Svirači skaču oko bubnjara koji svira stojeći, plešu po vatri koja izbija iz njegovog doboša. To skakanje na trenutke podseća na početne sekvence Odiseje 2001. Ako bismo mogli da pronađemo pozitivan kontekst u reči majmunisanje, smatrajte da je ovo bilo vrhunsko majmunisanje vrhunskih, hm, majmuna
Rote Sonne. U (lažnom) prevodu: Pun mesec, još jedan klub duguljasto-četvrtastog oblika. Vrlo nizak strop, ne viši od 3,5 metra. Perfektan zvuk i očajan pregled bine. Svaki bend koji tamo svira tako se popreči da je možda bolje reći da je ovo bila panorama jednog izuzetnog koncerta, a ne jedan dobar, pardon - izuzetan koncert.
Animal Collective su čarobnim štapom umalo zatvorili magični krug. Nemam pojma kako smo uopšte to veče izašli vani. Deo nas svakako je ostao unutra. Verovatno još kruži kroz cevi kojima vazduh struji kroz podrume i ostatke te sumorno hladne betonske tvrđave.
Koncert je prvobitno bio planiran na drugom mestu. Stanari okolnih zgrada su se bunili zbog buke, tako da su svi koncerti zakazani u klubu Zerwirkgewölbe premešteni iz čeličnog centra u uspavani epicentar grada na reci Isar. Kao što rekoh, Rote Sonne. U (lažnom) prevodu Belo srce.
To mi još uvek nije jasno s obzirom da su u zgradama u centru uglavnom smeštene banke i osiguravajući zavodi. Možda se službenici boje da ih neko u kasne sate ne probudi na njihovim lažnim poslovnim zadacima.
Nedaleko od Zerwirka se nalazi i po promilima ozloglašena birtija pod imenom Hofbräuhaus. Verovatno su se posetioci te nastambe bunili da muzičari na koncertima preglasno muče svoje instrumente i dekoncentrišu limeni/duvački kombo, dok na ringišpil podijumu dere bavarske i pruske koračnice.
Vratimo se (pravoj i istinskoj) muzici. Trenutno najnavikanijem kvartetu, kako u muzičkoj štampi, tako i šire (ne u sportskoj štampi, ali neki ženski časopisi su pisali o njima): Animal Collective.
Njihov zvuk je prilično daleko od onoga koji kreiraju
Black Dice i
Rapture, iako žive u istom gradu, iako sarađuju na nekim off projektima, iako se dobro poznaju. Animal Collective su zapravo iz Baltimora, odakle su 2001. preselili u Bruklin. Sviraju duže od šest godina, tokom kojih su izdali više od šest albuma (
novi album Feels je sedmi po redu).
Koncert Animal Collectivea predstavlja sledeći stepen evolucije njihovog elektrogitarizovanog i lijanama semplova povezanog zvuka. Na poslednja dva albuma sveprisutna akustična gitara ovog puta uopšte nije korišćena. To je naročito bilo dominantno na albumu Sung Tongs (2004) koji su najvećim delom odsvirali pevač i gitarista Avey Tare (David Porter) i bubnjar Panda Bear (Noah Lenox). U stalnoj postavi benda sviraju i muzičari koji se predstavljaju pseudonimima Deaken (Conrad Deaken) i Geologist (Brian Weitz).
Iako raspolažu popriličnim diskografskim iskustvom, Animal Collective nerado govore o svojoj muzici. U jednom od njihovih retkih online intervjua pročitao sam da selektivnom komunikacijom sa medijima zapravo „pokušavaju da zadrže potpunu kontrolu nad muzikom koju stvaraju“.
Vrlo je malo verovatno da će ikad biti u prilici da pročitaju ovaj članak (a i ako budu, ne znam kako bi?). To me pomalo oslobađa osećaja krivice dok pišem o ovoj vrlo sofisticiranoj i neobičnoj skupini pop biologa.
Animal Collective koncert predstavlja u zvučnom smislu samo delimično reprodukovanje materijala ponuđenog na albumima. Neke stvari, poput hitova Grass sa novog albuma ili Leaf House sa prethodnika, Animal Collective izvode fragmentarno, pojedini delovi i teme s vremena na vreme poput zlokobnog ajkulinog repa neočekivano izviru iz gusto improvizovanog komposta.
Ambijentalni momenti u kojima bend konsoliduje redove za sledeći udar ritmičkog cunamija nimalo ne kvari opšti utisak (čitaj - nisu dosadni).
Optički doživljaj: svirači skaču oko bubnjara Panda Beara koji svira stojeći, plešu po vatri koja izbija iz njegovog doboša. To skakanje na trenutke podseća na početne sekvence Odiseje 2001. Ako bismo mogli da pronađemo pozitivan kontekst u reči majmunisanje, smatrajte da je ovo bilo vrhunsko majmunisanje vrhunskih, hm, majmuna.
Još uvek kompajliram Animal Collective zvuk u glavi. Ta čudesna kolektiva dreka; prvi put posle Talk Talka (It's My Life), Einsturzende Neubautena (Kollaps), Coldcuta (ne mogu da se setim imena pesme) i Atari Teenage Riota (Destroy 2000 Years Of Culture) jednom rock sastavu uspeva da odsvira/otpeva mantru zahvalnosti prirodi koja nas ovakve kakvi smo - trpi.
Par reči o predgrupi čije bezvredno ime nisam uspeo da zapamtim. Dosta zanimljivo za one koji ne poznaju taj zvuk: devet britanskih studenata kreću u povod na naslovne stranice britanskih pop magazina; sviraju bosanske, srbijanske, hrvatske (redosled po potrebi preurediti) narodnjake; malo je falilo da se publika „ufati“ u kolce. Ako će preko njih zapad da pokaže neko dublje interesovanje za muziku naših predaka: hvala im! Čisto sumnjam. Zato im poručujem: „Go back to England, suckers!“
Na skali od 1 do 10, koncert u Rote Sonne je zaslužio sedmicu. Na skali od 10 do 1 - trojku.
Ovu preporuku nikako nisam uspeo ranije da ubacim, pa je zato stavljam na kraj teksta. Pod hitno nabavite solo album Panda Beara Young Prayer. Do suza iskrene i tužne pesme o kraju roditeljske ljubavi.
Rote Sonne = Crveno Sunce.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.