Dokumentarci u bioskopu

Juče je počeo peti po redu filmski festival Slobodna zona, koji postoji od 2005. godine, u sklopu šire inicijative promovisanja angažovane filmske produkcije, u formi dokumentarca, kratkometražnog i igranog filma.

Do 11. novembra, u okviru festivalskog programa biće prikazano 28 dugometražnih, dokumentarnih i igranih filmova i 22 kratkometražna filma. O obabiru filmova, statusu dokumentarnog filma i angažmanu u filmskoj umetnosti za Popboks govori dokumentarista Rajko Petrović koji je, pored Branke Pavlović, bio selektor festivala.

POPBOKS: U uvodnoj reči kataloga festivala, Slobodna zona je predstavljena kao kontra Holivudu kao spektaklu. Jeste li taj antipod uzeli u obzir prilikom odabira filmova?

R: Holivudu kao spektaklu da. Ali ne smemo zaboraviti da tamo rade autori kao što su Sean Penn, George Clooney, Braća Coen, Clint Eastwood, koji u tom kontekstu prave izvanredne i subverzivne filmove već godinama. Da ne nabrajam ostale.

Ove godine smo pri selekciji više vodili računa o tome da pokrijemo što veći broj tema i da filmovi dolaze sa svih strana sveta, kako bi naša publika mogla da vidi nekakav presek najboljeg u produkciji angažovanog filma tokom poslednjih godinu dana. Filmovi i doslovno dolaze sa svih kontinenata i zanimljivo je da većina od njih obrađuje teme i probleme koje se lako mogu prepoznati kod nas ili u regionu. Ali najvažnije je da su to pre svega odlični filmovi koji imaju izvanrednu komunikaciju sa publikom.

Da li se angažman jednog filma prepoznaje prevashodno u temi kojom se film bavi, ili je moguće biti angažovan kroz subverziju, humor ili neki drugi, netematski aspekt filma?

Čini mi se da jedno bez drugog ne može. Filmovi koji ne uspeju da nas kinematografskim sredstvima ubede u važnost svog postojanja, u gledaocima izazivaju sumnju i podozrivost u iskrene namere prilikom obrade određene teme. Takvi filmovi često ostaju na nivou pamfleta i propagande i publika ih ne voli.

U programu se nalaze dva zanimljiva dokumentarca - Kako se kuvala istorija i Zečevi Berlina koji velikim istorijskim temama prilaze na neobičan način – kroz priču o hrani, u prvom i iz ugla zečeva koji su naselili prostor nekadašnjeg Berlinskog zida, u drugom slučaju. Šta je, po vašem mišljenju, funkcija ovakvog oneobičavanja?

Teško mi je da odgovorim u njihovo ime, ali pretpostavljam da je želja autora bila da nam već vrlo dobre poznate istorijske događaje prikažu iz nekog novog ugla i tako ih učine zanimljivim. 

Na programu je dokumentarni film Život uživo u kom se reditelj podvrgava eksperimentu kako bi pokazao dejstvo interneta na čoveka i njegov lični život. U par navrata bilo je dokumentaraca, poput američkog filma Super Size Me u kom reditelj jede samo brzu hranu ne bi li na ličnom primeru pokazao loše delovanje ove hrane na zdravlje. Da li je dokumentarac kao forma u stanju da obuhvati ovakve autoportrete i ekstremne mere ili je reč o nekoj potpuno novoj vrsti filma?

Mislim da jeste. Film kao medij je u osnovi integrativna umetnost. Kroz istoriju znao je da u sebe apsorbuje uticaje sa raznih strana: literature, pozorišta, slikarstva, opere, stripa, konceptualne umetnosti, video arta… da ne nabrajam. I uvek je uspevao da ostane svoj. Tako je i danas kada je reč o internetu.

U programu je više dokumentarnih filmova u odnosu na igrane, i generalno više dokumenatarac nego prethodnih godina. Da li je to svetsan selektorski potez?

Slobodna zona, počev od prvog festivala u svom programu daje blagu prednost dokumentarnim filmovima. Moja koleginica Branka Pavlović i ja pokušavamo da održimo taj kontinuitet. Samim festivalom, mesečnim projekcijama i turnejom po gradovima širom Srbije trudimo se da promovišemo dokumetarni angažovani film i da pokažemo da ovi filmovi znaju isto tako biti interesantni, duhoviti i uzbudljivi kao i najbolji igrani filmovi.

Kada se pominje “angažman” u kredu Slobodne zone, jeste li, kao selektor, u nekom trenutku imali dilemu oko odabira filmova, u smislu da bi angažman jednog filma mogao da uvredi ili isprovocira publiku?

Dileme oko odabira filmova uglavnom nemamo. Filmovi se svojim kvalietetom sami nametnu da budu selektirani. Ja bih iskreno voleo kada bi neki od filmova na bilo koji način isprovocirao publiku. U smislu da je postavio nova pitanja, pokrenuo temu za raspravu, preispitivanje postojećih stavova.

U većini filmova sa festivala osnova svake priče je borba za slobodu. Glavni junaci su obični ljudi koji svojom borbom i hrabrošću istrajavaju u borbi protiv beznađa, nebrige, apatije i nasilja. Sumnjam da bi ovakvi junaci i njihove priče mogli bilo koga da uvrede. Naprotiv.

Jedan poznanik mi je pričao kako je na pomen da ide u bioskop da gleda dokumentarac, njegov prijatelj u čudu pitao – plaćaš da gledaš dokumentarac u bioskopu? Koliko je zaista, po vašem mišljenju, kod šire bioskopske publike prisutno zanimanje za dokumentarni film mimo festivalskih okvira?

Uveren sam da interesovanja za dokumentarni film ima daleko više nego ponude. Festivali su praktično jedina mesta na kojima je moguće videti dokumentarne filmove. Mi se trudimo da pored festivala u novembru, imamo i redovne mesečne projekcije koje se održavaju u Kulturnom centru Rex i koje su, na našu veliku radost, uvek prepune. Na njima se uglavnom prikazuju dokumentarni filmovi.

Prošle godine smo radili turneju u 16 gradova Srbije na kojima smo prikazivali filmove sa festivala, takođe je interesovanje bilo izuzetno. Ovu su neki naši načini sa kojima pokušavamo da promovišemo ovu vrstu filma i da ga prikažemo što širem broju gledalaca u zemlji.

Takođe, par godina unazad filmovi sa Slobodne zone prikazivani su na televizijama B92 i RTS. Svake godine za film koji pobedi po glasovima publike otkupljuju se prava za prikazivanje na televiziji.

Šta mislite o dokumentarističkom radu Michaela Moorea i kog biste dokumentaristu preporučili?

Poslednjih 10-ak godina dokumentarni film u svetu je doživeo neverovatnu ekspanziju. Na specijalizovanim festivalima za dokumentarne filmove počeli su da dolaze filmovi koji su nosili snagu i kompleksnost igranih filmova. Sve se podiglo na najviši nivo: kadriranje, kvalitet fotografije, montaža, obrada zvuka. Uporedo su krenuli da se povećavaju budžeti filmova, tako da danas imamo dokumentarne filmove koje imaju milionske budžete. Da je to neko pričao pre 15 godina zvučalo bi potpuno neverovatno. Najbolji dokumentarni filmovi igraju u bioskopima širom sveta ravnopravno sa igranim filmovima.

Na tom talasu, ako to tako može da se kaže došao je i Michael Moore. Odabirom tema, ličnim angažmanom, produkcijom i po mom mišljenju pre svega kontinuitetom u radu nametnuo se kao čovek čije je ime gotovo sinonim za ovakvu vrstu filma. Njegova pobeda u Kanu 2004. sa Farenhajtom 9/11 je formalno priznanje ne samo za njega nego posredno i za sve ono sto je dokumentarni film u svetu postigao.

Od savremenih dokumentarista najviše cenim filmove Sergeja Dvortsevoya kao što su: Dan hleba ili U tami. Film koji će ove godine biti na festivalu Jedno selo jedan čovek Simona El Habrea je rađen u tom maniru i jedan je od mojih ličnih fetivalskih favorita.

Koji biste film preporučili iz ovogodišnjeg programa Slobodne zone?

Somers Taun Shanea Meadowsa izrastao je iz malog filma sa korporativnom podrškom u celovečernji i proglašen je najboljim filmom u Britaniji ove godine. Mali kuriozitet je da je ovo jedini crno beli film na festivalu, sa izvrsnom fotografijom i fenomenalnim glumačkim ostvarenjima.

Sramota Stevea Jacobsa, rađena po motivima istoimene knjige nobelovca Johna Coetzeeja je najkontraverzniji film festivala. Sa izvanrednim Johnom Malkovichem u glavnoj ulozi film otvara brojna osetljiva pitanja vezana za odnose u društvu posle aparthejda u Južnoafrickoj republici. Tu je svakako i film Zaliv, dokumentarac urađen u žanru “ekološkog trilera”, osvajač nagrada publike na 14 svetskih festivala, počev od Sandensa, Hot Doksa i Silver Doksa.

Gledaoce bih podsetio da je novina na festivalu Nagrada za publiku. Od gledalaca očekujemo da napišu kratku recenziju ili osvrt na film u slobodnoj formi do 3000 karaktera i da nam pošalju zajedno sa kontakt podacima na email adresu: recenzija@freezonebelgrade.org

Radove mogu da nam šalju do 15. novembra 2009. godine. Nagrada za pobednika je notebook računar, koji će biti dodeljen 10. decembra na našoj mesečnoj projekciji u Kulturnom centru Rex. Rezultati će biti objavljeni 25. novembra.