je posebno jasno u slučaju Andyja Cabica, koji se, slično Devendri, pojavljuje kao producent, izdavač i muzičar u svom matičnom sastavu Vetiver, ali i kod mnogih drugih.

Finski freak-folk

Separatno geografsko ostrvo razvilo se, zahvaljujući Kemialliset Ystavat, u istinsku psiho-folk oazu iza koje na etiketi Fonal dolazi manji broj zanimljivih mladih ličnosti, kao što su devojka zvana Islaja, i grupe Es, Avarus, TV-Resistori, koje se sve jednako inspirišu folk muzikom, mogućnostima elektronike, trivijalnim popom i pompeznošću klasike. Ovaj jezik je globalan i zajednički svima s neofolk scene; Finci su ga samo uhvatili u svoj životnosti.

Black Mountain, Animal Collective, Arial Pink, Grizzly Bear

Mada samo ovlašno dodiruju teritorije neofolka, ovi autori su definitivno deo istih umetničkih strategija – plemenska organizacija, maksimalna umetnička sloboda za pojedinca, izbegavanje ponavljanja, kao da se silama kontrole zameću tragovi…

Black Mountain sasvim sigurno ne spadaju u nove gitarske bendove pucačkog tipa, odrasle na garažnim nuggets biserima, nego na zeppelinovskim riff-eskapadama u potrazi za greatefulldeadovskim psihodramatizacijama, i po toj poslednjoj vezi su bliski neofolku. Animal Collective je svakako jedan od najzanimljivijih bendova današnjice, čije savršeno ukrštanje folk estetike i elektronike toliko duguje Sydu Barretu. Arial Pink je njihov neopsihodelični štićenik koji smatra da mu je sve dozvoljeno. Grizzly Bear su njima srodni, ali su mnogo više naslednici postrock shvatanja, s laganim prelazom u nešto što bismo mogli nazvati pop noir.

Magazin Arthur

Kreslins i Babcock su 2002. kreirali kontrakulturno glasilo za nova vremena tako što su dopustili da se piše o svemu o čemu nije bilo hipe pisati prethodnih godina – od jazza, preko budizma, do stvarnog događaja kao što je yippie egzorcizam Pentagona nekih davnih vijetnamskih godina (1967). Povezujući scenu i lansirajući u njenu svest spektar zaumnih interesovanja i nedopuštenih intelektualnih pretenzija koji nije viđen od poslednjeg broja Creema, Arthur je 2004. lansirao pomenutu kompilaciju Golden Apples Of The Sun. Od početka 2007. magazin je na privremenom odmoru posle poslovnog razlaza osnivača, bez obzira na respektabilan tiraž.

 (kraj)

NOVI FOLK (1): Blues mahovine koja gori

NOVI FOLK (2): Socijalizam nije mrtav, samo je postao pop

NOVI GITARSKI ROCK - Blues statičkog elektriciteta