Zakoni tržišta su nas naučili da dobro pakovanje itekako utiče na prodaju proizvoda. Ako bi primenili to pravilo na muziku, može se reći da pored kvaliteta nje same i nekakva priča dobro dođe.
A ona u ovom slučaju je sledeća:
CocoRosie su Sierra i Bianca Cassidy, sestre polu Čiroki porekla, odrasle razdvojene, samo da bi se ponovo slučajno pronašle jednog popodneva u Parizu i nekoliko meseci kasnije svet je bogatiji za njihov prvi album
La Maison De Mon Reve (prevod bi bio House of My Dreams), koji je po priznanju samih autorki nastao u kupatilu njihovog malog stana.
Sierra je već godinama živela u Parizu pokušavajući uzalud da postane operska pevačica tako da česte operske deonice koje krase skoro većinu pesama pripadaju njoj, dok Bianca zvuči kao izgubljena sestra Billy Holliday, čije pevanje na momente priziva fonograme iz prošlog veka, a u drugim momentima podseća na glas osobe tek ustale iz kreveta.
Turneje i druženje sa
Animal Collective i
Devendra Banhartom (u romantičnoj vezi sa jednom od sestara, a i gostuje na albumu) je nateralo kritičare sklone neophodnim klasifikacijama da ih svrstavaju u
freak-folk pleme.
Ako ostavimo svu ovu boemiju na stranu, 12 numera sa njihovog poslednjeg albuma Noah's Ark su jednostavne pop pesme, odsvirane na harfi, gitari ili klaviru. Melanholične, snimljene tako da zvuče veoma arhaično, kao da ste ih iskopali sa neke prastare blues ploče, a istovremeno (post?)moderne prepune svakakojakih efekata.
Kao nekad Noe na svoju braku, sestre Cassidy su na svoj drugi album ukrcale čitavu životinjsku menažeriju, mačke koje mijauču, konji koji ržu i ko zna šta sve - smešteno u jednoj pesmi ( Bear Hides and Buffalo).
U potresnoj Beautiful Boyz, posvećenoj životu francuskog pisca Jeana Geneta pridružuje im se Antony Hegarty (iz Antony and the Johnsons), kome nikako ne možemo zameriti da nije autentičan, što već nije slučaj sa sestrama Cassidy. Zavijanje ptica, zvonjenje telefona, ksilofoni, glokenšpil, human beatbox veštine francuskog repera Spleena, dvoglasno pevanje, gospel uticaji su samo neke od stvari koje možete primetiti u pesmama dueta CocoRosie, a sigurno ima toga još.
Pesme na Noah's Ark su zamišljeni prostori na kojima se sreću i Walt Disney, Pocahontas i Mike Tyson mada je u pitanju čisto nabrajanje imena, jer se čini da CocoRosie ništa time ne žele da nam bitno saopšte. I naravno Isus, koji se manje spominje nego na prvom albumu i ponovo nije jasno da li je ironija u pitanju.
Sve u svemu, toliko eklektike na jednom mestu mora da zvuči pomalo nategnuto. Daleko od toga da su CocoRosie prljav marketinški trik, jer su toliko egzotične da teško da se može očekivati da će steći armije fanova. Ali nekako i taj l'art pour l'art-istički pristup nalazi plodno među muzičkim fanovima, koji su gladni svega što se u trenutnku pokaže kao uber-cool, prepuno referenci, pa samim tim pruža mogućnosti za svakava tumačenja.
Ako im oprostite preveliku izafektiranost i insistiranje na samoj formi pesama, CocoRosie vam mogu pružiti neke prijatne trenutke u ovim jesenjim danima, pune dečije naivnosti i sete (u spomenutoj Beautiful Boyz i South 2nd), mada ne i iskrenosti.
U slučaju da godišnja doba ne određuju vaš muzički izbor, drugi album CocoRosie će vam ubrzo zvučati veoma zamorno.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.