Blues mahovine koja gori

Pre izvesnog vremena, negde posle 1995, bacio sam se u istraživanje i kupovanje muzike iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka; nekako mi je bila PRAVIJA od mnogo toga što se u sadašnjosti dešavalo. Osim toga, mislim da sam bio malo smoren stalnim podelama u muzici i pritiskom da se prati sve razuđenija produkcija, u kojoj je sve teže bilo naći nešto što je bilo zaista bitno.

U stvari, kao da su se čak i autori koji su davali znake bitnosti u svom radu povukli u neke uglove, dok ne prođe nevreme besmisla, odatle šaljući snimke koji više i nisu bili baš uvek ploče kao celovita dela, nego kolekcije u kompakt-disk izdanju, a potom i mp3 fajlovi na kojima je bilo zabeleženo njihovo trenutno razmišljanje. Pošto očigledno pripadam kulturi u kojoj ta vrsta relativizma ne prolazi, potražio sam neke druge muzičare kod kojih se još mogao naći razlog zašto drljaju po svom instrumentu, veći od toga što im je dunulo da nauče, i važniji od toga što dobro sviraju.

Napokon, beskonačno me je zamarala novouspostavljena fraza gitarska muzika, u koju je odjednom bio strpan ceo rock’n’roll  sa svim svojim nasleđem, kao u kofer spreman za put u nepoznato. Kakva budalaština – kompresovati celu kulturnu poziciju u oznaku gitarska muzika – te su se u istom košu kontraelektronske muzike i pop mutacija našli svi koji su mogli da nose gitaru o ramenu: saharinom otrovani majstori reciklaže đubreta i jeftinih rešenja, kao i autentične bundžije i genijalci bez mnogo šanse iz podrumskih prostorija.

U to doba osvita interneta već smo došli do velikog raskršća, na kome se videlo ko kako shvata rock’n’roll, te da društvena pozicija iz koje su govorile rock’n’roll generacije i danas postoji, makar kako se zvala (vidi tekst o novom rock’n’rollu).

Što se mog privatnog istraživanja tiče, ono nije i ne može biti završeno, a na njega me je ponukao, između ostalog, intelektualni putokaz koji je postavio niko drugi do Robert Crumb u interpretaciji Saše Rakezića za Ritam, svojevremeno. Na pitanje šta sad sluša, strip klasik je otkrio da sluša samo američku muziku iz 20-ih i 30-ih; jazz, blues, folk, te da čak vredno skuplja ploče iz tog perioda – “to je bilo pre serijske proizvodnje”, kako je rekao, odnosno pre nego što je industrija zabave počela da proizvodi samu sebe, diktirajući šta se i kako snima. Onomad su ljudi snimali ploče tako što su bili dovedeni s ulice, ceo ansambl ili usamljeni propovednik. Ubacili bi ih u sobu u kojoj je bio uređaj za snimanje, svi bi zajedno grunuli, i hit bi bio tu…

U digitalnoj baruštini koja je zacarila posle 1995, broj reizdanja je polako sustizao broj aktuelnih izdanja, ali su nova prepakivanja na kompakt-diskove ponekad postizala kulturnu relevantnost zbog koje se, uostalom, ploče ponovo izdaju. Jedno od takvih reizdanja 1997. svakako je bilo ponovno pojavljivanje na šest CD-a legendarne kompilacije Anthology Of American Folk Music (Smithsonian Folkways Recordings), koju je 1952. originalno priredio Harry Smith, u to vreme nezaposlen i neuhranjen konceptualni umetnik čiji prijatelj se našao u prilici da mu nabaci preko potreban posao državnog istraživača.

Lead Belly

Ova antologija je skupila snimke s vinilnih ploča na kojima je američki folk sniman od uvođenja modernog elektronskog snimanja 1927. do kraja epohe s “Velikom depresijom” 1932, otkrivajući kako je koren ove muzike često bio u evropskom srednjem veku, propuštenom kroz lokalnu ruralnu mitologiju tek naseljene američke divljine. Kao u nekakvoj zaturenoj bibliji američke popularne muzike, u njoj ćete naći sve uzorke od kojih je ona kasnije napravljena, jedne pored drugih: belce iz grada, belce sa sela, crnce, Francuze, rani folk, blues, gospel, Leada Bellyja, Blinda Willie Johnsona, Carter Family i razne nepoznate veličine, od čijeg iskrenog pevanja i sviranja iz dubine duše uvek podilaze žmarci.

Ovaj skup pesama jedna je od najuticajnijih kolekcija ikad objavljenih, jer je njeno izdavanje direktno izazvalo nastanak Urban Folk Movement u SAD i Kanadi nekoliko godina kasnije. Kao što je objasnio Dave Van Ronk: “Znali smo sve te pesme napamet, čak i one koje nismo voleli”. Bob Dylan ih i dalje peva na sav glas.

Paradoksalno, 40-ak godina kasnije CD reizdanje je odigralo možda ne tako revolucionarnu, ali svakako opet dramatičnu ulogu otkrivanja izgubljenog sveta – ako se na to doda savršeno reizdanje nekih od najbitnijih snimaka Woodyja Guthriea na četiri CD-a The Asch Recordings, kao i nagla CD dostupnost većine značajnih pesnika uz gitaru iz 60-ih i 70-ih (pre svega Nicka Drakea), polako postaje jasno da je jedan muzički jezik, naizgled zaboravljen, u stvari bio predodređen da u novim vremenima postane umetnička platforma na kojoj će se dokazati najsnažniji umetnici iz generacije posle 2000.

Blind Willie Johnson

Tu negde počinje priča o folk muzici kao jednom od korena rock’n’rolla. Stotine motiva i mitoloških obrazaca, koje je anglosaksonski folk preneo iz srednjovekovne Evrope u Ameriku, ostale su očuvane u onom obliku koji je prvi put zabeležen pločama onda kad su se pojavile. Neke od njih su zaista postale popularni hitovi 20-ih godina, a neke su dale zamajac džinovskoj avanturi duha Woodiea Guthriea, obnovi moralnog imperativa na kome je počivala pozitivna Amerika.

Guthriejev najveći uspeh jeste u tome što je u novom kontekstu gradske kulture i masovnih medija uspeo da nađe način da pesmom opiše realan život, smeštajući ga u neke više, poetske obrasce, koji su utemeljeni u pomenutoj tradiciji što ide vekovima unazad. Smatra se da je Guthrijev socijalni aktivizam kroz pesme, njegov najveći doprinos modernoj pop kulturi – natpis na njegovoj gitari: “Ova mašina ubija fašiste”, koji je svakako izvor odakle potiču MC 5, The Clash, Public Enemy, Rage Against The Machine. Ipak, mislim da je Woody u stvari predskazao mogući dolazak rock’n’rolla na mnogo dublji način. Skromnim sredstvima ljudskog glasa i gitare, sledeći zacrtane obrasce outlaw folka, ali i delta bluesa, on je sebe pretvarao u medij, koji u vreme medija govori ono što mainstream mediji ne žele da prenesu.

Woody Guthrie

Aktivista, čudak, pesnik, vagabund i radijski voditelj, Woody Guthrie je govorio u ime velike zajednice jadnika modernih vremena, pretvorivši se u onu mitsku ličnost u istoriji savremene kulture koja ostaje istovremeno upisana kao poslednji veliki individualac u vreme kada je sirotinja osvojila Zapad, i kao prvi veliki individualac iz doba etabliranja muzičkog Holivuda. Kao takav, spreman za slavu, ovaj čovek je svakako bio jedna od najvećih figura pop kulture, i pre nego što je presudno uticao na formiranje tzv. gradskog folk pokreta s početka 60-ih godina…

U posleratnoj Americi folk je u gradskoj verziji u stvari bio ključna spona između bit poezije i kontrakulture u nastajanju, odnosno bio je prva velika pop amplifikacija onoga što je mali krug ljudi na obodima trimovane američke fifties svakidašnjice već radio – sejao osvežavajuću skepsu.

Folk je bio rock’n’roll pre rock’n’rolla i veza između elitne američke umetničke kulture 50-ih i buduće kontrakulture mladih. Njegova najznačajnija uloga bila je popularisanje ideja iz umetničkog i socijalnog undergrounda kroz sve dostupne medije, sve dok nije dosegnuta kritična masa javne prisutnosti, što je uticalo da te ideje javno mnjenje – počne da – toleriše, ali i da se rock’n’roll uozbilji i pretvori u relevantan umetnički izraz veće zvučne visceralnosti, te instantne potentnosti i univerzalnosti poruke, nego što je poetski zakučasti folk ikad bio.

No, uprkos Bobu Dylanu, uprkos Joan Baez, Philu Ochsu, Peteu Seegeru, i svakom drugom ko je doprineo etabliranju ovog pokreta angažujući se u ime socijalne ili bar poetske pravde, folk je nekako ostao upamćen kao deo potonjeg hippy zova na ljubav i mir u prirodi, ili tako nekako.

Ništa nije moglo biti pogrešnije, jer je trebalo puno hrabrosti u vreme kad je rock’n’roll još bio njanjavo čedo globalne muzičke industrije u povoju, pa pokušati javnosti uvaliti političke komentare kao popularne pesme. Autori folk muzike su zapravo stvorili koncept singer-songwritera, koji je trajno izmenio izgled rock muzike, jednom kad se u nju presadio.

Pre toga, rock su jedni ljudi pisali, a drugi izvodili. Folk je ostvario ultimativno jedinstvo u jednoj ličnosti koja komponuje, peva, svira, daje intervjue, ima stav i dobro izgleda – tako ostvarivši svoj revolucionarni kulturni potencijal.

Sve ostalo je bio rock’n’roll.

Joan Baez i Bob Dylan

Kao rock’n’roll pre rock’n’rolla, urbani folk je imao svoj star-sistem i pravila šta se smelo i šta se nikako nije smelo, u čemu su obožavaoci znali da budu vrlo rigorozni. Za najznačajniji događaj na kraju njegove epohe smatra se momenat kad je na Newport Folk Festivalu 1965, tadašnjoj legitimaciji scene, Bob Dylan dopustio sebi da nastupi s elektrifikovanim bendom. Naravno, publika ga je žestoko izviždala jer je takav koncert smatrala uvredom koju nikako nije zaslužila. Jedino je najtvrdokorniji od svih svirača na akustičnoj gitari Phil Ochs našao za shodno da glasno brani Dylana i njegov veliki obrt.

Ali ono što se tog popodneva desilo verovatno je spaslo folk, dajući mu potpuno nov okvir u kome je nastavio da živi, okružen drugim muzikama. Upotrebom električne gitare Dylan je samo priznao da je rock’n’roll došao u grad i da folk mora biti vrlo glasan da bi se čuo. Još više – mislim da je Dylan u stvari još pre 1965. predosetio da su vremena jednostavnog rock’n’rolla za tinejdžere prošla, i da nova autorska ozbiljnost kroz rock ulazi na velika vrata u masovnu kulturu. Zato je u poslednjem trenutku pohrlio da uskoči.

Dylan je verovatno osećao da se u rock’n’rollu krije veći kulturni projekat, i ako ga bude podstakao iz svoje pozicije, on će možda uspeti, ali je svakako još više želeo da on sam uspe. Zato je prvo izabrao da potre ono što je do tada radio, i posle tog čina pusti da nova muzika koju je s uzbuđenjem pravio nađe svoj put.

Ispostavilo se da je trilogija koju je kreirao u najuzbudljivijih 18 meseci u svom životu – Bringing It All Back Home, Highway 61 Revisited i Blonde On Blonde – ona magična trilogija koju je rock kultura tražila kao oslonac. Još The Beatles i Rolling Stones nisu to dovoljno razumeli niti umeli da kažu, ali Dylan je od popularne muzike u tom trenutku pravio novi medij kojim su poetske i političke poruke strujale širom sveta, odjednom razumljive svuda.

Pretvarajući se u otpevanu književnost, folk je često znao da siđe u sterilnost didaktike. No, u Dylanovoj verziji nikad nije gubio naboj lično proživljenog, što je bila još jedna kopča s neposrednošću rock’n’rolla. Za razliku od njega, rock’n’roll se u to vreme uljuljkivao u svom snu o neprolaznom detinjstvu, u mitu o grubijanu nežnog srca i devojačkoj sreći u predgrađu.

Gradski folk je vrlo agresivno i na do tada nečuven način parao uši pravom lavinom reči koje su govorile o svakoj vrsti ljudskog naličja. Kao radio-stanica koju više ne možete da isključite, gradski folk je za belu studentsku omladinu bio vest, svest i savest. Tu je jedan deo rock’n’rolla bio započet da više nikad ne bude zaustavljen.

Nijednog trenutka nije bilo razloga da se ne uvidi da je taj moderni, gradski folk, potencijalno jednako radikalna muzika kao rock. Ništa nije stajalo na putu razvijanja do krajnjih granica tog opasnog kontrapunkta između golog glasa i golih žica. Momenat kad je Dylan otišao dalje istražujući zvuk benda nije značio da se antička drama borbe čoveka i tišine koju rezimira folk muzika može zaboraviti. Drugi su strasnije i glasnije pričali o političkim nepogodama savremenog doba, ali je najdirljivija svedočenja uvek krio ljudski glas praćen jednim instrumentom.

Prošlo je mnogo toga od kada se gradski folk ulio u svetsku rock kulturu, ali četrdeset godina kasnije muzička industrija, formirana tada, doživela je imploziju koja je izvela na scenu neofolk generaciju, kao deo novoformiranog svetskog potkulturnog toka. Današnji neofolk pokret ima autentičnu estetiku i ideologiju koju ne možemo nazvati drugačije do estetikom i politikom greške. O ovome će biti još reči u trećem nastavku priče o novim granicama pop muzike, posvećenom elektronskoj muzici, ali je već i površnom slušaocu jasno da je neobično važan i veliki deo savremene angažovane scene, koja je naslednik rock kulture kakvu smo nekad poznavali, koja u stvari teži da bude kolažna kakofonija spontano izvedena na minimumu instrumenata. Postoje mnogobrojni razlozi za to.

Devendra Banhart

Neofolk je naslednik nekadašnje rock muzike (naročito psihodelične), koliko i starog folka. Protiv okoline se bori koliko soničnim sredstvima proizvodnje tihe buke akustičnih instrumenata i topline ljudskog glasa, koji su proterani iz digitalnih studija kao neupotrebljivi, toliko i suštinom onoga što se kazuje kroz smelu poeziju, koja je takođe proterana iz svih digitalnih studija. Naime, nikakav višak smisla i višak zvukova nisu dobrodošli u digitpop muzici trenutka, jer ih prosečni „potrošači muzike“ ne mogu svariti.

Kao što je neofolk drugačiji po razlozima postojanja od nekadašnjeg gradskog folka, tako je i digitpop različit od nekadašnje pop muzike, u kojoj su melodija i refren bili razlog dobre prodaje; sada je to predvidljivost (koja se, paradoksalno, uvek pakuje kao nešto najnovije). Ukoliko upadate u tržišne kategorije, koje su sve više i jedine socijalne kategorije koje postoje, onda možete i nešto da prodate.

Kao rezultat ovog procesa suštinskog klišeiziranja društvene stvarnosti, i popularna muzika može postojati samo kao deo „formuliziranosti“ svakodnevne komunikacije (lifestyle) zato više nema potrebe ni za kakvim odudaranjem, da ne kažem pobunom. U svetu medijski integrisanog društva više nema mogućnosti da se razlikuje, i idiosinkratičnost se potire, onoliko koliko idiosinkratičnost potire ovakav poredak stvari.

Zato su svi umetnici koji su zaista na prvoj liniji borbe otkrili ultimativnu idiosinkratičnost kao svoj izraz. U tu svrhu se pribegava svakakvim sredstvima, ali je neofolk u tome otišao najdalje, bar kad je u pitanju očuvanje vere u suštinsku nepredvidljivost organskog. Sklon sam da poverujem da je tako, i da ne postoji idealna digitalna kopija koja se ne može upropastiti uz minimalno ljudsko delovanje.

Svet digitalizovanja uistinu izgleda tako krhko da niko i ne želi da ga ugrozi – jer obećava kontinuirani spektakl potencijalnog ispunjavanja svih želja kao ključni proizvod nekog besmislenog rada koji obavljamo za možda nepostojeće poslovođe – ali njegov obuhvat je tako totalan da za život u svojoj drhtavosti ne ostavlja mesta. Zato umetnici glasno drhte, i tiho dižu buku, pokušavajući da odagnaju ovaj stisak vakuuma. Rock nepredvidljivo statički pucka, elektronska muzika nepredvidljivo osciluje, a u folku nepredvidljivo podrhtava najlepši instrument koji smo ikad otkrili – naš glas.

Sloboda ljudskog glasa zato je ključna građanska sloboda koju danas brani neofolk.

(II nastavak - Socijalizam nije mrtav, samo je postao pop)

Povezani članci:

NOVI GITARSKI ROCK - Blues statičkog elektriciteta