Smokey Rolls Down Thunder Canyon

Za potrebe jednog drugog teksta nedavno sam namerno preslušao albume Led Zepelina, Pink Floyda, Rolling Stonesa, The Beatlesa, sve jedan za drugim, namerno tragajući za percepcijom „skraćenja vremena“, koja tako karakteriše današnje rock autore, u čijim pesmama se sažimaju svi prethodno pomenuti uticaji.

Ono što sam doživeo u tako brzometnom slušanju pomenutih albuma jeste otkriće efekta mentalnog dajdžestiranja, koje sve njih pretvara u neku neimenovanu vrstu narodne muzike – nešto jako prepoznatljivo, do kolorne vrednosti tapete na zidu trivijalno, a ipak s jasnim emotivnim tragom kad mu se izložite. Kao pastelne boje za slušanje, jako, pouzdano i bitno samo na nekom primalnom nivou, kao ovo, ono ili neko drugačije raspoloženje. Zepp znače mrak, The Beatles svetlo, Stones crveno, Floyd plavo, ili tako nekako.

Mogu da se kladim da je u kolekciji ploča roditelja Devendre Banharta bilo svake od pomenutih grupa, te da ih je kao dečak slušao na brzaka i na preskok, tražeći najjača uzbuđenja. Devendra je jedan od poslednjih koji još imaju tu kopču s klasičnim rokenrol vrednostima i dečje oduševljenje za njih, što se sve više i više vidi.

Počevši od toga što je bezuspešno tražio saradnju s Davidom Crosbyjem, što mu je menadžer Elliot Roberts, koji je celu legendarnu hippy singer-songwriter ekipu izveo na put uspešnih poslova, i što se napokon preselio i snimio novi album na legendarnoj lokaciji poznatoj kao Topanga Canyon kod Los Anđelesa, na kojoj je Neil Young živeo u najslavnija vremena slobodne Kalifornije...

Ovaj album je još jedan veličanstven dokaz njegovog talenta, mada se prvi put postavlja pitanje u kojoj meri je njegov talenat izbalansiran s njegovim foliranjem. Da, Devendra se ponekad žešće folira – ali to uopšte nije strašno, jer je pokriveno ekspresijom kakvu u njegovoj generaciji niko nema i koja od njega čini istinskog umetničkog svica sopstvene ekipe.

Često sam Neila Younga na video-snimcima koncerata hvatao kako se namešta i podmeće pogledima, uspešno se folirajući, jer je naučio da to prolazi kod ljudi. U stvari, većina sveta koji se vrti oko pop muzike se manje ili više folira, ali samo poneko ima i pokriće za to.

Devendra svakako spada u one s pokrićem, kao što svedoči i ova ploča: slutim da je, nekada davno, kao i Neil Young, naučio da ima dar da speva, otpeva i svirne nešto što devojke misle da je o njima i sličnim lepotama, te da je tako, i samo tako, uspeo da bude u centru pažnje u društvu. Dobro je dokumentovano da je Neil dobijao žešće batine u svom kanadskom selu jer nije umeo da igra hokej, te da je bio izložen opštoj poruzi muškog i ženskog sveta, sve dok na nekoj žurkici nije otpevao pesmu koju je napisao za devojku koja mu se jako dopadala, ali nije mnogo marila za njega, prokaženka. Potom se sve obrnulo, i dužno poštovanje koje je zadobio od svih (osim pomenute devojčice) Neil troši i dan-danas.

Slično je s Devendrom, čovekom koji je rođen u Teksasu, ali odrastao u zagrljaju Venecuele, gde je američka hippy familija na svaki način odudarala – nije bila dovoljno američka po ukusu Latinoamerikanaca, a Latinoamerikanci nisu bili dovoljno oličenje slobodnog i nevinog života u okrilju prirode, kao što su hippyji želeli.

Opšti kulturni nesporazum lomio se i oko Devendre, koji se i sad trudi da ostavi utisak smetenjaka što je plovio južnim morima, ne bi li devojčice u to poverovale. Cenim da ovi njegovi pokušaji nisu impresionirali nijednu latino devojčicu – pre su to bile njegove priče o Americi. Međutim, onda se porodica vratila u SAD, i njegov prilično običan casual primorski look dobio je novo značenje pred malim Američankama.

Iz toga je i nastao dinamit zvani Devendra – sa izgledom pirata na odsustvu, kog je usavršio u autentičnom karipskom okruženju, sa rock erudicijom pokupljenom od roditelja, i s naučenom potrebom da priča o Americi i njenim naličjima, on je pravi predvodnik prve globalne generacije. Generacije u kojoj je kosmopolitizam postao prosek, a prosek kosmopolitizam, dok su prirodni okvir razmišljanja za svakog geeka granice sveta, stvarnog i virtuelnog.

Njegovo pevanje napipava svetsko ludilo pre nego svetski bol, a Devendra je rastući pesnik svetske konfuzije. I to je bilo dovoljno da cela generacija novog folka u njemu prepozna mesiju u potaji, osobu koja metaforičnim jezikom beleži ovaj zaokret civilizacije ka novim pašnjacima, boljim ili otrovanim, videćemo još...

* * *

No, ovo je loša ploča pa je i ova priča, priča o lošim pločama.

Neke loše ploče bile su veoma uzbudljive, ili su se činile takvima – na nivou koncepta, a ne pojedinačnih pesama, ova Devendrina ploča je kao žurka na koju je pozvan samo on. Doduše, većina ploča bitnih novih umetnika zaista je takva – nisu daleko ni Animal Collective, ni Arial Pink, ni drugi...

Ali mešanja stilova, mešanja značenja, mešanja neironičnih Devendrinih komentara raznih rock fazona, čak i kad su izvedena na najbolji način – a mnoge pesme su ovde zaista dobre – u krajnjem zbiru ne znače ništa, jer CD kao umetnički istup nema temu niti predmet bavljenja; to je samo Devendra koji može sve što mu padne napamet.

Njegov novi projekat nastao je kao plod rada s bendom i dvogodišnjih nastupa po svetu s njim – velika veština s kojom izvlači šta mu padne na pamet i komanduje svojim sastavom još jednom govori o njegovom talentu velikana u nastajanju. No, na ovoj tački novi kulturni superstar namerio se na sebi ravnog, odnosno na svoj verni odraz u ogledalu.

Kao pesnik svetskog ludila, Devendra ovde komentariše samog sebe, dok i sam ne zazvuči kao deo istog ludila u kom igra neku nemuštu ulogu, komentarišući ono u čemu i sam učestvuje. Svakako da je Devendra na SRDTC pokušao najpre da se poigra sa svim svojim uspomenama na rock’n’roll i u tome je vrlo uspeo, a ako je nešto usput i naučio i stekao novu hrabrost u izražavanju, tim bolje. Međutim, poigravanje je ipak samo poigravanje, a sećanja nikad nisu budućnost.

Drugim rečima, ploča ima lepu atmosfera, ali je bez životne supstance, i zbog svoje komentatorske suštine predstavlja zaokret od 180 stepeni u odnosu na dosadašnji Devendrin output koji je postavljao nove granice.

I dalje je ključna stvar u sagledavanju bilo kog umetničkog istupa procenjivanje da li autor ima nešto što pokušava da nam kaže, ili se još valja u blatu sopstvene nemuštosti. Devendra, koji ima šta da kaže, ovde se povukao pred Devendrom svetskim kulerom koji se pravi pametan i neobavezan, što je recept za dizaster, jer je Devendra vredna pojava samo ako nastupa kao obaveza, neko ko svakim treptajem daje zadatak da ga slušaš, samim intenzitetom svog glasa i polurazumljivim tekstovima što vape za neutaživom potrebom za mirom i stabilnošću, koju ništa ne može nahraniti.

Srećom, kao i na lošim pločama Neila Younga (Re-ac-tor, Hawks and Doves, Life, Landing on Water), i ovde postoje čisti biseri, pre svega zaključna My Dearest Friend, koja iskupljuje Devendru za sve njegove sitne prevare, lake omaže i uopšte preveliku slobodu koju sebi dopušta.

„Umreću sam, umreću sam“, ječi naš omiljeni pesnik svakodnevnog ništavila. Ipak je to Devendra Jedini, gospodar radikalne afektacije – večno na zadatku razobličavanja sveopšte krhkosti, a naročito krhkosti identiteta, svakog, pa i svog.

Audio:

• Seahorse
• Lover

Video:

• Seahorse