(Sub Pop)
Samuel Beam, vođa nekadašnjeg čovek-benda Iron and Wine, sve je dalje od lou-faj estetike ranih radova, a sve bliže potvrdnom odgovoru na pitanje ima li u 21. veku materijala i mesta za Veliku američku muziku
Turobni anđeo Gram Parsons je otac rok-kantri mešavine koju je sam nazvao Cosmic American Music. Ukorenjen u srodnoj apalačkoj/blugras tradiciji, Samuel Beam je na početku 20. veka inverzijom došao do formule koja se može nazvati Microcosmic American Music.
Beam, lider Iron and Wine, zamenio je žar pustinje Mohave hladovinom hrasta s jugoistoka Amerike i „razbojnički“ honki-tonk zvuk pastoralnim tonovima pastelnog folka. Glasne molitve i pokajnički vapaji iz Parsonsovih pesama samo su lelujavi prizvuci u Beamovim evokacijama biblijskih tema, a Beamov glas, medeni šapat koji je nežan kao pero, sedam dana jahanja je daleko od duvanom i viskijem natopljenog standarda No Depression.
Naravno, Beam ima muzičke preteče i savremenike (od pokojnog britanskog kantautora Nicka Drakea do kolege iz Kentakija Willa Oldhama) i za neke je njegova pojava možda još samo jedna potvrda da je krug zaista zatvoren. Ipak, ne treba očajavati sve dok se vrtimo u vrzinom kolu uz zvuke kakve je Beam predstavio na dosadašnja tri albuma i nekoliko EP-jeva.
Ogoljena lepota njegovih melodija, slojevi već pomenutog vokala i tekstovi koji uspostavljaju tajnu vezu sa slušaocem putem slobodnih asocijacija karakterišu i The Shepherd’s Dog. Zahvaljujući tim konstantama, The Shepherd’s Dog je pravi album Iron and Wine, uprkos tome što je na njemu Beamov instrumentalni arsenal veći nego ikad ranije.
Zvučna (električni instrumenti, harmonika, orgulje, testere, drombulje...) i stilska (karipska muzika na Lovesong of the Buzzard i Innocent Bones, valcer na Flightless Bird, American Mouth, psihodelični džez-rok na Wolves…) ekspanzija samo naglašavaju to da je Beam majstor za detalje.
Upravo ovakva muzika, koju s površine nije teško otpisati kao atavističko tapkanje u mestu, ali koja zapravo živi kroz fascinantne lirske i zvučne detalje, nameće važno pitanje – da li smo i mi sami, kao nemarni i halapljivi konzumenti, krivi za devalvaciju muzike 2007. godine?
Preplitanje kontrabasa i pedal-stil gitare na Lovesong of the Buzzardu, produkcija Beamovog glasa na Carousel ili nekoliko bendžo nota odsviranih na Peach Beneath the City ne mogu zvučati dobro na jeftinim kompjuterskim zvučnicima, dok slušalac čita neku recenziju na Internetu i/ili nestrpljivo čeka da se skinu još četiri albuma koja će preslušati odmah potom.
Iako Beam ima bradu koja je možda i duža od Devendrine i iako često peva o ekstremnim ljudskim iskustvima (na primer, teško je naći pesmu na The Shepherd’s Dogu koja nema nekakvu referencu na smrt ili krv), njegov tretman folk nasleđa ne sadrži ništa što bi se moglo opisati kao (izveštačeno) freaky.
Ne želim da ulazim u polemiku o tome da li je muzika Devendrina, Animal Collectivea i ostalih naturalismosa počela da liči na sve osim na prirodno; ipak, ne mogu da ne primetim kako sveže zvuči način na koji The Shepherd’s Dog grli tradiciju i „proste“ vrednosti u 2007.
The Shepherd’s Dog kao da implicitno parafrazira stihove Thoma Yorkea „Hey man, slow down, slow down / Idiot, slow down“ (The Tourist sa OK Computera). Bilo da je reč o „angažovanim“ temama, kritici licemerja i materijalizma ili osvrtima na kolektivni duhovni sunovrat u kome svi učestvujemo, Beam u svojim stihovima traži od slušaoca da zastane, da bude i da se zapita koliko je pošten.
Na primer, stihovi „With an olive branch and a dove / You were beating on a Persian rug / With your Bible“, zahvaljujući svojoj slikovitosti, rezoniraju jače nego bilo kakav poziv na antiratni miting. Spajanje literarnih i kulturnih simbola u stihovima „Where the women tell the weather but never ever tell you what they pray / They pray, ’Give me a yellow brick road, good legs and a Japanese car and benevolent change’" baca novo svetlo na značenje i metamorfozu američkog sna.
Slika u „How God knows if Christ came back he'd find us in a poker game / After finding out the drinks were all free but they won't let you out the door again“ (Innocent Bones) nudi nešto nalik na „pocket map to Heaven“ (Lovesong of the Buzzard).
Audio:
Povezani članci
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
LostInMusic (gost)
| 12.11.2007. 09.13.55
Beam, jedan od najdosadnijih likova u mojoj kratkoj i burnoj slusalachkoj karijeri. gori i od lambchopa.
-
LostInMusic (gost)
| 12.11.2007. 09.25.09
da ne bude nesporazuma, to je moje lichno misljenje, recenzija je inache dobro srochena.
but - i&w je teshki precenjeni smor.
-
uh uh (gost)
| 12.11.2007. 10.12.43
lost in stupidity
-
mijau (gost)
| 12.11.2007. 10.18.19
ah ah
-
PhD Prokic (gost)
| 12.11.2007. 10.51.24
The Shepherd’s Dog - ciste emocije. Lost saks!
-
akira (gost)
| 12.11.2007. 11.10.36
Dubina i dosada su jedno kod plitkih ljudi. Radite jos na sebi pa ce i muzika arhitipa biti bliza. Iron&Wine je bend koji sledi trag misticne zivotinje po americkim prerijama (bigfoota? :) ). Mada je Bonnie P.B. blizi da je krajickom srca zaista spazi.
-
LostInMusic (gost)
| 12.11.2007. 11.18.40
Iron & W. je tako dubok, da je postao supalj.
-
Flomaster (gost)
| 12.11.2007. 11.36.13
Dobro je ovo i moze se ukrasti citav album. Dakle, zadovoljava oba kriterijuma.
-
danileja (gost)
| 12.11.2007. 12.07.10
zelezo i vino su stvarno pomalo dosadnjikavi. a to nema nikakve veze da dubinom ili bradom...
-
Seljadin Dj. (gost)
| 12.11.2007. 13.37.03
Kakve su ovo gluposti? The Shepherd’s Dog - album godine.
-
LostInMusiv (gost)
| 12.11.2007. 19.04.39
otpala mi ruka od pisanja ovih 10,11 komentara.
-
barker (gost)
| 14.11.2007. 19.31.31
Svaki album je jedan korak napred za I&W. Dog mozda i par koraka napred. Moj godisnji favorit. Predobro.
-
simke_kosmos (gost)
| 26.05.2008. 00.40.50
Verujte, mrtva je trka ko je veci smor! Iron&Wine, Wilco, Flaming Lips, Decemberists, opasno im se blize Sparklehorse i Lambchop, poslednji Calexico...itd. Dosadno, dosadno, dosadno....Zbog njih mi se vise ni brada ne nosi.....Neko ovde rece "muzika arhetipa", ok onda evo smernica muzike koja ce vam zaista ugrejati srce: Blonde Redhead, Persephone's Bees, Piano Magic, Animal Collective, The Rosebuds i BRMC za detoksikaciju od ne-depresije....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.