Bez sumnje jedan od najfinijih autora svoje generacije danas pokušava da pronađe izlaz iz svojevrsne krize identiteta – one iste koja mu je 20 godina ranije otvorila vrata rock'n'rolla u kome se krio odgovor. Odlično je što ponovo veruje gitari i piše rock muziku, a zabrinjavajuće da time očigledno nije potpuno ispunjen
Mesto: NorthSix, Brooklyn, NY
Datum: 3. decembar 2005.
Neverovatni Hulk sa gitarom ponovo u akciji...
...bez benda, ali svakako bučan i u starom elementu (znojavom i energičnom). Bob Mould na svojoj američkoj turneji svirao je dva koncerta u Njujorku u kratkom roku: prvi pre par meseci, koji je bio full line-up: Mould i prateći bend sa njegove poslednje ploče Body Of Song (osrednjeg kvaliteta, ali u veoma dobrodošlom povratku formi), i večeras, kada je Mould sam sa (električnom) gitarom u sve popularnijem bruklinskom klubu NorthSix.
Ne mogu a da ne pomenem da je Mouldov kolega i prijatelj iz Mineapolisa
Paul Westerberg prvi počeo da obilazi američke gradove gradeći repertoar od starih pesama svojih bivših Replacementsa i novijeg solo materijala – sam, na električnoj gitari. U isto vreme
Bob Mould je svirao akustične koncerte (ako je uopšte svirao neke koncerte) i obavezno desetkovao publiku u drugoj polovini nastupa izvodeći svoje disco eksperimente sa snimljenim matricama i teško distorziranim gitarama. Ah, to su bili dani puni patnje za fanove nekadašnjih Hüsker Dü (1979-87), u koje se ubraja i vaš autor.
* * *
Jedna digresija: voleo bih da uporedim dvojicu
Hüsker Dü junaka koje toliko volimo.
Dok je
Grant Hart održavao svoju dugu neohipi (ili da kažem grunge) frizuru, Mould je svoje telo pumpao, a glavu brijao. Dok je Hart pušio džointe sa Williamom Boroughsom i snimao sa Patti Smith, Mould je pisao scenario za WWF rvače (kod nas: kečeri). Dok Hart veoma suptilno izražava svoju homoseksualnu orijentaciju i i dalje piše pesme ženama, Mould je agresivni homoseksualni aktivista. Muzički, baš kao i Grant McLennan i Robert Forster, obojica prave solidne solo ploče, ali su (i bi) najbolje funkcionisali zajedno.
Da li će se Hüsker Dü vratiti među nas pitanje je kosmičko: dvojica ranije pomenutih negiraju, a niko i ne pita Grega Nortona, koji je, usput, kuvar i menadžer restorana koji vodi sa svojom suprugom negde u srednjem delu zemlje Amerike. Black Francis i Tom Verlaine su opovrgavali glasine o ponovnom okupljanju njihovih grupa, a danas Pixies i Television planiraju nove ploče.
* * *
I tako nabildovani i ćelavi Bob Mould večeras svira sve: od Hüsker sa do poslednjeg albuma. Mould se oseća vrlo prirodno pred publikom sačinjenom uglavnom od konzervativnih 30-godišnjaka sa strašću za pivom. Prva polovina koncerta bila je slabija: u jednom trenutku naš junak je izgubio deo publike zahvaljujući silovanju Brasilia Crossed With Trenton i Hoover Dam – predugim verzijama inače briljantnih kompozicija. Osim par pogodaka kao što su Fortune Teller, Paralyzed i I Am Vision, I Am Sound, prvih 40-ak minuta je bilo diskutabilno.
Druga polovina koncerta je bila ono zbog čega su svi došli. Mould, sa novom distorzijom, najzad se opustio: tada se osetio onaj kreativni bes i emocija zbog kojih je godinama voljen.
Hardly Getting Over It i
If I Can't ChangeYour Mind zvuče odlično u minimalističnom ruhu;
Panama City Motel, Fortune Teller, Missing You i
Love Escalator zvuče kao da su iz 1986: bez opterećenja glamurozne produkcije, pesme kao da skinute sa albuma
Candy Apple Grey (‘86). Vidno uzbuđen, Mould posebno uživa u izvođenju
What You Want It To Be – kompozicije posvećene Hartu sa albuma
File Under njegovog trija
Sugar sa kojim je radio tokom prve polovine 90-ih. Koncert zatvara sa
Makes No Sense At All – apsolutno najboljim momentom večeri.
Bez sumnje jedan od najfinijih autora svoje generacije danas pokušava da pronađe izlaz iz svojevrsne krize identiteta – one iste koja mu je 20 godina ranije otvorila vrata rock'n'rolla u kome se krio odgovor. Odlično je što ponovo veruje gitari i piše rock muziku, a zabrinjavajuće da time očigledno nije potpuno ispunjen. Nike ne može da garantuje da sledeći album neće biti napravljen na kompjuteru.
Koncert Granta Harta šest meseci ranije, pred samo 30-ak ljudi, bio je daleko iskrenije i zabavnije iskustvo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.