Jedini koji je utekao da javi

I I I think of demons
They never kill
I I I think of demons
They never will
They don’t need to
Their scare is true
I think of demons
For you

(I Think of Demons,Roky Erickson)

Zahvaljujući sve većem približavanju ovdašnje brzine online protoka onoj kakva preovlađuje na Zapadu, možemo se obavestiti o renesansi koju u poslednjih nekoliko godina doživljavaju tzv. rokumentarci. S obzirom na to da su autori ovih filmova pre svega fanovi izvođača i grupa koje obrađuju, rezultat najčešće donosi više svežine od onoga što nude dva najveće sile savremenog filma, službeno podeljene na holivudski/industrijski i evropski/autorski film.

Posebno zanimljiv odeljak ovog žanra odnosi se na filmove o palim anđelima & ukletim genijima, koji su svoju novu, neretko i veću slavu nego u danima stvaralačkog vrhunca, doživeli najezdom CD reizdanja s početka 90-ih godina.

Film o Rokyju Ericksonu, međutim, razlikuje se od biografija Nicka Drakea (izvrsni A Skin Too Few, Jeroen Berkvens, 2000) ili Grama Parsonsa (takođe preporučljiv Fallen Angel, Gandulf Hennig, 2004): reč je o umetniku čija je tragedija ta što je preživeo ekscesne 60-e, dekade čiji je jedan od najvećih sinova i tajni vizionar, kao i dekadenciju ranih 70-ih.

Ne samo da su sledbenici pokupili veću slavu i novac (Grateful Dead, Jefferson Airplane, Janis Joplin, ZZ Top), već je i njegov privatni život od kraja 60-ih, nemetaforički govoreći, istinski silazak u pakao za koji je teško pronaći adekvatan pandan u bilo kojoj umetnosti.

Radnja filma You're Gonna Miss Me odvija se na nekoliko planova: na jednom prati opus od dana velikog zanosa koje je proveo sa psihodeličnim pionirima 13th Floor Elevators, do horor rok faze iz 70-ih i 80-ih; na drugom posmatramo Rokyjev prelazak sa LSD rollercoastera u horor ekspres u kom su, pored Buddyja Hollyja, najvećoj rokenrol legendi Teksasa, život uspešno upropaštavali heroin, zadrta teksaška policija i stigmatizirajuća zvanična psihijatrija 60-ih koja Rokyju lepi etiketu shizofrenije i osuđuje ga na neodređen, ispostaviće se trogodišnji, boravak u kazamatu zvanom Rusk Mental Hospital.

Napokon, na trećem planu pratimo borbu najmlađeg brata Sumnera i Rokyjeve majke za starateljstvo nad njim. Autor filma zaslužuje sva priznanja za višegodišnje (1999-2002) praćenje Rokijeve svakodnevice, kao i života njegove majke Evelyn…, u kući pretrpanoj papirima, aparatima, zvucima, deponiji decenijama taloženih uspomena nesrećne porodice.

Svestan da se bavi realnom horor komedijom a ne duhovitom kemp igrarijom u kojoj Pera Mitić prodaje karanfile, režiser Keven McAlister je, bez ironije i upadanja u zamku optuživanja, prikazao dezintegraciju porodice Erickson od strane control freaka Evelyn, sa sve njenim sviranjem klavira i pevanjem, montirajući kadrove koji naizmenično izazivaju tugu, preneraženost i smeh.

Tako, Roky u majčinoj kući boravi okružen bukom svih mogućih električnih uređaja, čekajući sledeću kosmičku transmisiju (inače, danas ovo ne objašnjava time što je na taj način želeo da nadjača glasove u glavi, već zato što se “bavio elektronikom”) ili zanimajući se za jeftine igračke sa buvljaka, tek u par navrata pokazujući da je svestan da se o njemu snima film.

No, uprkos reputaciji dementnog genija izgrađenoj u poslednjih 30-ak godina, Rokyjev portret u filmu ne svodi se samo na sliku žrtve američkog pravosudnog i zdravstvenog sistema i duboko traumatizovane a začudo kompletno preživele, porodice (majka prezire psihijatriju i drži da je depresija normalna pojava, a jedan od četvorice Rokyjeve braće čak sugeriše očevu moguću incestuoznost).

Dok se na ekranu smenjuju kadrovi koji dokumentuju Rokyjev pad iz božje milosti u đavolju nemilost, uz fantastične pesme s one strane razuma, posejane usput, zapravo pratimo mučan razvoj krajnje ozbiljnog i enormno nadarenog autora čiji je esencijalni deo haotičnog opusa (Psychedelic Sounds, Easter Everywhere, Bull of the Woods, Evil One, Don't Slander Me i All That May Do My Rhyme) odveo rokenrol do nepojamnih granica, daleko iza predela sveopšte beline iz koje Gordon Pim nije umeo da nađe put nazad.

Zato ne treba sumnjati da je Roky Erickson radio sa dvoglavim psom u Kremlju, našao put iz Bermudskog trougla i da je hodao sa zombijem. Misterija sudbine ovog čoveka svodi se na pitanje kako je preživeo prisilno pokoravanje đavolovoj veličini, ali ne i večnoj beskonačnosti, o kojoj je svedočio uverljivije od bilo koga u istoriji rokenrola.

Životnu priču “kuma psihodelije”, verno prikazanu u ovom filmu, nemoguće je povezati s biografijom uobičajeno referentnih muzičara koji su hodali tamnom stranom. Jer, u poređenju s Rokyjem, teatralna distanca maestralnog Screaming Jay Hawkinsa imala je bezbednosni karakter za njegovu mentalnu higijenu; Syd Barret je dragovoljni izgnanik iz sveta tzv. normalnih; Black Sabbath su četiri simpatična momka s lagano izraženom ezoteričnom crtom; Alice Cooper je svoj prefinjeni artizam maskirao šok-efektima i alkoholičarsko-boemskom notom; vizija Glenna Danziga je tek infantilna igrarija s ikonografijom B horora i okultnim simbolima; GG Allin je konceptualni umetnik s neuporedivo manje izraženim talentom od Rokyja; Marilyn Manson površni medijski manipulator u misiji sablažnjavanja dokonih domaćica, a satanska struja hevi metala je patetični falsifikat autentičnih Rokyjevih javljanja iz Belzebubovog carstva.

Arhivski prizor iz 1987. u kojoj Roky na sceni sa Butthole Surfers odbija da peva svoju najslavniju pesmu (po kojoj je film dobio ime) simbolizuje na početak novog sunovrata, ali i sudar futurističke vizije 60-ih s blaziranim 80-im, upečatljiva onoliko koliko su ondašnji Butthole Surfersi predstavljali anomaliju alternativnog roka tog doba.

Ekstreman intenzitet njegovih iskustava dočarava scena u kojoj se gledalac upoznaje s muzičkom grupom koju je Roky predvodio u zatvorskoj bolnici, i u kojoj se od opisanih svireposti koje su kolege muzičari počinili pre zatvaranja ledi krv. Inače, Roky je u svoj Aušvic dospeo zbog posedovanja jednog jedinog džointa, koji mu je, kako je nedavno izjavio, podmetnuo policajac”.

Njegov potonji obračun s psihijatrijom u fascinantnoj pesmi Bloody Hammer muzički je ekvivalent stavova antipsihijatrije s dotadašnjom praksom u tretmanu mentalno obolelih.

Dokumentujući Rokyjevo juče, danas i sutra, i suptilno hvatajući značenja sa granice normalnosti i abnormalnosti, Kevinu McAlisteru se jedino može zameriti zanemarivanje zasad poslednjeg dela Rokyjevog stvaralaštva, od 1985. do 1995. U ovom periodu, koji je usledio nakon dva promašena braka, u Ericksonovom opusu postepeno je iščezavala horor tematika, oslobađajući prostor za ponovo otkrivenu lirsku stranu sopstvenog bića kroz nekolicinu kolosalnih pesama kakve su Nothing in Return ili You Don't Love Me Yet.

U nadahnutom tekstu Molitva u crvenom hramu – Epitaf za legendu (Žikica Simić, Novi Ritam no. 4/5, 1991) – koji je gorepotpisanog, kao i dobar deo čitalaca ovih redaka, uveo u “kult Rokyja”– zapisano je da Roky “tamo negde, vodi naše unapred izgubljene bitke”.

Od vremena objavljivanja tog teksta do danas sve te unapred izgubljene bitke postale su porazi iz prošlosti. U međuvremenu, Roky je zvanično povratio zdrav razum i nastupa sve češće, planirajući saradnju & novi trip sa Mogwai i Billyjem Gibbonsom. S druge strane, simbol zla 60-ih Charles Manson, na koga je Roky podsećao po izlasku iz ludnice, još čeka svoj sudnji dan u pomrčini ćelije, i dalje ne praveći razliku između ilegalnog i moralnog, kao ni između đavolskog i božanskog.

Da li nam povezivanje sudbina ova dva međusobno suprotstavljena mita 60-ih dozvoljava da ponovo poverujemo u drugačiji svet od ovog i da prilaz Rokyjevom delu, rokenrolu i životu uopšte započnemo s pobedničke, a ne luzerske pozicije?

“You know I’m not trying to take Your place
no competition no need to race
is we don’t discriminate
good and evil we don’t integrate”
(Jesus Sweet Jesus, Roky Erickson)