O sitničavosti (ili tužbalica o gladi)

Ohrabrenje nam je, dakako, svima neophodno. Evo, recimo meni – odužila se zima, a valja mi održavati barem privid normalne nastave u diskretno zagrejanoj školi. Ohrabrenje je potrebno i onima koji se ovih dana, po nahođenju ili po narudžbini, odvaže da napišu bilo hvalospev, bilo apologiju, bilo pokudu... na temu FEST-a. A  ovaj tekst bi, eto, da bude sve to.

Jedan od ključnih problema FEST-a je činjenica da je umetnost (samim tim i film, najnarodskija od svih njenih grana) na ovom podneblju definitivno izgubila svoj društveni značaj. Sa paperjastih, srebrnih oblaka, uz decenijsku opštenacionalnu hibernaciju pali smo u najcrnji kal prvobitne (dakle, divljačke) akumulacije kapitala, i to pomalo latinoameričkog tipa. I ko onda da pada u nesvest zbog revije filmova koja bi, evo već čeiri decenije, da bude prestižni festival?

Šibali su naše duše i orkani i tornada, nakupilo se cinizma, informacije prestižu jedna drugu, konkurencija pustila duboko korenje, a FEST bi i u godini opšte proklamovane oskudacije da hvata na stari sjaj i šarm. Novi milenijum je doneo tektonske poremećaje na terenu na kom FEST pokušava da zadrži bilo kakav, a sve uži i uži manevarski prostor.

Dok su poslenici FEST-a ulupali silno vreme u potragama za novim identitetom, drugi su učili posao i sticali prednost. Tako Sarajevo Film Fest, premda i dalje igrajući na kartu grada-mučenika, iz godine u godine nema problema da privuče barem pet-šest krupnih imena, dočim je najjači adut našeg FEST-a francuska diva koja je za debele para došla da pred nama, Ruritancima, da oduška svojoj ćutljivoj mrzovolji. A nekada je ovde tamburao Johnny Depp. Koji, eto, ove zime nađe vremena za hadžiluk u Drvengradu.

Ali, kažu, FEST je pre svega emocija, i kao takvu je treba i poštovati i vrednovati. Ako po strani ostavimo neizbežno romantizovanje prošlosti, taj slatki beg u nepostojeći pluskvamperfekat gde je sve imalo smisla, a svaki dan nosio novi nagoveštaj, i jasno se znao neprijatelj kog valja vatati za gušu, svaki iole odaniji posetilac FEST-a tokom ovih decenija ima barem jednu uspomenu koju ne bi trampio ni za komplet ulaznica za aktuelne udarne termine.

Ja se, baš kao da je juče bilo, sećam jednog od izdanja sankcijiskih 90-ih kada je obezbeđenje (naravno, po nalogu glavešina) branilo lakovernim, a probirljivim posetiocima da napuste salu tokom projekcija nekog od tada brojnih iranskih ostvarenja. Gosti iz Irana su, naravno, bili u sali, spremni za dubok naklon „najboljoj publici na svetu“: A rado se sećam jedne sjajne dame koja se nije dala zastrašiti, te je tražila da joj vrate novac za ulaznicu na projekciju iranskog filma Deca neba, koji joj se neukoj nimalo nije dopao, a selektor se kleo da je to poslednji festivalski chic.

FEST-u se svašta nešto da staviti na dušu – i samodopadljivost, i doživotni selektor(i), prečesto blefiranje (to bi bio onaj deo kada se distributerski restlovi spinuju u prave retkosti i poslastice), posezanje glavešina za tradicijom kada god o bok barke udari jači talas, ignorisanje izmenjenih okolnosti - FEST-u već godinama, kada je u pitanju ponuda naslova, šnjur ispred nosa odnose Festival autorskog filma, Cinemania, Kustendorf, nekoliko sve ozbiljnijih revija dokumentarnog filma, Slobodna zona... A ponajpre nemoć da se nakon ovoliko godina jasno profiliše (onomad je jedan od vodećih filmskih prodavaca magle izrekao odličnu ideju po kojoj bi FEST mogao da postane festival najgledanijih ostvarenja iz raznoraznih zemalja), da zadobije konture, a time i smisao i osobenost. Mada, po tome je FEST dosta nalik našem prestonom gradu koji bi, mimo svake logike i preko reda, da tek tako postane metropola.

Pred nama je početak 38. izdanja FEST-a sa stegnutim kaišem i programom kome ne nedostaje logike, ali definitivno manjka vidljivih mamaca, i to u sasvim rodnoj godini. Režije Lungina, Akina, Kitana, Hanekea... su prigrabrili jurišnici iz pominjane zahuktale konkurencije, neki tipično festovski naslovi su krenuli u bioskope pred sam start ovogodišje fešte (Devet, Imaginarium doktora Parnasusa, U vazduhu), a uz to, izostali su naslovi već zastupljeni u ponudama distributera (An Education, Enter the Void Gaspara Noea i The Hurt Locker, recimo). Osim toga, selektorski tim FEST-a istrajno i, reklo bi se,  konceptualno, a uz izuzetak prošlogodišnjeg Goniča, ignoriše najvrednije iz ponude azijskog filma danas, te nema ni odličnog naslova Madeo Joon-ho Bonga, npr. Ostaje žal što je FEST ustuknuo pred potencijalnim cunamijem kontroverze koju bi garantovano doneo napamet ozloglašeni Srpski film, tim pre što programu fale značajniji srpski naslovi (a nekoliko ih je sasvim završenih).

Nije baš sve tako crno, mora da postoje bar nekakvi razlozi zašto i dalje ostajati veran FEST-u. Recimo, pruža vam se prilika da za razumno sitne pare budete hipsteri (evo, ja prvi da priznam – takva sam pojava), sva je prilika da ćete tokom tog zanosa, a i kako bi popunili prazan hod naleteti na neko ostvarenje koje će vam se baš svideti (ili će se makar ispostavati da je to bio rani rad kasnije značajnog autora – tako sam ja naleteo na Praćenje mlađanog Christophera Nolana. Na širem planu, FEST je odlična prilika da se u tih nekoliko dana sa više vere i žesta govori o filmu, pa i srpskom filmu, a možda neko baš u epizodi ove neprolazne zime odgonetne odgovor na tešku dubiozu – kako to da tokom godine bioskopi mahom zvrje prazni, a na sam pomen kakve-takve fešte desetine hiljada se slije na hodočašće u salu koja nije zamišljena kao bioskopska?

Mnoga pitanja definitivno prevazilaze moju pamet, jer FEST je vazda bio i ostao dobar povod da se oni ne toliko filmu predani, zagreju za njega, da se svi skupa predamo razumnoj i duboko ljudskoj potrebi za dozom glamura sa neizbrisivim soc-relističkim žigom, da budemo sitničavi sa punim pravom, te uletimo u rasprave poput ove tužbalice o gladi, koja se zapravo tiče mnogo toga drugog pored same gladi.

Povezano:

• Istorija festa kroz slogane (2), kolumna Marka Kostića
• Istorija festa kroz slogane, kolumna Marka Kostića (2009)