Poseban kvalitet albuma je činjenica da je otkrio još živ nerv Marshallove, koja je i dalje spremna da se otrgne od bilo kakve otupelosti čula, i – mada je savetuju protiv deranžiranog nastupa – nastavi smelo da korača u pravcu dalje rastrojenosti kao puta ka spoznaji sveta, na isti način na koji su o tome navodno svojevremeno sanjarili Patti Smith, Tom Verlaine ili Jim Morrison
Ah, takozvani “srećni” albumi takozvanih “mračnih” autora! Chan Marshall – jedna od definicija moderne ženske rastrojenosti (koja krije svojevrsni začarani seksepil), snimila je naizgled “svetao” album, ili album koji neodoljivo podseća na uravnotežen, coming-of-age iskaz, pa ipak – nimalo srećan...
Krijući se s pravom od svetala koja donose toliko laži, mnogi od nas su uvek tražili način kako da pogledaju istini u oči u mraku. I tamo daleko, u svojim sobama na dnu solitera, svako je uvek mogao da dopusti sebi da bude neko drugi, daleko od brujanja straha u glavi koje nas polako, ali sigurno nadjačava, daleko od obaveza pod čijim teretom polako, ali sigurno pucaju kosti, daleko od društvenih igara kojima kraj ne vidimo.
Tamo je uvek bila i muzika. Ne svaka vrsta muzike, nego ona koja nam, naizgled, utešno zvuči, i koja podiže našu zaštitnu ogradu. Muzika koja pokušava da napravi harmoniju sa bolom i svim ostalim što nam baš nikako ne ide.
U muzici koja svira u sobama u tim prilikama postoji određena vrsta svečanog prizvuka koji uveličava bol, sve dok on ne postane podeljiv i, samim tim, podnošljiv. Svaki pesnik iz ove mračne ulice zna to, ako je dobar. Chan Marshall bila je dobra u ovoj svima potrebnoj estetici nežno-bolnog mračnjaštva, i to vrlo dugo, uvek nalazeći način da nam se vrati sa one strane svojih nemogućih iskustva sa duhovima koji plešu oko kuća, sa raznim drogama i lepim dečacima, i sa kriminalizovanih ljubavnih ekskurzija po predgrađima. Mada nikad nismo znali kad i gde je otišla, ona nam se vraćala da proslavi to sa nama svojim pesmama.
Tako je najpoznatiji CD
Cat Power, Moonpix (1998), album genijalne ranjivosti, koji bez poštede otkriva onu slabu stranu psihe nagrižene naizgled običnim postojanjem, i kao takav je referentna tačka 90-ih u kojima su svi ludeli od ubrzavanja vremena, nestvarnosti života, a mi ovde i od ponečeg drugog. No, taj album je propovedao svoju neobičnu vrstu uspravljenosti duha u sudaru sa neslućenim iskušenjima.
The Greatest predstavlja obrnutu sliku ovog albuma – njegova snaga trebalo bi da bude u svežem dahu ljudskog bića spremnog na sve poduhvate, a onda se niotkuda pojavljuju nove i nove dileme, dok nam kompozicija albuma na kraju ne kaže da je početni optimizam bio bezrazložan, i da je trebalo da ga ostavimo kad smo ušli u svet Marshallove, bez obzira na to šta nam ona govorila. Ova domaćica uvek kuva vrlo nervoznu kafu.
The Greatest upotrebljava country kao idiom koji sam po sebi sugeriše određenu poruku u muzici – na većini pesama tog tipa, kao što su Where Is My Love, Empty Shell ili neobično sastavljena Island, brige Marshallove opet ostaju samo njena tajna, a promena muzičke kulise ide u tom smeru da javno najavljuje mogućnost pomirenja sa njihovom večnom nerazrešenošću. Time se postiže neobičan efekat – lagana raspevanost tog maznog glasa ovde je samo izvor tenzije, koju, po običaju jedva razumljivi stihovi, rastežu celom pesmom, sve vreme nam jasno poručujući da se ništa neće dobro završiti, uprkos naizgled datom obećanju – nade ima, a pravog olakšanja nema ni na vidiku.
Kao i njen
Covers, album obrada iz 2000, i najnovija ploča otkriva zavodljivu potrebu princeze anksioznog pesništva da se osloni na čvrste okvire i mišice jakih uzora, od Cassiusa Claya, preko članova
Al Greenovog pratećeg banda, do country inspiracija. Ovo stoga što su danas okviri popularne kulture jedini poznati životni okviri; u svakom slučaju i jedini u kojima se njen neo-hipi šik-čik stav može shvatiti kao poetska poruka sama po sebi. Napokon, album je plod svesne odluke da se snima u Ardent studiju u Memfisu, i tako zahvati u ovaj izvor antičke pop muzike, odnosno uđe u oblast u kojoj je dobra pop muzika još imala razmere životne drame i produhovljenost koja se zasnivala na otvorenoj čulnosti.
Ono što je poseban kvalitet The Greatest jeste činjenica da je otkrio još živ nerv Marshallove, koja je i dalje spremna da se otrgne od bilo kakve otupelosti čula, i – mada je savetuju protiv deranžiranog nastupa – nastavi smelo da korača u pravcu dalje rastrojenosti kao puta ka spoznaji sveta, na isti način na koji su o tome navodno svojevremeno sanjarili Patti Smith, Tom Verlaine ili Jim Morrison. I taj tanani dah oduševljenosti životom kao takvim i uprkos svemu, koji i dalje provejava pesmama Marshallove, čini ih življim nego što bi obični smrtnici mogli da zamisle i podnesu, a nju čini istinskom umetnicom. Umetnicom svega mogućeg drugačijeg, kakvi su bili i oni najveći.
Ostavljajući nas na kraju albuma u narasloj emotivnoj nedoumici sa Hate i Love and Communication, Cat Power čini najbolju uslugu i sebi i drugima ne razrešavajući muku koja se nakupila, uprkos najpoštenijem naporu da je se otarasi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.