34 godina iza zida

Originalni naslov: Bronson
Scenario: Nicolas Winding Refn, Brock Norman Brock
Uloge: Tom Hardy, Amanda Burton, James Lance, Matt King
Žanr: Drama
Trajanje: 92 min.
Proizvodnja: Velika Britanija, 2009.

Bronson je podjednako dobar zbog onoga što nije koliko zbog onoga što jeste.

Predvidiv put bio bi napraviti biopic: scena-dve iz detinjstva i mladosti, da upoznamo porodicu i socijalni bekgraund koji je "stvorio" našeg junaka, a onda kroz par njegovih "poduhvata" videti kako se taj lik ocrtava naspram skicirane pozadine.

Međutim, Bronson nije biopic. Scenaristi ingeniozno odbacuju uobičajene "traume iz detinjstva" koje se u poslednje vreme lepe čak i na dokazane psihopate, poput Michaela Myersa (Halloween, 2008). Naslovni junak se ne može objasniti ni porodičnim okruženjem, ni seksualnim traumama, niti kontradikcijama poznog kapitalizma u Velikoj Britaniji tokom 70-ih. On je, prosto, predodređen za život u zatvoru, što se duhovito implicira kadrom u kome bebu-Bronsona vidimo iza rešetaka kreveca.

Bronson je i sâm odbacio svoje poreklo, uključujući i kršteno ime Michael Peterson, uzevši "umetničko ime" prema zvezdi serijala Death Wish. A "umetnost" po kojoj je postao slavan je totalna neukrotivost. Ovaj siledžija uhapšen je u neuspeloj pljački pošte. Nije bio čak ni dovoljno vešt da se proslavi kao kriminalac (á la Dillinger, recimo). Ne, "zvezda" je postao tek u zatvoru, gde je proveo 34 godine, od čega oko 30 u samici – isključivo zbog bandoglavosti (napadi na čuvare, lekare…).

Ovaj film nije snimljen zbog osude represivnih mera zatvorskog sistema. Bronsona slabo zanima društveni angažman. Niti je to apologija slobode u kojoj bi naslovni junak bio prototip neukrotivog buntovnika. Ne, Bronson nije nesputani duh gušen konvencijama, već psihopata i budala (ali neobična), i film je nedvosmislen po tom pitanju.

Bronson je jedno od božjih stvorenja za koja se s pravom možemo upitati ono što je William Blake pitao meditirajući nad tigrom: "Koja to besmrtna ruka il' oko / Uobliči tvoju strašnu simetriju?" Koja je to sila koja pokreće nekog tako neukrotivog i nasilnog?

Prikazan kao šoumen, kao egotriper, kao samouništiteljski tvrdoglava osoba, Bronson je lik i za divljenje i za gnušanje, i za simpatiju i za strah. U svakom slučaju je facinantan stvor nad kojim vredi zapitati se: ko smo, šta smo, odakle smo, zašto smo i ko nas ovakve napravi!

Nicolas Winding Refn (najpoznatiji po izvanrednoj trilogiji Pusher) pametno zaobilazi površni "realistički" pristup i prodire u srž Bronsonovih mehanizama. Napuštanje linearnog "uzrok-posledica" pripovedanja pronicljiv je zahvat u prikazu psihopatske ličnosti kojoj je logika strana. Njegovi zatvorski podvizi izvedeni su radi privlačenja pažnje i golog prkosa.

Sjajan je momenat kada Bronson uzme taoca, a na upravnikovo pitanje: "Dobro, šta hoćeš?", klovn odgovara: "Pa, ne znam; šta imate?" I ne čekajući odgovor, on se pesnicama ustremi na vrata i kreće u beznadežni fajt.

Bronson nije konvencionalan film, već unikatni spoj pozorišne predstave, stand-up komedije, opere, cirkuskog freak showa i ludačke žurke, nešto kao „Peter Greenaway sreće Guy Ritchyja sreće Monty Pythona“. Gluma Toma Hardyja je energična, preterana i samosvesna baš kao i lik koji oživljava: ne toliko veći-od-života koliko svim silama napregnut da to postane.

Soundtrackom dominiraju opere i simfonije, ali ne zato što bi naš gilipter to slušao (za razliku od svog intelektualnijeg sabrata, Alexa iz Paklene pomorandže). Ali, opera i muzička pompeznost su u savršenom skladu sa slikom o sebi koju Bronson ima i koju želi da na druge prenese. U oživljavanju tog nadrealnog sveta ističe se prvorazredni doprinos Kubrickovog majstora svetla, Larryja Smitha, ovde potpisanog kao direktor fotografije.

Refnov film trijumfalno prevazilazi svoj povod i doseže umetnost kojoj Michael Peterson nije uspeo da priđe. Zbog svog audiovizuelnog bogatstva, ovo je pre svega glorifikovanje filmskog jezika, a ne psihopatije.