Odmereno, pedantno, biranim rečima, genijalnošću kešovske narativnosti i opijajućim mrakom kejvovskog glasa, Robert Fisher je uspeo, da u proteklih deset godina i šest albuma, ispiše najlepše i najdirljivije stranice Americane. Najnoviji, šesti po redu album Let it roll, u tom nizu, predstavlja odličan album
Neko je negde jednom rekao da su se harizme
Johnnyja Casha i
Nicka Cavea na najblistaviji način stopile u liku i delu Roberta Fishera. Ova ilustracija možda najprikladnije predočava čoveka koji je mrak učinio svetlim, depresiju pretvorio u letargično ugodni osećaj ponosa, ravnodušnost zamenio osmehom na licu.
Robert Fisher je, nema sumnje, jedna od najvrednijih pojava na američkoj muzičkoj sceni u poslednjih 10 godina. Ako se, na kraju krajeva, vredi nečemu neizmerno radovati u današnjem svetu instant zvukova i beskrajne repetitivnosti
wanna be bendova, onda su to albumi Fisherovih
Willard Grant Conspiracy koje smo gledali
pre dve godine u Domu omladine.
Iskreno, malo je albuma danas koji mogu da zadovolje sve potrebe zahtevnog slušaoca i zaokruže svoj koncept kao celine, bez oscilacija, da svaki ubogi trenutak na istom bude pedantno složen na svom mestu, tempiran na emotivni udar baš kad mu je i vreme. A to mogu samo retki iskreni genijalci kakav je i sam Fisher.
Ma koliko se namerno trudio da pronađem trenutak u muzici WGC koji će me naterati na negativan komentar, moram priznati da sam se upleo u vrzino kolo traženja igle u plastu sena. Odmereno, pedantno, biranim rečima, genijalnošću kešovske narativnosti i opijajućim mrakom kejvovskog glasa, Robert Fisher je uspeo, da u proteklih deset godina i šest albuma, ispiše najlepše i najdirljivije stranice Americane. Da svaki svoj album učini uzbudljivijim od prethodnog.
Najnoviji, šesti po redu album Let it roll, u tom nizu, predstavlja odličan album. Proteklih deset godina, zaokruženo je kroz Let it roll na najlepši mogući način.
Neću biti skroman ako kažem da je ovo možda Fisherov album života, naprotiv. Jedan momenat će definitivno potvrditi ovu tvrdnju - istoimena pesma, desetominutni praskavi krešendo, emocionalni nokaut, nakon koga vam, verujte, više ništa neće biti isto, a ostatak albuma će vam pasti na dušu kao mentalna terapija.
Da Crush, Flying low, Mary of the angels... i ostale, puno mirnije pesme, osetite kao nisku bisera koja je, po mnogima, najbolji Americana album koji se ikad pojavio. Pretenciozno ili ne, ali konstatacija ima smisla. Shvatićete to kad preslušate album. I doživite isti. Što je osnovna pretpostavka za doživljaj lika i dela Roberta Fishera.
U biti, Let it roll je, uprkos personalnim promenama u bendu, sasvim tipičan WGC album, na oko potpuno identičan prethodnima, ali prvo detaljnije kopanje ispod površine istog, otkriće vam magiju, koje gore navedene reči potvrđuju.
E, pa ljudi, dobrodošli u svet Roberta Fishera! Dobrodošli u mikrokosmos u kome se možete, kao retko gde, osećati emotivno ispunjeni, osećati se kao čovek. Jer, Robert Fisher je prijatelj. Osoba koja razume i koju ćete razumeti. A malo je takvih danas. Iako su mu pesme uglavnom posvećene istraživanju "tamne strane", ima nekog čudnog, blistavog svetla u svemu tome.
Svetla koje će vas naterati da u njegovoj priči ostanete dovoljno dugo da osetite sve strasti zadovoljstva slušanja muzike.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.