U biografiji ove kanadske kantautorke i članice grupe Broken Social Scene piše i da je sa srednjoškolskim bendom bila predgrupa Ramonesima, glumila u reklamnom spotu parfema LaCoste i kao cimerka živela sa Peaches
Možete li da zamislite Feist kako đuska u ritmu Timbalendovog masnog, isprekidanog beata, Justin joj gostuje na albumu, a Jay Z repuje između strofa? Teško. Ali ovo jeste jedna od mogućih putanja kojom je ova lepa Kanađanka mogla da krene posle više nego uspešnog drugog albuma Let it Die (2004).
Uz svoja cool poznanstva (
Peaches, Broken Social Scene, Mocky), mešavinu folka, diskretne egzotičnosti i lounge ugođaja karakterističnih za prethodni album,
Leslie Feist (1976) ostvaruje gotovo nemoguću misiju i maksimalno ispunjava svoj crossover potencijal; nju vole i ljubitelji gitarskog zvuka, i osećajne žene, kao i gradski fenseri, koji je često kapiraju kao savršenu muziku za muvanje (prema rečima jednog momka, “Feist je nova Enigma”).
Očigledno je da kod nje ne postoji strategija kada je u pitanju karijera – ona ide svojim putem, i umesto da postane nova Norah Jones ili Joss Stone, Feist je mnogo bliža Jenny Watson ili Joan As A Police Woman.
The Reminder jeste “isto to, samo malo drugačije”, kolekcija 13 numera sa uglavnom ljubavnom tematikom, ogoljenijeg zvuka koji se prvenstveno oslanja na njen vokal, koji ima dozu distanciranosti – čak i kada je slomljenog srca ili melanholična, Feist nikad ne zvuči kao da se ispoveda, ona svoju priču predstavlja kao da je reč o nekom drugom.
Tako u najintimnijoj numeri The Water nema reči o tome šta je neko uradio nekome, već su nepregledna voda i surova priroda okruženje u kojem je najlakše osetiti strah (od usamljenosti, smrti, nedostatka ljubavi…). Voda je ponovo prisutna u nežnoj How My Heart Behaves, u kojoj Feist peva uz pratnju harfe zajedno sa Eirikom Glambek Boeom, polovinom norveškog dueta King of Convenience.
U Honey, Honey gotovo da ništa ne postoji sem njenog glasa, a u Sea Lion Woman (najpoznatijoj u izvođenju Nine Simone) Feist poziva na igru samo pomoću tapšanja.
My Moon My Man je stakato visokih štikli u pokretu, Feist u svom najzavodljivijem izdanju. Iako kaže “I’ll be the one to break my heart”, Feist nikad nije zvučala raspoloženije nego u gitarskoj numeri I Feel it All. Čak i kada priznaje da je zavisna od njegove ljubavi (Brandy Alexandar), ona nikad ne pribegava samosažaljenju.
Odlučivši se za jednostavniju produkciju (gde glavnu reč, pored nje, imaju Gonzales i Renaud Letang, kao i na Let It Die), Feist testira svoje fanove, koji su uglavnom mnogo voleli njenu prethodnu ploču, jer The Reminder ne ide ni putem potpune komercijalizacije i uniformnosti zvuka u skladu s trendovima u pop muzici, niti kopira već korišćenu matricu, a očigledno je da Feist nije sklona preteranom ekperimentisanju.
Samim tim, ovaj album je na pola koraka od onoga što se od Feist očekuje – ništa više od solidne ploče u vremenu kada i to predstavlja neku vrstu dostignuća.
Zahvaljujući svom šarmu, koji balansira između tipične ženske ranjivosti i velike snage, i muzičkoj formuli koja je zasnovana na osećaju da je sve što čujete već poznato, ali ipak jako interesantno i privlačno, Feist će vas lako osvojiti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.