Prokletnici su dokaz da je Quentin Tarantino zapao u stvaralački ćorsokak. Kultni reditelj primenjuje svoj poznati recept - red priče, red nasilja, red priče, red nasilja... Ali, iako su svi očekivani sastojci tu, musaka nije previše ukusna
Naslov originala: Inglourious Basterds
Scenario: Quentin Tarantino
Uloge: Brad Pitt, Mélanie Laurent, Christoph Waltz, Eli Roth, Michael Fassbender, Diane Kruger, Daniel Brühl, Til Schweiger
Žanr: ratni
Trajanje: 153 minuta
Posle kultnih fimova Ulični psi (1992) i Petparačke priče (1994) koji su od Tarantina načinili međunarodnu zvezdu, te pomalo skrajnute Džeki Braun (1997) i eksploatacijskog omaža Kill Bill (2003-2004), usledili su posrtaji. Doduše, Tarantino je i ranije umeo da zabrlja (setite se samo njegovog segementa u antologiji Četiri sobe), ali je tek Otporan na smrt (2007) jasno ukazao na krizu.
Zamišljen kao drugi film u okviru komercijalno neuspešne ekstravagance Grindhouse (dva film po ceni jednog), ovaj triler o ubilački nastrojenom kaskaderu jednostavno nije zadovoljio visoki nivo izrade na koji je Tarantino navikao svoje obožavaoce.
Slično prokletstvo prati Prokletnike. Najavljen kao „povratak u velikom stilu“ i posveta špageti vesternima i filmovima na teme iz Drugog svetskog rata, Prokletnici sadrže sve očekivane sastojke iz Tarantinove kuhinje - vrcave replike, vodoskoke krvi i bizarne likove, ali ovog puta nema vezivnog tkiva bez kog ovi elementi ostaju lišeni magije.
Neosporno je da je Tarantino skliznuo u vode trash poetike, dok je izostao balans između komičnog i preteranog, ozbiljnog i realističnog koji krasi njegove najbolje filmove. Naprotiv, ton Prokletnika veoma je neusklađen. Ozbiljna tema (nacističko istrebljivanje Jevreja i osveta koju to uzrokuje) tretirana je jednodimenzionalno i lakrdijaški – što samo po sebi ne mora biti greh – ali Tarantino je ovaj jednostavni pulp koncept zagušio nedopustivo dugačkim i pretencioznim dijalozima.
Očigledno zaljubljen u ono što je napisao (a bez saveta svog starog saradnika Rogera Avaryja ili valjalnog književnog predloška kao u slučaju Džeki Braun po Elmoru Leonardu), Tarantino jednostavno ne zna kada treba da seče tako da pričaonica u više navrata uspeva da u potpunosti naruši dinamiku filma.
Iako ne potpuni fijasko, Prokletnici, sasvim neočekivano, podsećaju na poboljšanu verziju domaćeg Druga Crnog (scene u kojima se po prvi put pojavljuje Hitler, na primer, u oba filma zastrašujuće su slične). Nemaštovita varijanta ’Alo, 'Alo humora sa tek nešto malo dodatog nasilja, jeftina scenografija, preglumljivanje jednih (verovatno najgora uloga Brada Pitta) i konstantno ozbiljna lica drugih, dramatrurški otaljano finale (pokušaj miksa Dvanaest žigosanih, Lica sa ožiljkom, Keri i Otimača izgubljenog kovčega) ukazuju da je Tarantinu kormilo iskliznuko iz ruke.
Bilo da se radi o trenutnoj slabosti ili dekandentnoj fazi, Prokletnici su dokaz autorove nemoći da zauzda vlastitu neumerenost i brzopletost (iako pisan desetak godina, ovaj film je snimljen za nedovoljna četiri meseca), sve u uverenju da je postmoderna dovoljno širok zabran da opravda i ovako krupne promašaje, a Prokletnici, uprkos povremenim trenucima za pamćenje, jesu upravo to.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari