Nova generacija rock ‘n’ roll grupa, koja već pet godina unosi novu živost u omlohaveli svet pop muzike, potvrđuje da su mitovi najjači onda kad se čini da su zaboravljeni
Ako je neko prethodnih godina probao da se otrese navalentnog medijskog prisustva pesme Seven Nation Army grupe The White Stripes, pobegavši na nekakav techno događaj, verovatno je bio zaprepašćen činjenicom da je praktično svaki disk džokej koji drži do sebe u poslednjih godinu dana u svoj set uvrstio baš pomenutu numeru.
Određena količina gitarskih zvukova koju možete sresti na savremenom klupskom elektronskom nastupu polako je postala očekivana, tako da je jedan od vrhunaca svojevremenog puštanja muzike i dalje najboljeg svetskog techno zabavljača Carla Coxa na Kalemegdanu (2004), bila upravo pomenuta numera - ali naša priča ne počinje sa elektronskim remiksom rock pesme koji se čuo te noći, već sa reakcijom trenutnog pištanja od sreće publike kad je čula njene uvodne taktove.
Kao i svi monster momenti rock istorije koji direktno pišu uspomene generacija, Seven Nation Army ne govori ni o čemu posebnom. Umesto toga, ostavlja prostora za ubrizgavanje svega što želite da čujete kako vam odzvanja u svesti baš u ovom trenutku. Savršena visceralna bas linija uvodi nas u arhetipski kreštavi rock vokal i režeću gitaru, ne gubeći takt na koji se može i zaigrati.
Pesma o kojoj je reč istovremeno zvuči kao nešto što nikad nismo čuli i kao nešto što smo jako davno čuli. Pesma, takođe, zvuči opasno, preteće, a ipak ne donosi nikakav bol sa sobom, niti bilo šta osim, možda, neodređene slutnje. Odavno smo zaboravili vremena kad je rock pesma zvučala kao da može da sruši kulise sveta oko nas.
Tri godine
Tri godine pošto je u međuvremenu ugašeni vodič kroz trendove The Face objavio svoj spisak novih rock ‘n’ roll bendova koji imaju značaja (avgust 2002), desio se ključni istorijsko-poslovni momenat za generaciju novih rock grupa, koja je u međuvremenu preplavila stranice muzičkih sajtova i onoga što je ostalo od štampe: prvi put je jedna grupe iz te post-post-rock generacije bila hedlajner Reading festivala, tog ogledala modernih kretanja u gitarskoj muzici već više od petnaest godina (festival je mnogo stariji, naravno, ali ga je krajem osamdesetih menadžment usmerio ka „novim tendencijama“).
Ishodište tog novog rock ‘n’ rolla je preglasni blues, blues odsviran onako kako se ne svira.
Kad je poslednji put taj zvuk bio aktuelan on je proizilazio iz čamotinje i dosade u urbanom pejzažu siromašnom životnim izborima. Danas je on proizvod dosade koju izaziva info-overload i prevelika mogućnost izbora, koji se suštinski međusobno ne razlikuju - zato je njegova osnovna karakteristika sviranje kako se ne treba, odnosno svestan ili nesvestan, sasvim svejedno, suštinski izbor da se ne prilagodi konformirajućoj okolini.
Samo zato što ovo još uvek tako podseća na rock ‘n’ roll kakvog smo uvek znali, treba imati vere u to da njegova osnovna supstanca nije istrošena, nego je mutirala u novu formu, koja sa onim nekadašnjim rock ‘n’ rollom deli sredstva za izražavanje i bukačku taktiku, ali ne i strategiju remećenja tzv. građanskih vrednosti.
One su, naime, odavno nepovratno urušene. Današnji rock ‘n’ roll samo je čuvar mita o sebi, mita koji se u nepojamno dugačkim hodnicima istorije pop kulture sam od sebe obnavlja sa svakim korakom neopreznog slušaoca.
Novi rock ‘n’ roll potvrđuje onu tezu da se radi o preglasno odsviranom bluesu i pogrešno otpevanom popu i verovatno nikom više ne može da spase život na onaj način na koji je rock ‘n’ roll sve donedavno spašavao duhovni mir generacijama. Koliko je svet postao pogrešno i opasno mesto, pokazuje već i sama činjenica da danas ne možemo da navedemo nijedan kulturni proizvod koji ima sličnu ulogu, makar ona bila i fiktivna - danas ne postoji niko i ništa čemu bi poverili svoju sudbinu, a kamoli spasenje.
Legenda o jednoj mogućoj muzici
Svi oni koji se trude da nas uvere da rock ‘n’ roll danas sviraju samo jadni, prezreni i odbačeni, kao i svi oni koji se trude da nas ubede da rock ‘n’ roll danas sviraju samo oni koji mešaju drogu, alkohol i seks, greše veoma mnogo - danas se takvi bave politikom. Dobar deo generacije odrasle na bitničkim i hipi idealima danas je u vrhovima svetske politike, a klasični rock ‘n’ roll je njihova omladinska književnost, serija romantičnih pustolovnih novela.
Zbilja, velika umetnička dela jednog Bob Dylana polako postaju predmet muzeološke obrade na Internetu, odnosno nešto za šta se polako pišu vodiči za razumevanje, jer se negde zagubila kulturna šifra koja ih je činila samorazumljivim za prethodne naraštaje.
U isto vreme, rock ‘n’ roll se kao iskustvo proneo svim oblastima umetničkog izražavanja, što nije bilo neočekivano. Ono što se nije očekivalo, beše prenošenje i u sferu politike, na jedan neobičan, inverzan način – kao sopstvena negacija. Naime, kao što rekosmo, dobar deo generacije koja je odrasla na rock ‘n’ rollu ustvari je uspeo u životu, probio se i u sferu javnog života uneo ponešto od nekonvencionalnosti istinskih rock ličnosti, usput menjajući prevratničku suštinu za casual stil, pozajmljujući samo one prihvatljive detalje iz rock ‘n’ roll ikonografije. Iz ovog verovatno možemo naučiti da se svaka revolucija na kraju pretvori u svoje pakovanje, ali za takve istine nas nije mnogo briga.
Live Aid je tako bio najava post-hladnoratovskog medijskog kolonijalizma, u kome su humanitarne intervencije postale pravilo. Havelovo očijukanje sa Frank Zappom je najava novog sveta u kome sluge za svoje sudbinu traže legitimitet u divljenju non-konformizmu. Clintonovo sviranje saksofona je samo najava da je George W. Bush zamalo mogao pevati Give Peace A Chance kao deo svoje pristupne predsedničke besede. Inače, U2 i dalje za jedan koncertni nastup traže (i dobijaju) tačno milion dolara: za te pare donose i svoje ozvučenje pred vašu kuću.
U jednom trenutku, davnih 60-ih, deo rock ‘n’ rolla pretio je da postane politički projekat i to treba tačno definisati. Ustvari, jedan, avangardni deo rock ‘n’ rolla, dobrovoljno se stavio u službu probijanja neljudskih okvira jednog društvenog status quoa koji je jeo svoju decu. Žrtve koje su pale u toj političkoj borbi nikad neće biti imenovane kao žrtve političkih progona, ali one to jesu bile i nikakav Vijetnam sa svim tim nije imao mnogo veze.
Potom je nastupila prisilna pacifikacija rock undergrounda tokom 70-ih, ali lekcija koju je establišment naučio bila je da se pop muzika može iskoristiti u političke svrhe i to je ono što se potom dešavalo, do današnjih dana. Na stranu to što su obe strane krivo shvatile da postoji nešto kao izdvojena rock ‘n’ roll ideologija, samo po sebi se podrazumevalo liberalna: na žalost ili na sreću, ona nije nikad postojala, jer je rock ‘n’ roll umetnička forma koja je zadobila svojstva medija.
Kao medij, rock ‘n’ roll je bio i ostao pogodan za izražavanje svih mogućih političkih stavova, te u njegovoj istoriji zatičemo komuniste i fašiste, hrišćane i ateiste, hedoniste i askete. Punk je bio novo ime za muzikom povezanu zajednicu u kojoj niko nije znao da svira, jer je mnogo važnije bilo - biti zajedno.
Tokom 80-ih, sa pojavom MTV-a i kompakt diska, postalo je evidentno da original više nikom nije potreban i da se kopija uvek bolje prodaje i lakše pakuje. Tako se tokom 90-ih celokupna muzička industrija sa zanatske proizvodnje hitova i sezonskog kreiranja potreba za novim stilovima postepeno prebacila na proizvodnju što potrošnije robe - nalik na brzu hranu - koja izaziva trenutnu potrebu za još istog.
Konačno smo se našli u situaciji u kojoj se vreme strahovito ubrzalo i u kome su svi stilovi postali nešto što se istovremeno dešava, a sva pop muzika postala deo galimatijasa potrošne robe na pijaci mogućeg, zajedno sa svom ostalom zabavom, sportom, politikom i medicinom.
Odavde do drugačijeg
U nekom trenutku između Nirvane i The White Stripes, rock ‘n’ roll je prestao da se događa.
Današnji rock ‘n’ roll je zdrava delatnost u kojoj dosta skačete na bini i uopšte prilično radite kao opozit lenjstvovanju. Vodite računa o tome šta jedete i kakav primer dajete mlađima, jer ste odgovorni član društva. Potpisujete ugovore sa mega-korporacijama, ali ih prethodno pročitate i naglasite koliko vam je važna stavka “kontrole umetničke slobode”.
Sve to rade i današnji supermodeli i sva ostala radnička klasa medijskog društva. Ali, treba se setiti da bi sve to ne tako davno (ustvari, još u skorašnje vreme nesrećnog Cobaina i njegove Nirvane) bilo smatrano svetogrđem i rušenjem ikonografije kad je rock ‘n’ roll u pitanju. A danas je takav stav jedini način da se rock bend izdvoji i pokaže kao bitno drugačija pojava od bezdušne okoline u kojoj truli bogataš ne radi a zarađuje, ne daje nikakav primer nikome, te gleda da vam preproda sve vrste do sad zagarantovanih sloboda.
Ako jedete benigno pileće meso - izlažete se opasnosti od nepoznatih virusnih bolesti, a ako jedete biljke - niko ne zna kako ćete reagovati na već učinjene genetske izmene. Učestvovali u zagađivanju planete ili ne, ona se topi na naše oči. Što više protestujete protiv ratova, oni se umnožavaju. Čak i safe sex može da otvori vrata nečijeg mentalnog pakla, a odlazak na posao, u pozorište ili na prvi dan škole siguran su put u smrt u šakama terorista. Niko nema sreće, a naročito ne oni najobičniji ljudi.
Dok smo još nedavno mogli da razlikujemo rock ‘n’ roll u čistom obliku, po liniji onih koji nisu inkorporirani u svet političke ispravnosti nasuprot onih koji jesu i samim tim sa suštinom rock ‘n’ rolla više nemaju nikakve veze – sve to posle 9/11 više nije bitno.
Biti drugačiji danas nije nimalo drugačije u svetu u kome svi teže tome da se prikažu kao drugačiji. I upravo ova vladajuća i brendovima dirigovana osobnost, namesto stvarne osobnosti, ono je što je miniralo dosadašnje shvatanje rock ‘n’ rolla, ali ga nije uništilo.
Mrežna buka
Mimo svega, ostala je socijalna potreba za rock ‘n’ rollom kao sredstvom komunikacije. Lažna dilema „rock ‘n’ roll ili techno“, koja kao da dolazi iz policijskog udžbenika, pogoduje samo industriji, jer joj daje mogućnost da prodaje dva proizvoda umesto jednog. U stvarnosti, oba su izraza ponikla iz istih razloga i predstavljaju oblike zabave koje su post-tinejdžeri smislili pokušavajući da stvore kakvu-takvu vrstu zajedništva da bi se oduprli bespuću pred sobom.
Male post-tinejdžerske zajednice garantovale su uvek više topline i ljudskosti i makar privremenu grupnu vezu koja je štitila i usmeravala pripadnike suočene sa odrastanjem u neprijateljski besmislenom okruženju.
I danas, kao i na prapočecima rock ‘n’ rolla, prva stvar na koju tinejdžer nailazi na kraju školskih godina jeste uvek i uvek isti zahtev da se uklopi u nešto u šta ne veruju do kraja više ni njegovi roditelji. Jedino čime ga je nagradila istorija popularne kulture jeste činjenica da je u međuvremenu dobio svoje tržište, odnosno proizvode kreirane za njegov uzrast.
2.jpg)
Rock ‘n’ roll danas ima opravdanje samo kao još jedan način da mlad čovek digne buku u umreženoj gradskoj pustinji. U stvari, taj poriv da se larma diže bez vidljivog razloga, isključivo iz potrebe da se nekako obeleži svoje prisustvo, ostao je isti tokom pedeset godina od kada je prvi rock ‘n’ roll akord ogrebao sluh belog tinejdžera zatvorenog u lažljivi san o beskonačnom prosperitetu baby-boom Amerike. Sama činjenica da se za pet decenija nije ništa promenilo u načinu na koji mladi čovek stupa u društvo mnogo toga govori.
I zato: diži buku, mladi čoveče, pravi je kako god znaš i umeš, nije još mnogo toga ostalo što možeš da uradiš sa sobom. Ni mi pre tebe nismo bili bolje sreće i ko nam je kriv?
Poslednja linija odbrane stvarnosti
Nekadašnji i sadašnji rock ‘n’ roll nemaju mnogo veze. Naime, dok je nekadašnji imao značajnu ulogu u stišavanju strahova i spasavanju mnogih života, kao razdelnica tačno određujući mesto svega onoga drugačijeg u svetu nasuprot onom istom, današnji rock više nema tu ulogu. Niti je onaj koji ga danas sluša suštinski drugačija osoba od onog koji ga ne sluša, niti danas rock ‘n’ roll ima isceliteljsku moć za milione pojedinaca usamljenih u gradskim pejzažima propuštenih šansi.
Možda njihov spas leži negde na internetu u grupnim igricama ili nekom drugom gluvarenju, ali u svakom slučaju je tamo negde u svim onim pokušajima da se rekonstruiše prava komunikacija među nama. I tu je negde i mesto novog rock ‘n’ rolla – zajedno sa svim ostalima koji svesno izmiču svakom proračunu, rock ‘n’ roll je danas deo fronta onih koji čuvaju sve ono što je PRAVO, nasuprot svemu NE-PRAVOM. Ova ogromna borba glavni je kulturni front današnjice, poprište na kome se sve razrešava.
Nažalost, razrešava se daleko od očiju javnosti, koja nestajanje svega PRAVOG opaža samo kao odsustvo ili nagli nedostatak nečeg čega je bilo. Prosto je neverovatno koliko je autentičnih kulturnih obrazaca, a potom ljudi i stvari, nepovratno nestalo u poslednjih petnaest godina, a da niko ništa nije rekao.
Novi rock ‘n’ roll zato ima drugačije, ali jednako važno mesto – kao aktivnost koja podrazumeva da čovek ostavi malo svoje kože na žicama gitare, on i ne može biti ništa drugo nego PRAVA stvar, jednostavno nepredvidljiva. Osećanja i inspiracija su nepostojane kategorije i muzička forma koja ih prenosi, nikako ne može biti doživljena kao nešto drugo osim kao prenosilac stvarnosti.
Pod pritiskom svega ne-pravog, nedavno je došlo do prirodnog srastanja i približavanja svega pravog – tako je snažan ovaj poriv da se nekadašnje žanrovske vododelnice koje su se činile nepremostivim brišu preko noći, fuzionišući jazz i rock i elektroniku i folk u isti jezik. U svetu filma se slično mešanje modela, koji se sad stiskaju svi u jednom velikom sineastičkom paketu – dešava još od ranije. Uz to, poslednjih godina se dokumentarci pojavljuju kao neslućeno uzbudljiv, veoma gledan i vredan deo produkcije. Ovo stoga što je do izvesnog stepena sam život postao filmičan i odvija se tako da je beleženje kamerom nečijeg postojanja danas vežba na temu kako funkcioniše filmska dramaturgija uhvaćena na delu.
Slično ovome, novi rock ‘n’ roll deluje kao dokumentarni zapis iz života dok se on dešava, iz onog PRAVOG, što se još uvek krije samo u ljudskim bićima. Životarenje protiv koga rock ‘n’ roll danas stoji nije više ono određeno malograđanskim setom predvidljivih pravila, nego opštom stereotipizacijom postojanja.
Novi rock ‘n’ roll je neka vrsta buke protiv predvidljivosti koja ne samo da smara, nego i sasvim ozbiljno davi; ovom samom sebi dovoljnom vapaju za životnom supstancom koja curi iz nas, pesme nisu toliko potrebne: dovoljna je visceralna snaga elektrifikovanih instrumenata. Jer, u klišeiziranju društvenih odnosa koje diktira digitalna privreda, čak i električna struja se ukazuje kao PRAVA STVAR, kao neka iskonska sila skrivena u prirodi, ili frižideru, sasvim svejedno.
Nije bez razloga Jack White fasciniran
Nikolom Teslom; obojica dolaze sa iste strane stvarnosti – one koja je još uvek određena prirodnim silama, što bacaju ljude i osećanja gde stignu. Obe sile, struja i rock ‘n’ roll, danas su beskrajno
out of date, ali se bez njih ne može, jer su deo krvotoka gradova.
Razbijeno Sunce
Ceo talas interesovanja za razne oblike etničke muzike, taj world music chic, u stvari počiva na istom porivu: nasušnoj potrebi za nečim stvarnim. Podela na muziku koja ima umetničku vrednost i onu koja je nema danas ide onom granicom koja delu PRAVU od NE-PRAVE muzike: traži se STVARNA MUZIKA, a ostalo se TROŠI.
Uspeh novog rock ‘n’ rolla treba meriti po tome koliko je nepotrošan, jer POTROŠNA MUZIKA zauzima sve veći deo produkcijskog spektra svake godine, što je krajnje pozitivno samo sa stanovišta postindustrijske privrede, zasnovane na informativnim mrežama i digitalnim tehnologijama. Naime, u svetu digitalnog postojanja i njegove nove industrije zabave – STVARNO JE NEPOSTOJANO, A POTROŠNO JE TRAJNO. Karakteristike STVARNOG ne mogu se predvideti, a kako se osobine onog POTROŠNOG lako predviđaju i kontrolišu, ono u stvari mnogo pouzdanije postoji u tom svetu.
Određenje toga je šta je stvarno, a šta nije, odnosno antagonizam između autentičnog životnog iskustva krvi i mesa nasuprot posredovanom iskustvu tipki i monitora, danas je ključna tačka kulturnog loma. Rock ‘n’ roll se u toj borbi i dalje pojavljuje kao arhaična sila iz kulturne podsvesti, koja dopušta nedopustivo i oslobađa nezamislivo.
3.jpg)
Kao današnji "preglasno odsviran blues i pogrešno odsviran pop", on potpuno ispunjava ulogu nečeg što je iskonski odraz svega što se može zamisliti van klišea. Tako je zatvoren pun krug i divlja muzika koja je pedesetih godina počela mimo svih dotadašnjih pravila tržišta, danas i dalje čuva tu supstancu drugačijeg: on je danas deo šireg fronta na kome se vodi bitka za stvarnost.
”Sve je to socijalni inženjering“ – tim rečima mi je nedavno član poznate strane grupe objasnio svoje viđenje tokova savremene popularne kulture. Crnac odrastao u Bronksu i stariji od mene, izgledao je pomalo kao blueser čija mudrost ne može biti dovedena u pitanje, pa mu nisam protivrečio. Uostalom – da li je zaista srećan onaj ko zna celu istinu?
Detroit
The White Stripes: Bivši bračni par Jack i Mary White prilično je sam izveo celu novu gitarsku revoluciju, pre nego što je iko čuo za nju (čitaj: pre 2000). Počeli su da obavljaju pripremne radove u to davno doba fuzionišući sazvučje bluesa, The Stoogesa i MC 5 i izdajući ploče sebi i drugima. Tek posle njihove pojave, ovo će biti moguće nazvati “detroitskim zvukom“. Pomogli nebrojenim sastavima, pravi brižni očevi cele generacije.
Ključni album: Elephant (2003).
The Von Bondies: Naličje uspeha The White Stripes jeste činjenica da je veoma dobri detroitski sastav Von Bondies nastupao sa sličnim muzičkim konceptom u isto vreme, na istim mestima – za dodir zvezdane slave im je jedino manjkalo bar nešto fatalne medijske prolaznosti. Čak ni međusobna tuča lidera pomenutih bendova pre neku godinu nije bila dovoljna da Von Bondies postanu
newsmakers.
Ključni album: Pawn Shoppe Heart (2003)
Njujork
The Strokes: Glamurozni momci novog punk-rocka, ljudi koji su samom svojom pojavom svima prodali priču o novom talasu gitarskih bendova. Izgledalo je kao prirodno srozavanje do kraja: punk muzika koju proizvode najbogatija deca na svetu. Međutim, za vreme svojih najzvezdanijih televizijskih momenata The Strokes su neprekidno brbljali o nekoj grupi The White Stripes, kojoj duguju sve – i nazad se više nije moglo, promena se desila. Ključni album:
Is This It? (2001)
The Rapture: Najbolji u podžanru punk-funka i otkrivanju zaostavštine Gang Of Four, predvodnici posebnog talasa bendova zainteresovanih za spoj divljeg plesa i antikorporativnog stava. Visoko umetnički osvešćeni momci iz Njujorka, tamo gde je taj zvuk i tokom ranih osamdesetih imao najjače uporište, spadaju u red apsolutno najsnažnijih underground koncertnih doživljaja uopšte.
Ključni album: Echoes (2003)
Interpol: Restauratori gotic-new wawe zvuka, umesto iz Mančestera, začudo, dolaze iz Njujorka i nude poeziju tenzije bez razrešenja. Reference: Joy Division, The Cure, Joy Division, rani New Order, Joy Division, pozni Bauhaus, blago afektirano pevanje, lepa odela, mnogo devojačkih uzdaha. Nedavno je čak i konzervativni Yahoo pretraživač, na naslovnoj strani držao njihovu sliku sa oznakom “bend trenutka“.
Ključni album: Turn On The Bright Lights (2002)
Yeah Yeah Yeahs: Autentični nastavljači njujorške punk tradicije, predvođeni jednako autentično devojčurastom Karen O, tamošnjom neprikosnovenom
the girl to watch. Zamalo su postali žrtve prekomernog trendsetinga, pošto su predugo bili slavni, bez imalo izdate muzike, ali njihov histerično energični debi album zasluženo je upisan u najbolja rock izdanja te godine.
Ključni album: Fever To Tell (2003)
Provincijska predgrađa
Black Keys: Omiljena grupa Roberta Planta i Koje, rudimentarni hard-blues odsviran do daske glasno. Svedeni samo na gitaru i bubanj, dva bela momka iz Akrona u Ohaju izvlače nemoguće ritmove i melodije, zapovedajući minimalizam. Nove vrele zvezde za novo vreme u kome blues izgleda kao jedini putni pravac za rock ‘n’ roll posle The White Stripesa.
Ključni album: Thickfreakness (2003)
Kings Of Leon: Ovaj bend troje braće i njegovih školskih drugova iz neke južnjačke selendre, danas je jedna od najvećih nada rock ‘n’ rolla, mada su bazirani u Nešvilu. Pevajući od najranijih godina uz oca, evangelističkog sveštenika, naučili su sve o teoriji i praksi popularne muzike u sudaru sa najzahtevnijom publikom na svetu. Mada ih često porede sa raznim “konfederalnim“ muzičarima tipa Lynard Skynard, njihovo srce očigledno bije u raspevanom ritmu Creedenca: odavno niko nije pravio tako zapaljivo melodične rock pesme.
Ključni album: Youth and Young Manhood (2003)
Prekomorje
Jet: Najbolji naslednici veoma duge australijske tradicije “prljavog” rock ‘n’ roll zvuka. Obezbedili su najveći globalni TV airplay za bilo koju novu rock ‘n’ roll grupu, prodavši svoj hit
AreYou Gonna Be My Girl Vodaphonu za reklamu – začudo, niko nije vikao “rasprodaja!“. Pored toga što su osvojili sve muzičke nagrade u zemlji “dole ispod“, poznati su i po izjavi da nisu mogli da smisle Nirvanu, Pearl Jam i ceo grunge – to je za njih bila ”suviše samoubilačka muzika“, nasuprot rock ‘n’ rollu kao ogledalu svih životnih radosti.
Ključni album: Get Born (2003)
The Hives: Šveđani su uneli natprosečan vizuelni dizajn i u rock ‘n’ roll, tako da nije čudo što su ovi momci postali jedan od zaštitnih MTV znakova novog rock ‘n’ rolla. Usput, Skandinavija nikad nije prestala da odzvanja od tvrdih rockerskih zvukova, od Nomadsa do Turbonegro.
Ključni album: Tyrannosaurus Hives (2004)
The Libertines: Prvi koji su već prošli. Problem svih engleskih sastava uvek je bio brzo trošenje magije kroz
media over-exposure. Bend su naglašeno simpatisali svi preostali pošteni muzičari iz vremena starog punk rocka, a istorijska kopča je bila obezbeđena u liku njihovog stalnog producenta Mick Jonesa (The Clash).
Ključni album: Up The Bracket (2003)
Franz Ferdinand: Bez sumnje autori nekolicine najzapaljivijih gitarski pesama današnjice, stvorili su kompletnu rekonstrukciju zvuka i romantične naivnosti new wavea, insistirajući i na vizuelnim detaljima. Ko bi rekao da će galimatija, nekad poznat po imenu new wave, ikad biti shvaćen kao žanr. Blistavo i oštro.
Ključni album: Franz Ferdinand (2004).
Radosti smrti
Serija od tri teksta Nove granice pop muzike (novi rock ’n’ roll, novi folk i nova elektronika), koja će biti predstavljena na Popboksu u sledećim nedeljama, nastala je kao odgovor na činjenicu da odavno ne postoje sveobuhvatne analize stanja stvari u popularnoj kulturi, verovatno zato što tako nešto više nije potrebno onima koji su naučili da ih čitaju, a mlađi i ne znaju da je tako nešto moguće.
Prvi tekst potpisan sa Dragan Ambrozić objavljen je 1. juna 1986. u listu studenata Beogradskog univerziteta Student - zvao se Radosti smrti i predstavaljao je mini-enciklopediju novih američkih underground rock grupa. Naslov je predstavljao odgovor na tezu da je rock ’n’ roll kakvog smo do tad znali - najverovatnije umro. Tačno dvadeset godina kasnije, ista tema je i dalje aktuelna.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.