Na ovom koncertu je postojao i jedan problem. Sve je bilo zamišljeno tako da prvo svira jedan bend (Calexico), pa drugi (Iron & Wine), i da na kraju zajednički nastupe (“tri koncerta u jednom”). Kako onda izvesti da Calexico odu sa scene (kad znaju da će ih zvati par puta na bis), jer ipak treba i Iron & Wine da održe koncert, pa svi zajedno...
Nije mali broj fanova grupe
Giand Sand koji
Calexico smatraju izdajničkim komercijalnim bendom. Čudni su putevi koji su doveli do toga da nešto što se u početku činilo kao
projekat komercijalno preraste matični bend. U čemu je tajna? I da li se neko prodao? Joey Burns i John Convertino, nekadašnji članovi kultnih Giant Sandsa, recimo.
Ove godine Calexico su neočekivano snimili EP sa
Iron & Wine (Sam Beam, singer/songwriter iz Majamija, znamo to...).
In the Reins je jedan od najvećih kandidata za ploču godine (za one koji hoće da slušaju). Prošlo je dosta meseci, album baš i nije dobio zasluženu pažnju, ali stvari polako dolaze na svoje.
I u takvoj atmosferi, Calexico i Iron & Wine rasprodaju tri koncerta u njujorškom Webster Hallu (kapacitet 1.400).
* * *
Možemo odmah da preskočimo predgrupe i da pređemo na stvar. Igrom slučaja, Calexico su bend koji ove večeri prvi nastupa. I šta god mislili o njima, Burns i Convertino imaju ekipu koja će nas ubediti da su među najvećima u svetu.
Koncert počinje sa Yours and Mine i tri muzičara na bini. Pesmu po pesmu stižemo do sedmočlane postave. Malo je trebalo publici da se potpuno preda. Kako je koncert napredovao, tenzija je rasla (očigledno smišljeno).
Dok su svirali, na platnu su sinhronizovano išli snimci u rasponu od galopa krda divljih konja kroz preriju Srednjeg Zapada, do snimaka akrobacija dvokrilnih aviona na nebu iznad Arizone. Ovi snimci su, u kombinaciji sa svirkom koja je oduzimala dah, činili da sva čula budu prepravljena.
Calexico su odsvirali mini presek svoje karijere, tako da smo, pored starih pesama sa gotovo svih albuma, imali prilike da čujemo i nekoliko novih. Ipak, vrhunac koncerta je bila Crystal Frontier. Dok je ekipa pržila, u pozadini, na platnu, gledali smo usporeni snimak borbe divljih konja. Više nije bilo nikakve dileme, Calexico jednostavno morate doživeti.
* * *
Na ovom koncertu je postojao i jedan problem. Sve je bilo zamišljeno tako da prvo svira jedan bend (Calexico), pa drugi (Iron & Wine), i da na kraju zajednički nastupe (“tri koncerta u jednom”). Kako onda izvesti da Calexico odu sa scene (kad znaju da će ih zvati par puta na bis), jer ipak treba i Iron & Wine da održe koncert, pa svi zajedno...
Pronađeno je genijalno rešenje: Joey Burns je u poslednjoj pesmi na binu pozvao opskurnog Salvadora Durana (legenda u Latinskoj Americi i čovek koji povezuje Calexico i Iron & Wine na najčudniji način). Na sceni se pojavio simpatični flamenko muzičar u marijači pantalonama, sa sve usnom harmonikom i gitarom. Duran je otpevao prateće vokale u Guero Canelo, Calexico su napustili binu, a onda nam je Salvador priredio mini solo koncert.
Čovek je naprečac osvojio njujoršku publiku. Pevao je na španskom, proizvodio čudne zvuke (galop konja?), udarao ritam svojim čizmama... Izvođenje je bilo veoma strastveno, što je i publika vrlo dobro osetila. Posle samo tri pesme ispraćen je ovacijama. Na nemuštom engleskom, gotovo sa suzama u očima, rekao je da je prvi put u Njujorku i zahvalio se na više nego toplom prijemu, uz opasku: “Možda se više nikada nećemo videti”.
* * *
Onda Iron & Wine... Težak je zadatak svirati posle Calexica u vrhunskoj formi. Tako stvari i teku. Trebalo je da prođe nekoliko pesama da bi nas inače odlični Beam i ekipa uvukli u priču.
Ono što im se ne može poreći je da izgledaju kao da su izašli iz neke kejdžunske selendre u Luizijani, što celom nastupu ipak daje neku draž.
Pesme sa prethodnog, akustičnog albuma (The Creek Drank the Cradle I – 2002) mnogo su bolje zvučale u interpretaciji celog benda, a izgleda da Iron & Wine ovdašnja publika identifikuje sa jednom pesmom koju su čuli na OST-u za film Garden State (pesma je Such Great Heights) .
* * *
Ipak, jedva sam dočekao trenutak kada je Beam pozvao Calexico na binu. Tada se desilo nešto što je vrlo teško opisati. Petnaestak ljudi na bini (dva seta bubnjeva + udaraljke, puno gitara, harmonika, ksilofon i ko zna šta sve još), kreće He Lays in the Reins (pesma koja otvara In the Reins). I to je tačka ključanja. Publika vrišti, povici traju... U kombinaciji sa osvetljenjem, sve vas to odvodi u neku drugu dimenziju.
Onda dolazi deo u kome Salvador ima solo deonicu, par stihova. Kad je krenuo sa “Nunca pense que jamas...”, sve se raspalo. Pošto je otpevao tri stiha, urlanje publike je trajalo desetak sekundi, svirka se nije čula, video sam da i Burns nije mogao da veruje i da se smejao. Pobeda muzike!
Posle toga smo čuli gotovo ceo In the Reins, ali i neverovatnu (country?) verziju All Tomorrow's Parties (hm, da li je to bilo spremljeno za njujoršku publiku, pitam se).
Za bis su ostavljene Wild Horses i Dead Man's Will.
I to je bilo to. Više od tri sata muzike, više od svakog očekivanja. Ostalo nam je samo da sa sebe očistimo pesak Arizone i uhvatimo L koji nas vozi kući.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.