Socijalizam nije mrtav, samo je postao pop

Urban Folk Movement iz ranih 60-ih nastao je u vreme paranoje hladnog i začetaka vijetnamskog rata, a neofolk u vreme paranoje rata protiv terorizma i začetka rata u Iraku. U oba slučaja značajna građanska nesigurnost stvorila je uslove u kojima se umetnost pojavila u specijalnoj misiji. U novom veku ta misija se ne svodi samo na odbranu ličnog integriteta, nego i integriteta postojanja ličnosti, čija je sama struktura pod sve abnormalnijim pritiskom tržišnih mehanizama svih vrsta, kombinovanih s nesagledivim političkim promenama koje donosi nova podela rada na globalnom nivou.

Za one koji još misle da su ovi problemi nešto apstraktno, pogledaćemo u dubinu tog bunara: možda nisu svi svesni toga, ali u SAD uopšte nije predviđeno da postoji život van sistema, ne postoji nikakva mreža alternativnih ustanova koja bi omogućila prihvat i institucionalizaciju drugačijih ideja, posebno u umetnosti, ali i kad su u pitanju društvene ideja uopšte. S druge strane, Evropa je premrežena kulturnim centrima i sličnim institucijama svih boja i vrsta na budžetu države, koji omogućavaju kakvo-takvo održavanje drugačijih životnih stilova od onih koji su prihvatljivi za socijalni mainstream.

To je ono što kvalitativno razlikuje dve kulturne situacije: kad si u SAD van sistema, onda si stvarno van sistema, a kad si u Evropi van sistema, onda si deo socijalne alternative. I ona ima svoja pravila, hijerarhiju i kodekse koji se vremenom menjaju, ali u Americi toga naprosto nema – većina američkih underground umetnika s kojima sam imao priliku da pričam svedoči upravo o tome da je biti “out of system”, iliti drop-out, u SAD najčešće put u “down and out” ako nemaš nekog da brine o tebi nekim vrlo konkretnim parama.

Tamo se problem ne odnosi na to kako će malograđanska većina doživeti alternativna stremljenja, već je u pitanju problem realne zakinutosti za bilo kakvu društvenu prohodnost, ako si van sistema. Na moj komentar da je takav sistem očigledno pomalo totalitaran, nijedan Amerikanac dosad nije imao mnogo šta da kaže.

Devendra Banhart

U kulturi u kojoj se računa samo ono što se proda i donese novac proizvođaču, kakvu šansu ima onaj ko ne pravi nešto samo da bi to prodao? I koliko je on moralno odgovoran prema zajednici koja je ustrojena tako da stalno zarađuje i stalno troši? Odnosno koliko sama praksa drugačijeg ekonomisanja svojim proizvodom, umetničkim ili ne, dovodi u pitanje očiglednu tendenciju ka nečem što bi sasvim slobodno mogli da nazovemo tržišnim totalitarizmom? Naravno, u SAD bi svako rekao da se sve mora zaraditi, i time nam nesvesno predočio dokle će ekonomska globalizacija daleko ići – dok svi ne budemo sve morali da zaradimo.

Kad se 1970. pojavila jedna od najsmelijih pesama Johna Lennona Working Class Hero, sasvim namerno je utemeljila ishodište moguće buduće struje nove folk tradicije, potpuno u duhu nekadašnjih protestnih pesama, podignutih na najviši mogući stepen novog rezoniranja kroz pop kulturu. Naravno, u tom trenutku su svoje najbolje radili i CSN, a posebno Y, Joni Mitchell, Gram Parsons, Tim Buckley, Nick Drake, i razni drugi majstori folk-rock spleena koji je zahvatio celu scenu posle Woodstocka.

Sedamdesete su bile tačka posle loma, zgarište iluzija, vreme kad je posleratna logika zbivanja došla do kraja, a nova tehnološka nasrtljivost ubrzano počela da oblikuje privatan i javan život. Na početku novog veka stvari se zaokružuju na nov način, i neka vrsta drop-out fazona kad je u pitanju odnos prema životu diktiranom tehnologijom, na zgarištu individualnosti, jeste jezik koji povezuje mnoge.

Više nego i jedna generacije pre nje, ova koja počinje novi vek u škripcu ukazuje se kao „generacija bez reči“. Od 50-ih naovamo se kao jedan od najvažnijih razloga za nastajanje posebne, buntovničke tinejdžerske kulture pojavljuje nemogućnost da se izrazi; nesporazum s kulturom naših roditelja je nešto što se stalno dešava, iz generacije u generaciju, i to je jedan od glavnih mitova rock’n’rolla, i ne samo rock’n’rolla.

Međutim, dok je u prethodnim naraštajima omladinskog buntovništva u pitanju bila potraga za novim jezikom koji bi bolje izrazio društvenu stvarnost onako kako je žive mladi, s potencijalom da se kroz taj jezik definiše potraga za boljom budućnošću, danas je reč o borbi za bilo kakav jezik.

Osim pretvaranja reči u robu, sveopšta prisutnost vizuelne komponente kao nosioca sadržaja u novim sredstvima komunikacije potire i polako menja način njihove upotrebe. Reči, pre svega, sve više bivaju viđene kao znakovi i simboli („ikonice“), u svakom slučaju nešto čemu ni prostoproširena rečenica nije neophodna da bi prenela sadržaj zbog koga postoje. Šta je ostalo da se kaže u svetu kome više nisu potrebne rečenice?

Coco Rosie

Pesma narativne strukture i ljudski glas pokazuju se zato kao najsolidniji temelji muzike napravljene da komunicira s okolinom i prenese poruku. Ako bolje razmislimo, kod pevane pesme uvek imamo slučaj istovremenog egzistiranja dva autora u jednom delu, odnosno slučaj stapanja poezije reči i poezije zvukova, slično kao što se kod stripa spajaju poezija crteža i poezija pisane reči.

Time se spasava i u mikrosvetu pesme čuva unitarna vizija sveta kao nečeg celovitog u našem iskustvu, nasuprot tržištu, koje ga neminovno razbija. Sve to na okupu najčvršće drži ljudski glas, kog još nije pojeo digitalni obrazac kreiranja, nešto sazdano od supstance potpuno drugačije od neorganske okoline u kojoj živimo i koja nam puni sve pore.

Osnovna razlika između novog i starog gradskog folka jeste u tome što je današnji deo opšteg otpora marketinškoj obradi umetnosti pre nego što se ona desi, dok je nekadašnji bio slobodna umetnička forma u nastajanju i konfrontaciji s pogrešnom politikom. Slično postrocku, slično novom rock’n’rollu, slično raznim rukavcima nove elektronike, novi folk je deo potrage za spontanošću koja je, pod udarcima poslovnih planova za sledeću i svaku narednu godinu, potpuno iščilela iz popularne muzike.

Glavna karakteristika ove potrage za spontanim dešavanjem muzike jeste to da je reč o pokretu nastalom iz neme muke koja kao da obavija celokupnu modernu egzistenciju; iz difuzne potrebe mnogih da se otmu sudbini koju im je namenila trgovačka svest.

Zato novi gradski folk nije nastao kao pratnja nekim novim hipicima, mada se prepoznatljivi modni detalji ponovo pojavljuju: reč je pre svega o novoj opštoj kontrakulturnoj klimi, u kojoj svako traži svoj glas. Zašto je deo najtalentovanijih pesmopisaca počeo da se izražava samo sa akustičnom gitarom u ruci? Verovatno zato što je to bilo najekonomičnije, najspontanije i – činilo se – najdalje od marketinške predodređenosti.

Feist

Miljama udaljeni od marketinške razuzdanosti koja diktira sve novije i novije oblike istog (i sve „istije“ oblike novog), daleko od sudbinske stereotipnosti koja „pred-oblikuje“ i društvene odnose, postoje milioni čiji se životni putevi razilaze s već viđenim. Možda posle pominjanja Guthrieja ili Dylana malo neobično zvuči, ali i ovde je pečat Kurta Cobaina u stvari udaren presudno duboko – čini se da je MTV Unplugged Nirvane došao dovoljno kasno, te da je bio emitovan dovoljno puta na svim televizijama, utičući na gomilu budućih folkera.

Ako je njegova obnova romantičnog mita ukletog pesnika u praskozorje ere digitalne ekonomije ostavila utisak na nekoga, to očito nisu bili klasični rockeri, nego novi folkeri.

„Pokazuje se da je ključna stvar za kojom je cela generacija u besomučnoj potrazi – zajedništvo.“ Kao što je dokumentovano u tematu New Weird America u časopisu Wire avgusta 2003. (u tekstu koji je najširoj javnosti obnarodovao postojanje neofolk scene), ispostavlja se da je druženje i provođenje vremena zajedno, makar po šumskim festivalima, ono o čemu se ovde radi, te je neka vrsta bitničko-hippy paralele morala biti izvedena. Ipak ovi novi beskućnici pop kulture imaju snažnu potrebu da svojim glasom opišu dno po kome se kreću, i ne duguju mnogo prethodnicima koje su ponovo upoznali.

Nežnost međuljudskih osećanja koja je na Zapadu otkrivena sa beat-hippy osovinom ovde je potpuno obnovljena u vremenima kad bi se i sama pomisao na značaj osećanja mogla smatrati ostatkom analognog doba. Bez ideologije slobodne (telesne) ljubavi, koja više nije moguća, sa svim posledicama koje ta činjenica donosi, osnovno kulturno-političko pitanje koje nameće neofolk je upravo povratak osećajnom životu i osećajnoj odgovornosti.

Odgovornost za druge ljude, a najviše najbliže, te ponovno nametanje teme da je pop kultura politički i društveno angažovana po svojoj suštini, od koje ne može pobeći – to su teme koje se artikulišu na ovoj sceni prvi put od… grungea!

Joanna Newsom

U stvari, što više slušate albume sad već mnogobrojne neofolk generacije, polako vam postaje jasno ne samo da se ambiciozno nadovezuju na široke kontrakulturne tokove kao što su egzistencijalizam, beat, hippy, psihodelija, punk, grunge, nego i zašto se to dešava: sve ove oznake jednom su iza sebe krile zajednicu koja je komunicirala na svetskom nivou samo snagom svojih stavova. Tako i neofolk predstavlja najbolje artikulisan savremeni pokušaj da se novom zajedničkom otpadničkom pogledu na svet da oblik i društveni smisao.

Ako postoji bilo kakva misterija oko pojave neofolka, ona je skrivena u njegovom dubokom rockerskom utemeljenju, jer pravi koren neofolka u stvari počiva u tihoj indie-rock revoluciji 80-ih i njenom grunge vrhuncu. Moralni imperativi tog doba, izmenjeni i raštrkani po digitalnom prostoru, i danas su živi i snažno deluju u ovom maksimalno individualističkom vremenu, u kome za velike pokrete naizgled više nema mesta. A možda je namerno napravljena situacija u kojoj nema mesta za velike pokrete?

Sama činjenica da se za ovu novu zajednicu ne može naći definitivno ime, ime koje bi ostalo i pretvorilo se u robnu marku, te da svi ševrdaju između izraza kao što su neofolk, psihofolk, freakfolk i naturalizam (kog je Devendra lično predložio), u stvari pokazuje da je raštrkanost na individue suština ovog pokreta, naizgled sastavljenog samo od ekstremnih ličnosti, i finalni je dokaz potpune spontanosti njegove pojave. Ali nam i opet potvrđuje da je ovo doba u kome reči nestaju…

Vashti Bunyan

Čak i da konačno nestanu, ostaće divljenje za magiju života koje puni pesme ovih autora kroz buru čulnosti, i stalno naslućivanje jarke ekstaze. Zato obnovljen zahtev za magičnim i čudesnim, kog je Theodor Roszak svojevremeno tako vatreno branio i konstatovao u i dalje esencijalno aktuelnoj knjizi Kontrakultura (The Making of Counter Culture, 1969), kao jedinom odgovoru tehnokratskoj civilizaciji, tom glavnom protivniku ljudskosti u 20, a pokazaće se i 21. veku; zato asocijacije iz prirode, čija je istinsko svedočanstvo u stvari vrišteća priča o nestajanju prirode iz naše okoline, i na kraju i iz nas u neofolk pesmama; zato i tako snažna potreba za spasavanjem života u svoj svojoj drhtavoj nepredvidivosti, gluposti i slatkoći samog besciljnog postojanja.

Kada ste poslednji put gledali drvo dovoljno dugo da počnete da razaznajete i pamtite delove kore? Kada ste poslednju put gledali drvo, reku ili bar oblake dovoljno dugo da opet steknete utisak da vam uzvraćaju pogled? E, verovali ili ne, odatle dolazi većina ovih pesama…

 (III nastavak - Uvod u kontrakulturnu generaciju posle 2000. godine)

 Povezano:

NOVI FOLK (1): Blues mahovine koja gori

NOVI GITARSKI ROCK - Blues statičkog elektriciteta