Današnji bendovi su mnogo više šminka i stav, nego muzika, ali kao i u stvarnom svetu, neki ljudi umeju bolje da ponesu svu tu šminku i stav od ostalih. Strokes su jedan od takvih bendova
Za sve one rođene 1980. i (hmmm...) neke
The Strokes su na neki način generacijski važan bend. Ne zbog toga što su napravili bog-zna-kakav muzički pomak, već pre zato što su bili prvi novi i uzbudljivi bend u novom milenijumu, bend o kom su svi pričali, a koji uz sve to uopšte nije zvučao loše. Naprotiv. A njihov debi
Is This It (2001) će uvek uspevati da mi razvuče osmeh na licu.
Sad, moglo bi da se raspravlja na temu da li je taj album stvarno toliko dobar koliko se o njemu pisalo, ali uvek je lako biti naknadno pametan. Dve godine kasnije Strokes su pokušali da naprave istu stvar sa Room On Fire - i nisu uspeli. Bilo je vreme da se nešto promeni, da se neke stvari urade drugačije. Zato je na First Impressions Of Earth angažovan novi producent David Kahne, koji je u poslednjih par godina radio kao producent na albumima Paula McCartneyja i sastava Sugar Ray. Strokes danas zvuče punije (zbogom – doviđenja lo-fi produkcijo) i, koliko god to apsurdno zvučalo kada je o njima reč, monumentalnije.
Prva stvar koja će vas iznenaditi u vezi sa First Impressions Of Earth je čitavih 52 minuta muzike. Zar Strokes ne bi trebalo da prave slatke male albume koji ne traju mnogo duže od pola sata? Druga iznenađujuća stvar koji ćete primetiti već nakon slušanja prvih par pesama je da Julian Casablancas skoro pa da zna da peva, ili se bar trudi mnogo više nego ranije. A i momci su, čini mi se, naučili da odsviraju malo komplikovanije deonice. Naročite pohvale bubnjaru i basisti, zbog njih je album dobio jednu zvezdicu više.
Album otvara odlična You Only Live Once tipična Strokes pesma uz koju može i mora da se mrda kukovima, na koju se nastavlja, sada već hit singl Juicebox – nešto najčvršće i najbučnije što su Strokes ikada odsvirali. Sledeća je Heart In A Cage gde gotovo da čujemo virtuozno muziciranje, ali to je takođe i pesma u kojoj Julian najneiskrenije zvuči.
Naučili smo da od gospodina Casablancasa mlađeg ne očekujemo naročito pametne i iskrene tekstove, i zato nas stihovi poput „My feelings are more important than yours“ u refrenu Razorblade, ili „I hate them all/Then I drink some more/I love them all, I drink even more/I hate them even more than i did before“ u usporenoj i mrzovoljnoj On The Other Side zaista iskreno i pozitivno iznenađuju.
Ali ne brinite mnogo, već u Ask Me Anything, inače najdosadnijoj i najsporijoj pesmi, uz refren „I've got nothing to say“, imamo prilike da čujemo i „Don't be a coconut/God is trying to talk to you“. Baš tako Juliane, nemaš ti šta (pametno) da nam kažeš.
Prvih osam pesama, zaključno sa fenomenalnom Electricityscape su bez sumnje odlične i jednako uzbudljive kao i raniji Strokes albumi, a onda već dolazi do oscilacija u kvalitetu pesama, pažnja polako počinje da vam opada, na Evening Sun se malo probudite, ali već negde kod dvanaeste pesme poželite da se album već jednom završi. Jeste momci, naučili ste da svirate, al' ajte završavajte više, ne kvarite utisak.
Nisu ni Strokesi naivni, znaju oni vrlo dobro kako treba završiti album, 15 Minutes i Red Light su bez greške, s tim što ova poslednja poentira uz An entire generation that has nothing to say. (Dakle nije samo Julian čovek koji ima taj problem.)
Današnji bendovi su mnogo više šminka i stav, nego muzika, ali kao i u stvarnom svetu, neki ljudi umeju bolje da ponesu svu tu šminku i stav od ostalih. Strokes su jedan od takvih bendova.
First Impresions Of Earth je u odnosu na Is This It (kako stvari stoje, sve što Stokes ikada naprave uvek će biti upoređivano sa njihovim debi izdanjem) zvuči kao srednje dvadesete u odnosu na rane: sasvim malo ozbiljnije i neznatno smorenije, ali i dalje zabavno i dobro. Provod nikad neće biti jednako dobar kao nekad, ali lepo je znati da i razmažene prebogate rock zvezde odrastaju.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.