Live @ The Fillmore

Jedna od poslednjih prestižnih američkih kantautorki u dugom nizu muzičkih pesnikinja sa one strane srednjeklasne prihvatljivosti, Lucinda Williams je doživela da njena dosadašnja karijera bude zaokružena na najplemenitiji način - ne kolekcijom najvećih hitova, nego izdašnim duplim CD izdanjem koncertnih snimaka zabeleženih novembra 2003. godine.

Pojava Williamsove kao tvorca poštovanja vrednog opusa country-folk-rock usmerenja, zaslužuje da bude rasvetljena iz više nego jednog ugla, ali je najvažniji onaj koji je smešta u pomenuti dugi niz važnih off-autora, među pop-kulturne ličnosti kojima je pristup top listama zagarantovan, mada ne spadaju u mainstream. Bez obzira na to što je osnovna referenca za razumevanje ženskog pisma u ovoj vrsti muzike i dalje Joni Mitchell, u slučaju Williams čini se da je stvaralačka potka daleko bliža Bruce Sprinsteenovoj ili Neil Youngovoj, odnosno da je negde između ova dva giganta, ma koliko bila skrivena na bezbednom countrified rock tlu, nalik Steve Earlovom.

Naime, pun uvid u ovaj album uživo nam pruža dodatnu sigurnost da zaključimo kako Lucinda Williams u svom osećajnom portretisanju likova sa margine svakodnevnice sa lakoćom postiže narativne efekte za koje bi mladi Springsteen verovatno ubio, dok sa druge strane - veoma nalik Youngu - spada u izvođače koji imaju tri vrste uspelih pesama:
- himnične rockerske numere,
- country balade i
- čudne pesme neobične strukture.

I upravo uspeh ovih "čudnih pesama" koje ne spadaju nigde, ali savršeno osvetljavaju nečiji intimni svet kao paradigmu opšteg stanja duhova, pretvara Williams u izuzetnog autora, mnogo većeg nego što bi to danas bilo koja enciklopedija zabeležila. Suverenost s kojom odlazi sa one strane predvidljivih muzičkih obrazaca i vraća se sa svedočanstvima o pomerenoj egzistenciji svojih poetskih likova, govori nam da se radi o talentu koji ne poznaje ograničenja i koji menja naša merila dok ovo pišemo.

Mada omiljene Changed The Locks, Are You Down, Righteously, Words Fell i Atonement spadaju u neobično strukturisane pesme, American Dream je ključni argument za ovu tvrdnju: dakle, ne postoji niko drugi ko je pevao stihove pod ovim ili sličnim naslovom, a da je sa uspehom emotivno poentirao pevajući zaključak "everything is wrong" i ostao živ. Williams ne samo da je ostala živa, nego je uz ovu panoramu ljudskih gubitaka na frontu svakodnevnog života, potpisala i još par neobično privatnih, iščašenih songova koje otkrivaju nesvakidašnji pesnički dar zapažanja i sažimanja u univerzalnu poruku, kojim se mogu ponositi samo najveći od najvećih.

Naravno da Williamsovu veoma košta ova sklonost da bude maverick muzičkog izražavanja, u jednom tako strogo žanrovski definisanom miljeu kao što je onaj oslonjen na country tradiciju. Njena popularnost oslanja se na šarenoliku publiku sastavljenu od liberalnih obožavalaca countryja i konzervativnih obožavalaca alternativnog rocka, kojih - skupa – ima onoliko koliko ima hardcore punkera koji su čuli za Michelangela Antonionija. Nije da ih nema, ali su u radikalnoj mentalnoj manjini.

U istom maniru, ne trudeći se da proda ijedan disk više nego što je potrebno, Williams sastavlja i svoj album uživo - mada pošten prema obožavaocima, zastupajući razne faze njene karijere, on ne beleži koncertnu verziju ranog velikog alternativnog hita Passionate Kisses . Srećom, broj prodatih zvukonosača više nije pouzdano merilo ni unutar industrije, a Lucindino mesto među velikim otpadnicima je zagarantovano: u trenutno vladajućem teskobno-apokaliptičnom doživljaju sveta u Americi, njen poslednju studijski album toplog, a ironičnog naslova World Without Tears, sa slično intoniranom kolekcijom pesama, konačno je naterao i kritiku i publiku da prelomi i podari joj nezvaničnu verbalnu nagradu za životno delo (posle tri Grammyja). Kritična masa opštih priznanja čini se konačno dostignutom, te su i njeni koncerti polako sve više rasprodati, s obe strane Atlantika, pa je logično zaokruženje karijere kroz objavljivanje ovih snimaka uživo bilo neumitno.

Oni su samo momenat u vremenu, ali ova sitna južnjačka ruža je i tako sa vremenom odavno na ti, pa ne brinemo zato što znamo da se sve može odsvirati i otpevati idealnije. Kad čujemo originalni "southern twang" koji daje sok njenim izvođenjima, zaskoči nas to posebno poklonjeno poverenje i odgovornost da uđemo u svet svih onih tamo, koji su nam Drugi, samo zato što mi sebi Prvi. Što je dosta relativan razlog.