Miloš Branković, Život i smrt porno bande i Srpski film menjaju sliku srpske kinematografije. Brutalnost i politička nekorektnost kao uveličavajuće ogledalo srpskog društva u bolnom tranzicijskom grču
Nekada davno, 60-ih i 70-ih godina XX veka, jugoslovenski film proslavio se u međunarodnim okvirima zahvaljujući Crnom talasu koji je demistifikovao dekretima romantizovanu SFRJ stvarnost. Istina, u to vreme čak je i partijski prihvaćeni mejnstrim film pokušavao da bude izrazito problemski, ali najbolnije tačke su po pravilu prećutkivane. Uspone i stradanja autora i njihovih filmova opisali su Bogdan Tiranić u studiji-hronici Crni talas i Nikodijević/Tucaković u dokumentarcu Zabranjeni bez zabrane. Tako je Žilnik “loše uticao na omladinu”, Makavejev je “uvredio druga Staljina”, a Lazar Stojanović direktno sa fakulteta odveden u zatvor zbog svog Plastičnog Isusa…
Poslednjih dvadeset i kusur godina donele su filmadžijama pregršt novih tema. Posle ratova, NATO bombardovanja, bujanja kriminala, psihičkog i fizičkog nasilja u svim porama života, Srbija je postala zemlja straha. Tokom devedestih, bilo je filmova koji su pokušali da dočaraju našu sumornu stvarnost. Do koske, Rane i Bure baruta samo su neki od naslova koji su, sa više ili manje uspeha, prikazivali turbulentnu Srbiju devedesetih.
Kraj prve decenije novog milenijuma doneo je novi senzibilitet, krenulo se dublje u istraživanje mračne šume. Pojavila se nova generacija beskompromisnih filmskih stvaralaca koja, slično kolegama koji su pripadali Crnom talasu, želi da isprovocira, ogoli, bez ulepšavanja prikaže društvo u kome živimo i njegove izvitoperene vrednosti. Prelomna godina bila je 2008, kada su se u domaćim bioskopima pojavio dekadentni politički art film Miloš Branković (premijera na FEST-u 2008, bioskopska distribucija nekih pola godine kasnije). Polazeći od Kvara Miše Radivojevića, priče o sluđenom intelektualcu, Miloš Branković preuzima dobro poznati žanrovski obrazac osvetničkog filma, dopunjujući ga jasno postavljenom političkom alegorijom koja sa puno gorčine prikazuje društveno tkivo u raspadanju. Za razliku od svojih starijih kolega, režiser/scenarista Nebojša Radosavljević preduzima kud i kamo radikalniji pristup, duboko porinuvši u grotlo grada koji razjedaju nasilje, korupcija, prostitucija, trgovina ljudima... Brojne scene (hetero, gay, lezbo) seksa upotpunjuju se pozamašnim bodycountom, a Radosavljević u jednoj instanci spaja tanatos i eros kako bi gledaoce „počastio“ sasvim neočekivanim prizorom nekrofilije.
Režiser/scenarista Mladen Đorđević je 2005. godine snimio stominutni dokumantarac Made in Serbia, nadahnuto istražujući lice i naličje porno manufakture u Srbiji. Upoznat sa tužnim sudbinama domaćih XXX pregalaca, Đorđević je u svom dugometražnom igranom debiju otišao nekoliko koraka dalje. On je u Životu i smrti porno bande prodrmao publiku, bombardujući je šokantinim prizorima (najčešće) nimalo prijatnog seksa i krvavim snuff likvidacijama u cinéma vérité stilu. Torture porn u tradiciji Hostela i Slagalice strave? Ne baš. Đorđevićev film duguje mnogo modernom američkom i japanskom hororu, ali istovremeno poseduje i snažnu političku angažovanost i snagu Žilnikovih Ranih radova sa kojim, uostalom, deli i početnu premisu o sukobu „urbanog“ i „ruralnog“.
Život i smrt porno bande se gotovo neprimetno (bez reklame distributera i uobičajene medijske pomame koja prati distribuciju domaćih filmova) provukao kroz bioskope i svoj život nastavio na inostranim festivalima. Paradoksalno, bez obzira na pohvale većine domaćih kritičara, Porno bandi su leđa okrenuli i žiriji na ovdašnjim filmskim festivalima. Iako ubedljivo najsuperiornija u okviru prošlogodišnje domaće filmske produkcije, Porno banda se morala zadovoljiti tek ponekom specijalnom nagradom na domaćim festivalima koji su favorizovali naslove kao što su Čekaj me, ja sigurno neću doći i Tamo i ovde. Pohvale je dobio od stranih kritičara (Mitch Davis, programer uglednog montrealskog festivala Fantasia, uvrstio je film na peto mesto liste 10 najboljih filmova 2009. godine, pa se Đorđević našao ispred veličina kao što su Tarantino, Von Trier i Raimi), a usledili su i pozivi na strane festivale (sa Pučonom i Stokholmom kao dosadašnjim vrhuncima).
Tokom poslednjih godinu u kusur, veliku pažnju privlači film koji se može bez zadrške uvrstiti, već samo na osnovu trejlera, u srpski hardcore. U pitanju je Srpki film Srđana Spasojevića, delo koje se nadovezuje na Đorđevićevu fascinaciju snuffom, pojmom donekle poznatom i široj publici zahvaljujući trilerima 8 milimetara Joela Schumachera i Teza Alejandra Amenábara. Srpski film, nastao potpuno u privatnoj produkciji, bez pomoći države, izazvao je kontroverzu i pre nego što je bilo gde zvanično prikazan. Iako datum domaće premijere nije zakazan (pričalo se da će Spasojevićev debi biti prikazan na ovogodišnjem FEST-u, ali se to očigledno izjalovilo, kao i pregovori sa nekim poznatim domaćim distributerima) film već preti da preraste u slučaj, prvi srpski skandal film XXI veka. I ovoga puta se posegnulo za stranim žanrovskim uzorima (triler zaplet s primesama torture porna), ali, sudeći po dostupnim informacijama, sa do sada nezabeleženim stepenom provokativnosti.
Maštu su raspalile i vesti da je kopija Srspkog filma spaljena u laboratoriji za razvijanje Nemačkoj, a slični problemi zadesili su film i u Mađarskoj. Usledili su bombastični naslovi u novinama („Srpski film pred sudom zbog pedofilije?“) i razbuktavanje polemike na Internetu. Mnogi su se zabrinuli na koji način nas to autori Srpskog filma prikazuju u svetu. Škakljivi momenti (od kojih su neki prilično jasno nagovešteni u veoma eskplicitnom show reel-u) pokrenuli su na neviđeno polemiku o tome da li se jedan takav film, pa još i u samom naslovu, sme nazvati srpskim.
Sudeći po reakcijama sa prestižnog SXSW festivala u Ostinu na kome je Srpski film doživeo svoju svetsku premijeru, režiser Spasojević i scenarista Aleksandar Radivijević u rukama imaju dinamit. Prvi prikazi hvale zanatsku stranu filma (posebno režiju i višeslojni scenario) ali i podvlače da je u pitanju ostvarenje koje smrskava tabue i pomera granice, pa da je kao takvo veoma visoko rizično kada je u pitanju reakcija prosečnog gledaoca. „Ljude su u prošlosti vešali za manje“, u naslovu svog prikaza Srpskog filma ističe Quint sa AICN-a, Todd Brown (Twitch) lamentira nad tvrdnjom da će kontroverzni debi ostati neizbrisiva stigma Spasojevićeve karijere.
Jedno je sigurno. Srpski hardcore i te kako privlači svetsku pažnju. Doduše, ne na glavnotokovskim festivalima poput Berlina i Kana, već među žanrovskom publikom željnom uzbuđenja i pomeranja filmskih granica. U planu je retrospektiva Subversive Serbia u okviru Fantasia Film Festivala (Pored Porno bande i Srpskog filma, biće prikazan i Čarlston za Ognjenku), a lista veoma prestižnih festivala koji u svom programu žele Srpski film i Porno bandu se svakog dana proširuje. U domovini, situacija je i dalje neizvesna. Slično filmovima Crnog talasa, nabrojani naslovi više pažnje privlače u inostranstvu. Psihologija je čudo. Tuđu muku je uvek lakše svariti.
U matici ih je do sada uglavnom dočekivala nedovoljna zainteresovanost publike i napadi ispod pojasa. Sa druge strane, pošteno je istaći da režiseri koji deluju u okvirima novog spskog brutalizma svojim oponentima drage volje ustupaju municiju. Igrajući na kartu umetnosti šoka, Radosavljević, Đorđević, i Spasojević otvoreno bacaju rukavicu u lice u učmale malograđanštine. Deo taktike je i svesna provokacija, zabijanje prsta u oko.
Šok radi šoka ili namera da se gledalište prodrma, probudi iz stanja katatonije? Odogovor na ovo pitanje postaje ključan u vrednovanju mini trenda koji je započeo Miloš Branković - pojave koju jedni nazivaju novim srpskim brutalizmom, drugi srpskim hardcoreom. Na kraju će se, kako to već obično biva, sve svesti na ličnu percepciju svakog gledaoca. Po mom mišljenju, u slučaju Miloša Brankovića i Porno bande svaka prolivena kap krvi i sperme bila je umetnički opravdana. Srpski film tek očekuje ocena domaće kritike (dva do sada objavljena prikaza na blogovima filmskih hroničara Vojnova i Ognjanovića veoma su ohrabrujuća) i publike koja će, to je već sada sasvim jasno, biti podeljena u dva tabora: jedni će hvaliti hrabrost autora, dok će se drugi zgražavati nad prizorima koji prelaze granice davno zacrtane u kolektivnoj svesti. Ali, jedno je sigurno - i jedni i drugi će se saglasiti da sa zemljom koja je porodila jedan takav film nešto debelo nije u redu. A to je već početak.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari