Ariel Pink je poreklom iz južnih predgrađa Los Anđelesa, i predstavlja esencijalni primerak novog soja autora – “sobnih pustinjaka”. Pod zaštitom je Animal Collectiva, koji su u njemu prepoznali srodni duh - umetnika koga ne zanimaju tokovi popularne kulture, osim onoliko koliko mu služe kao izvor inspiracije, predložak sa kojim se igra
“Ta to je samo san! Hoću da ga dosanjam do kraja!”
Helderelin
1.
Jedino pravo pitanje koje se postavlja sa
Ariel Pinkom zapravo je koliko će mu još biti zabavno da objavljuje muziku – njemu je verovatno smrtno dosadno da uopšte sluša veći deo onoga što je ranije snimio. Na sajtu izdavačke kuće Paw Tracks, možete pročitati sledeću zabelešku o tome kako zamišlja i izvodi svoju američku turneju, koja je upravo u toku – poziva lokalne bendove da dođu na tonsku probu u određeno vreme i nauče njegove pesme, te potom nastupe na koncertu s njim, jer on prateće muzičare nema, a smisao koncertne avanture za njega jeste da svira svoju muziku sa nepoznatim ljudima i otkrije šta će od toga biti. Osim toga, „pao bi sa scene spavajući od dosade“, ako bi morao ponovo da svira potpuno istu muziku iz večeri u veče.
Ariel Pink je poreklom iz južnih predgrađa Los Anđelesa, i predstavlja esencijalni primerak novog soja autora – “sobnih pustinjaka”. Pod zaštitom je
Animal Collectiva, koji su u njemu prepoznali srodni duh, umetnika koga ne zanimaju tokovi popularne kulture, osim onoliko koliko mu služe kao izvor inspiracije, predložak sa kojim se igra. I dok su AC dosledni u svom posvećenom igranju sa elektronskom senkom Syd Barretta, AP je negde između ludaka na odsustvu i muzičara u službi blesavosti.
Ne tako davno, psihodelija je postala opet predmet istraživanja, a u svom milenijumskom melanžu ona sadrži sve živo iz te oblasti zgurano u jednu pesmu, kao u autobus u špicu – Beach Boys, Pink Floyd, Funkadelic, Syd Barrett, Skip Spence, George Clinton, Daniel Johnson, Beta Band – izdvojeni u kovitlacu nečijeg uma, sudaraju se i varniče novim sjajem u muzici koju za sobom ostavlja AP. Ovaj serijski muzički zločinac iz predgrađa ne zadovoljava se samo inspirisanjem, već se upušta i u namerno nevešta citiranja navedenih uzora, ostavljajući nas zbunjene – da li ih on to toliko voli, ili ga nešto boli? Da li se samo šali, ili misli da je još mali?
Jer, AP nosi svoju psihodeliju sa sobom i nikakvi mu halucinogeni ne mogu pomoći da je odstrani.
2.
Animal Collective su neosporno bili začetnici novog američkog istraživanja psihodeličnih pejzaža, i u vremenima posle post rocka i otkrića jeftine, kućne elektronske muzike, oni se već posle par EP-ja i dva ili tri objavljena celovitog albuma, čine kao umetnički vizionari i studijski giganti. Sad je već došlo vreme za otkriće kućne rock muzike, i oni se odgovorno postavljaju kao zaštitnici i izdavači koji preko svoje etikete Paw Tracks zastupaju ceo ovaj novi pravac (ako ga bude).
Albumi Ariel Pinka se u stvari zaista tek otkrivaju, pošto ih je momak snimao sam za sebe godinama i još od 1996. delio prijateljima u CD-ROM verziji. Usuđujem se da nagađam da ove CD-ROM verzije treba smatrati pravim oblicima njegovih albuma, prosto zato što tako proizilazi iz AP estetike i etike. Serija
Haunted Grafitti koju je od 2004. dopustio za šire objavljivanje sastoji se iz bar osam delova – od njih je tek izašli
House Arrest najkompletniji album, a samo još dva su za sad legalno dostupna (
Doldrums i
Worn Copy), dok o svim ostalima saznajemo tek iz reminiscencija na raznim forumima (potpunu rekonstrukciju njegove zagonetne diskografije možemo naći
OVDE.
Paw Tracks će imati muka da održi Ariel Pinkovu zastavu visoko – u ovom trenutku se ispod-producirana kolekcija psihodeličnih pop pesama u kojoj ima prelepih bisera, ali i ponešto traćenja vremena i truda, sigurno čini kao dobra ideja i akt pobune u sudaru sa hiper nabudženim mp3 produktima. Međutim, kao i u slučaju drugih otpadnika koji prave istinsku “outsider” muziku (vidi: Daniel Johnson, ali i Arielov veliki uzor R Stevie Moore), njihova dugotrajnost je pod znakom pitanja; mogućnost da se dožive kao uzbudljivi i u nekoj daljoj budućnosti ostaje otvorena, direktno zaviseći od uspeha autora da obezbedi emotivnu tenziju pesmama. Srećom, najvećim delom ploče House Arrest teče jedna teško imenljiva struja emocija, neka vrsta detinjaste usplahirenosti uhvaćene u igri, dečje oduševljenosti što se radi nešto zadovoljavajuće i lepo. Arielova ploča zvuči kao dokumentarni zapis nekog sasvim privatnog događaja, kome možda nije bilo ni predviđeno da prisustvujemo, nečeg što je ukradeno od stvarnosti i preimenovano u umetnički doživljaj.
Začikujući razna osećanja upravo svojom apsolutnom nenameštenom neponovljivošću, House Arrest i ostatak Ariel Pinkovog rada stoje kao moguća vododelnica u odnosu na ostatak scene i svrstavaju ga uz Devendru, Antonyja i Animal Collective, među vizionarske talente. Jedino što je njegova vizija malo suviše privatna, toliko da ponekad posumnjate na sumanutost autora, ali možda kao takva ustvari više odgovara duhu vremena, ko će ga znati… I u tome je tajna imanja ili nemanja magije kod ovog ekstremno off umetnika – ako ste spremni da imate strpljenja za nekog ko najavljuje da mu muzika služi samo kao njegovo lično i sebično sredstvo samoizražavanja, služeći se njome samo da bi komunicirao sam sa sobom, odnosno ako ste spremni da prisustvujete muzici kreiranoj kao lična sobna zabava – svet Ariel Pinka je otvoren za vas.
3.
Postoji samo jedna stvar koja, čini mi se, pravi suštinsku razliku između novih psihodeličnih grupa i onih starih. Ariel Pinkova potraga za udaljenim prostranstvima svesti muzičkim sredstvima, uklapa se u potragu nove generacije za životom sa one strane tržištakao polja konzumacije svega što se može konzumirati (uz nečije usputno ostvarenje profita), dok je pre 40 godina tržište bilo klišeizirano i zatvoreno za ovakav oblik izražavanja. Stara psihodelija je u stvari slavila identitet drugačijeg čoveka, činilo se boljeg i otvorenijeg, a nova mora ponovo da uspostavlja identitet kao takav. Što je teži zadatak.
Današnja generacija autora koji se bave kreiranjem umetničkog doživljaja mora da izbegne sve zamke tržišnog određenja identiteta kog forsira celo društvo oko nas. Zato se i bori za vaninstitucionalnu muziku, kao što to radi AP koji se pravi da je njegova kućna radinost neka vrsta slučajno nađene muzike, nalik na nešto na šta slučajno nabasate na internetu. Zato je umetnički postupak koji AP primenjuje pandan surfovanju po www, ili bilo kojoj drugoj anonimnoj delatnosti u cyber svetu, i zato precizno pogađa duh vremena. To surfovanje po istoriji muzike i nasumično inspirisanje tamo nađenim sadržajima, daje jednu novu vrstu neobavezne i jednodimenzionalne estetike sa neočekivanim i nepredvidljivim obrtima, nalik kupovini na netu ili e-mail komunikaciji – muzika koju stvara AP definitivno je nastala u depersonalizovanom i dekontekstualizovanom svetu, kao izraz nekog ko brani poslednje granice identiteta - braneći svoju sobu, svoj “house arrest”.
Mišljenja sam da Amerikanci ne mogu da se foliraju na način na koji to mogu Evropljani - njihova cela kultura je do te mere orijentisana na postignuće & rezultat, i do te mere je “face value” postavljena, da je bilo šta nalik na “duplo dno” ili “dvostruku poruku” tamo deo nedokučivih misterija, o kojima će se držati predavanja na časovima post-filozofije.
“Oneobičavanje” se tamo postiže oneobičavanjem načina na koji se akcije izvode, a ne načina na koji se akcije promišljaju. Tako je i AP verovatno iskreno pomeren lik, odnosno osoba koja se stvarno malo iščašila jer je morala. Biti underground umetnik u SAD, u bilo kojoj oblasti, isto je kao i nemati šta da dišeš (a ne samo da jedeš, kao u Evropi), te ne verujem da bi iko sasvim normalan birao takav život, a da nije posvećen onome što ima da kaže.
Zato kapa dole i Arielu Pinku i svim ostalima koji su mu prethodili, a čija je slavna buka omogućila ovom rastrojenku da dođe do svoje. Čak i ako je donekle simuliran, haos u kome on živi, nije nešto čemu treba zavideti, a messy zvuci koje on čuje, nisu nešto što je lako reprodukovati ljudima oko sebe i ostati čitav. Čak i neočekivane balade kao što su Helen i Alysa, čak i razdragane himnične Hardcore Pops Are Fun ili Getting High In The Morning, čak i kaleidoskopske strukture Netherlands i Interesting Results, sadrže izvesnu notu tragične sete koju sa sobom donosi nostalgija.
Pop muzika je u suštini zasnovana na nostalgiji za iskustvima koja nismo doživeli. Taj paradoks doživljaja nedohvatnih i nedosegnutih životnih iskustava koji nam pruža pop kultura, razlog je njene sveprisutnosti i univerzalnosti. U tom smislu Ariel Pink je na ivici genijalnosti kao pop autor, jer je sva njegova muzika nostalgija za nedoživljenim, nedorečenim, nedokučivim i samo naslućenim. Sva njegova buka zato je prizivanje čulnosti koja samo što se nije desila - a da li će se desiti, ne znamo, ali sumnjamo. Neverovatna lepota iščekivanja i naslućivanja našla je u Ariel Pinku svog velikog pesnika.
Komentari
-
www.nepoznatomautoru.blogspot.com (gost)
| 16.10.2011. 16.50.01
Hajde,hajde da što više slušamo muziku koju nam isporučuju momci i devojke okupljeni oko Ariel Pinka.Kako vam ovo zvuči?Neću da kažem da je on genije,to nema vrednost,da je neko genije,jer je podložno preispitivanju one tanke linije.A to je kao da preispitujete sam život ili fantaziju.Ali muzika je važna.Erudicija je važna.
Jedna soba u kojoj su zidovi hartije na kojima su ispisane pesme u kojoj je snimio svoju muziku kroz filtere talenata ,koji su isčistili vreme koje dolazi, je novo sklonište muzike za koje sam mislio da ga nema .Tu svraćaju Mr.Fishbeck i John MAus,Kenni Gil,Geneva Jacuzzi i još mnogi iza poslednjeg zareza.Nepoznati?Nesvrstani?Bolje,ionako je postalo dosadno čitati novinarske opise muzike,jer uglavnom traže korene i uzore,i to oni malo pametniji,u tom poslu naslušaniji,pronalaze obrise,ehoe,omaže i pasaže drugih uvek većih,značajnijih,a mislim da je istina da su Haunted Graffiti inspiracija i novo vidjenje muzike,slažem se, postojećeg fenomena popa,oni su pop muzičke parabole.Nemoćan sam sto ih ponekad ne želim blizu,kao pre nekog vremena u Zagrebu,što sanjam intimni svet tudjih pesama ,što su razorili ceo jedan muzički svet .Pa šta.Ariel Pink peva u klompama kad je ljutkast ,u raspoloženju bez konkretnog povoda, a Zagreb ne ko mlečni restoran u Austinu,vec kao Zagreb u studentskom centru popunjenom kao studentski restoran kada služi hladne makarone.Ali dečaci i devojke su se zabavljali,čujem sjajno.
Pop koji neće biti popularan je nova muzička šansa,a ne zamena za realnost i izgovor nekoj blesavoj klupskoj pozi.Uprkos bojazni od paradoksa da ga nazovu dekadentnim,jer govori o ljubavi i istini,potrebi,seksu ,nasušnim temama popa,naravno ,i nanovo,kako je to samo znao Lenon da uradi,Ariel okuplja oko sebe i koncetnriše svu melodijsku bitnost prethodnih epoha na jedan gotovo evandjelisticki način i zabavan je i proganja.Haunted graffiti nisu popularni,a pop koji nije popularan jedinstven je a ne loš . Mi igramo uz njihovu muziku.Drugačiji je nego u drugim pesmama, jer ja stvarno ne mogu da čujem svoje oči.A popa odavno nije bilo ,jer pop je glas razudjene inteligencije ,jednoga vremena koje pruža promiskuitetnost svojim temama na neki način kao što ih i moda pruža stilovima.Pop u džemperu Kurta Kobejna je u modi.
Melodije,prekrivene šumovima osvajaju intimu kriznim situacijama koje stvaraju distorzirani glasovi ,i hiljadama glasova jednog glasa je čuvaju intaknom .Haunted Grafiti muzika je otvorena ali nije prijemčiva,što ne znači privilegovanost,mada novinari nazivaju njihove slušaoce retkim pticama.
Estonija?Estonija je rekla da je najbolji album Haunted Graffiti,Estonija sedi na vrhu Evrope i proglašavam je sanjalačkom.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.