Crveni tepih, kanske bahanalije i oslobođena Scully

Mesto: Sarajevo
Vreme: 12. - 20. avgust 2009.

Od 13 selekcija koliko ih je bilo na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu, najveću pažnju publike privukao je program „Open Air“ koji je nudio odabir najuspešnijih naslova sa ovogodišnjih festivala. Svaku od projekcija pratio je špalir filmske ekipe, vidno oduševljen prijemom 3000 gledalaca.

Program su otvorile Priče iz zlatnog doba, novi film Cristiana Mungiua, koji se, posle uspeha 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana, ponovo vraća u Rumuniju za vreme Čaušeskog, ali ovoga puta zarad neobične komedije. Usledio je Almodovarov film Slomljeni zagrljaji, koji po opštoj oceni, iako ne spada među njegove najbolje radove, ipak predstavlja korak napred u odnosu na film Volver. Mamut, prvi film Lukasa Moodyssona na engleskom jeziku, preispituje savremeni stil života na zapadu težeći da angažuje publiku oko problema otuđenosti i egzistencijalnog straha ušuškanog u komociju. Film Hans-Christiana Schmida Oluja na jednostran način se bavi delikatnim pitanjem Haškog tribunala i mogućnošću ovog tela da dostigne pravdu.

Daleko vedriji bio je Gigante Adriána Binieza, indie romantična komedija koja je vidno šarmirala publiku u Sarajevu, baš kao i u Berlinu pre pola godine kada je osvojila čak tri nagrade. Pet minuta raja, kojim se Oliver Hirschbiegel vraća u formu, usredsređen je na konflikte u Severnoj Irskoj gde Liam Neeson i James Nesbitt traže mogućnost da prevaziđu tragičan događaj koji im je obeležio živote i učinio ih neprijateljima. Film je bio apsolutni hit na ovogodišnjem Sundance festivalu, a u Sarajevu se, s obzirom na tematiku, uklopio u profil festivala. Akvarijum Andree Arnold divno je snimljena priča o disfunkcionalnoj porodici i petnaestogodišnjakinji koja, u potrazi za identitetom, pokušava da izađe na svoj put. Program je zatvorila izraelski komedija Pitanje veličine, koja suptilnim humorom nastoji publici da približi probleme gojaznih ljudi.

Promocija nove regionalne kinematografije – jedan od ciljeva istaknutih uz takmičarski program, doprinela je da čak šest od deset filmova u konkurenciji budu debitantska ostvarenja. Žiri predvođen Mirjanom Karanović kao najbolji je izdvojio film Vladimira Perišića Obični ljudi, minimalističku dramu o vojnoj rutini i snalaženju regruta u takvim uslovima, a specijalnu nagradu dodelio je ostvarenju Očnjak Yorgosa Lanthimosa. U takmičarskom programu za najbolji dokumentarni film trijumfovao je Kavijar Konekšn Dragana Nikolića, koji govori o dvojici dunavskih ribolovaca, njihovoj svakodnevici, snovima i večnoj potrazi za “velikom ribom”. U istoj konkurenciji istakao se i Sevdah Marine Andree, koji je, iz razloga očitog u samom naslovu filma, bio bez premca u izboru za nagradu publike za najbolji film festivala.

Program „Panorama“ težio je da objedini avangardu i mainstream pa su prikazani filmovi koji, uprkos popularnosti, demonstriraju neosporni umetnički intergritet. Takav je, među prvima, film Bronson, koji se svakako može videti kao britanska verzija Choppera, ali ipak ima da ponudi šta novo. Goodbye Solo treći je film Ramina Bahranija, koji, kao i prethodni, prikazuje Ameriku iz ugla imigranata. Najiščekivaniji film programa svakako je bio kontroverzni Antichrist Larsa von Triera, koji je, paralelno sa Rvačem zatvorio festival. Ispostavilo se da izveštaji iz Kana nisu bili preterani. Nastao kao plod Von Trierove depresije, Antichrist je toliko eksplicitan dok prati svojih dvoje protagonista u međusobnom sistematskom mučenju da je dobar deo publike morao da napusti projekciju.

Najzvučnije ime programa „U fokusu“ bio je ovogodišnji kanski pobednik Bela traka Michaela Hanekea. Dupke puna sala sarajevskog Narodnog pozorišta pratila je Hanekeovu viziju ruralnog života na severu Nemačke pred izbijanje prvog svetskog rata. Najdramatičnija replika u filmu izazvala je salvu smeha u publici. Replika je zapravo bila vest da je Ferdinand upravo ubijen u Sarajevu.

Jedan od značajnijih programa festivala je i „Posvećeno“. Reč je o retrospektivi radova autora u fokusu, a ove godine je to bio Jiang Zhang-Ke. Publika je imala priliku da uživa u igranim i dokumentarnim filmovima kineskog autora, kao i u svakodnevnim Q&A sesijama.

Kao cilj SFF-a navodi se i pružanje prilike za afirmaciju novim talentima. Ove godine je po treći put u saradnji sa Berlinskim festivalom organizovan „Talent kampus“, koji je obuhvatio niz predavanja i radionica za mlade producente, reditelje, scenariste i glumce. Kampus je imao i praktičnu stranu – projekat „Sarajevo grad filma“. U konkurenciji kratkih filmova nastalih tokom prošlogodišnjeg projekta, za najuspešniji je proglašen Oslobođenje u 26 slika Ivana Ramljaka i Marka Škobalja, koji prikazuje monotonost penzionerskog života i poslednju diverzantsku akciju nekadašnjeg partizana.

Dok su prošle godine talente najviše zabavili Charlie Kaufman (koji je i protiv svoje volje neodoljivo komičan), Slavoj Žižek i Mike Leigh, ove godine su verovatno najuspešnije sesije imali Stellan Skarsgård (Kroz talase), koji je sa publikom podelio priče sa snimanja sa Von Trierom, kao i Darren Aronofsky koji je uglavnom govorio o svojim počecima i svom poslednjem filmu.

Govoreći o Rvaču, Aronofsky je pomenuo da mu je studio nudio daleko veći budžet pod uslovom da odustane od angažovanja Mickeya Rourkea. Za ulogu su navodno bili zainteresovani i Nicolas Cage i Sylvester Stallone, koji je reditelja čak proveo kroz svoj vrt iza kuće načičkan statuama Rockyja. Aronofsky nije odoleo ni da pomene svoju ulogu u spajanju Brada Pitta i Cate Blanchett za poslednji Fincherov film, kao i činjenicu da ga je Tarantino nagovarao da učestvuje u snimanju Prokletnika jer mu je bio potreban Jevrejin koji će ubijati naciste, na šta je on učtivo morao odgovoriti sa „Jebi se!“

Tokom devet dana festivala, čitav centar Sarajeva bio je u znaku filma. Festivalska zona ostavljala je utisak prometnog mesta - redovi ispred blagajni, metež oko crvenog tepiha gde su posetioci i novinari iščekivali zvezde dana...

Posebno obeležje festivala bio je program „Na kafi sa...“ koji je novinarima i posetiocima omogućavao neformalne susrete sa filmskim zvezdama. Najveću pažnju svakako su privukli Mickey Rourke i Gillian Anderson. Rourke, koji je sve vreme nastojao da opravda imidž mačo zavodnika, uglavnom je govorio o značaju koju je uloga u Rvaču imala za njega i njegovu karijeru, dok je Gillian Anderson najviše bila zainteresovana da govori o (ne)mogućosti izlaska iz senke popularne Scully iz serije Dosije X.

I mimo predviđenih programa, filmadžije se nisu preterano krile od znatiželjnih ljubitelja filma. Tako je Aronofsky, ispričavši pikantnu dogodovštinu sa snimanju svog poslednjeg filma, zamolio prisutne: „Ne pominjite ovo Mickeyu (Rourkeu) ako ga večeras vidite pijanog u nekom baru. A videćete ga sigurno.“