Život, smrt i tako dalje

Čak i samo razmišljanje o savremenom srpskom filmu neobična je stvar puna iznenađenja, neprijatnosti, čežnje za boljim i jasnijim metodima i inspirativnijim povodima. A pravljenje filma u Srbiji danas, to je nepregledno a paradoksalno skučeno prostranstvo, humorno zvano „mala bara, mnogo krokodila“. Vođeni idejom da je u svakoj komplikovanoj siutaciji, pa i u umetnosti važno biti „kadar stići i uteći i na strašnom mjestu postojati“, pitali smo Mladena Đorđevića kako se u sve to dospeva  i još nekoliko pitanja, a sve u sedam razmenjenih mailova tokom jednog popodneva.

POPBOKS: Otkud ti u filmu, generalno govoreći?

MLADEN: Zbog činjenice da sam imao slabiji prosek u srednjoj školi i da sam želeo posao za koji je potreban fakultet koji može da se studira lagano, bez velikih obaveza. Šalim se... Mada, ne skroz.

Nikada nisam shvatao bavljenje filmom kao profesiju, već kao područje slobode. Ne mislim da se profesija i sloboda obavezno isključuju, ali svakako se teško postiže idealna situacija u kojoj su spojene. Scenarije za filmove sam pisao još u srednjoj školi, i to pisanje mi je oduvek predstavljalo zabavu i beg u jedan novi svet.

Međutim, grdno sam se prevario s predviđanjima u vezi s bavljenjem filmom u Srbiji. Mogu da kažem da onaj ko odluči da snima filmove ovde mora da ima izvestan problem sa percepcijom stvarnosti, tj. da uspe da ne vidi sve prepreke, zamke, sav raspad vezan za naš posao. Svako ko je u stanju da previše dugo gleda punu, pravu sliku stanja naše kinematografije, taj će pasti u depresiju i neće se baviti filmom.

Što je kreativni naboj veći, to će stvarnost oko nas izgledati lepša i videćemo manje nedostataka. U pitanju je mehanizam samoodbrane.

Misliš da su problemi ovdašnje kinematografije nešto kao ale i bauci: postoje samo ako ih čovek vidi i veruje u njih?

Ne, problemi realno postoje, ali ništa nemamo od toga što ćemo ih konstatovati po sto puta i neprestano pričati o njima. Tako se ništa neće promeniti.

Jedino rešenje je da stvaramo i da dobrim filmovima izgradimo carstvo, makar ono bilo samo za nas. Niče je negde govorio o tome da je za slabiće karektaristična preterana inteligencija i previše tačna percepcija stvarnosti, pošto su njihove borbene moći otupljene. Onima koji imaju obilje životnih sokova u sebi vera u buduće je važnija od realnosti i činjenica.

Parafraziraću Pati Difuzu, osobu koju je izmislio Almodovar, a koja je objavila dve knjige: "Kad želeći da se bavite filmom iz svog malog mesta stignete na železničku stanicu u Madridu i tu vam neki čovek ponudi da učinite nešto nemoralno za novac, ako vaš odgovor bude negativan, bolje se okrenite i odmah kupite kartu za povratak; ako, pak, odgovorite pozitivno na ponudu, e onda može da otpočne vaša filmska karijera!" Naravno, ovo je karikatura, ali kad smo već kod Ničeove tupe borbenosti, budi ljubazan pa prokomentariši.

Mnogi su se na različite načini uprljali prihvatajući da rade filmove kod nas. Naravno, ne želim da kažem da smo mi neki svetski izuzetak što se toga tiče. Zapravo, ista pravila važe za sve male, zatvorene sredine, na kojoj god tački zemljine kugle se nalazile. Provincijalne kulture imaju iste zakonitosti. Mala sredina ne dozvoljava skretanje u nepoznato iz straha da je to nepoznato ne proguta. S druge strane, i kulturni centri, metropole, imaju svoje velike mane. Pored toga što „male“ kulture održavaju u inferiornom položaju (pošto između kulturne politike i real-politike nema razlike, sve je u novcu), te „velike“ kulture koje određuju globalna kretanja suočavaju se s problemom iscrpljenosti, dosade i gubljenja identiteta, a egzotičnost autsajderskih kultura im može pomoći tako što će im doneti novu energiju.

Hoću još da kažem da je ljudima koji hoće da se bave kvalitetnim filmom potrebna hrabrost, istrajnosti, beskompromisnost. Rezultati takvog pristupa mogu da budu samo pozitivni, iako će put sigurno biti vrlo trnovit. Pogotovo je to jasno kod nas, jer kinematografija zapravo ne postoji, tj. održava se veštački.

U toj situaciji nepostojanja para baš je pravo vreme da se stvaraju mali, niskobudžetni, nezavisni, besni filmovi koji nikome ne polažu račune.

Nije mi bio jasan početak tvog filma. Tamo, naime, glavni junak završi režiju i želi da radi umetničke filmove, a producenti mu nude samo komedije sa slavnim glumicima! Većini sveta koji poznajem producenti nisu hteli ni da se jave na telefon, a kamoli da ih prime i nešto im nude.

U uvodu filma glavni junak je na sastanku s producentom koji, navodno, hvali njegov horor-projekat, ali na taj način pokušava da ga skine s vrata dodajući da ovaj treba da mu donese neki "komercijalniji" scenario. Producent mu ništa ne nudi, već ga otkači lepim rečima, što je za njih karakteristično. Glavni junak konstatuje u offu da njih (producente) samo interesuje da rade glupe komedije i da imaju jako poznate glumce, šmirante, koji će izgovoriti neku glupu repliku i izazvati salve smeha u sali, i dodaje da je to sve što njih zanima.

Marka to ne interesuje. Između ostalog on zbog toga i odluči da ode u porno podzemlje jer, kako kaže, "kad već ne mogu da snimam filmove, onda mi je svejedno". Taj Markov postupak je zapravo čin autodestrukcije i namernog tonjenja u sve veće blato kako bi se kroz to dno i raspadanje doživela katarza. Samouništenjem do pročišćenja – to je njegova formula.

Nešto kao „Bolje grob nego rob“?

Ne bih rekao da je baš tako patetično postavljeno, ali suštinski ima veze. Glavni junak prosto želi da istera svoje jer drugačije ne zna.

Ali ti znaš drugačije – ti si uspeo da isteraš film kakav si želeo i da dobiješ za njega novac od regularnih institucija kulture (Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata za kulturu). Da li je, npr. u Japanu, uobičajeno da se za film ovakvog žarna i sadržaja dobija ta vrsta podrške? Da li je Srbija najdemokratskija, najumetničkije orijentisana i alternativi najsklonija država na svetu?

Dobili smo podršku od Skupštine grada, ali ne i od Ministarstva kulture. Pomoć od Ministarstva kulture potrebna nam je da bi se film prebacio na filmsku traku i ušao u regularnu distribuciju. Kad kažem mi, mislim na producente filma Srdana Golubovića i Jelenu Mitrović (producentska kuća Baš Čelik), na autorski tim i ekipu.

Mislim da će nam sad to ići lakše nakon što sam dobio nagradu „Nebojša Đukelić“, koju dodeljuje Udruženje beogradskih kritičara i novinara za najbolji film na Festu.

Što se tiče moje pobede na gradskom konkursu, mislim da sam tu imao sreće sa sastavom komisije. U toj komisiji je sedelo dosta ljudi koji odlično poznaju film i, što je jako važno, prate savremenu kinematografiju, nove tendencije. Bilo je jako važno da dobijem novac od Skupštine grada jer, u suprotnom, Porno banda ne bi bila snimljena.

Ja nisam bogat, niti su to moji roditelji, takođe nemam imućne rođake, prijatelje, a za film koji ima ovakvu temu i pristup nemoguće je naći sponzore. Još mi nije jasno kako smo uspeli da film sa toliko lokacija i glumaca snimimo za tih gradskih 100.000 evra, i to za šest i po nedelja. Biće da je to Božja intervencija koja je došla kao nagrada za moju upornost i ogromnu požrtvovanost ekipe.

Ovim svakako nije postavljeno neko novo pravilo u domaćoj kinematografiji, tako da će autori koji budu želeli da se bave sličnim filmovima (mislim uopšteno na hrabre, drugačije, šokantne filmove) morati ponovo da krenu od nule.

Na to kretanje od nule biću prinuđen verovatno i ja, što uopšte nije loše pošto takav položaj ne dozvoljava umetniku da se razmazi i uspava. Ipak, i dalje se nadam nekoj novoj intervenciji "od gore", i s tim u vezi dobrom sastavu neke nove komisije koja će odlučivati o novcu za filmske projekte. Bez Božje pomoći ništa neće biti od novog srpskog filma :)

Ko spada u ciljnu grupu filma, i kad krene u bioskope, ko će sprečiti klince koji ništa ne razumeju da gledaju film i iscrpljuju se u površinskim aspektima stvari?

Odgovorni roditelji sigurno neće voditi decu da gledaju Porno bandu. Na plakatu lepo piše: „Ne preporučuje se mlađima od 18 godina!“.

Naravno, bio bih neiskren kada bih rekao da nisam računao na efekat "zabranjenog voća" i da nisam svestan toga da će mlađi baš zbog te preporuke ići da gledaju film. Ipak, za odlazak mlađe dece u bioskop odgovorni su roditelji i niko drugi.

Stariju decu je već teže kontrolisati.

Bez obzira na sve, ovde dolazimo do pitanja umetnikove društvene odgovornosti. Ja se nikada nisam slagao s mišljenjem da nasilje u filmovima izaziva nasilje u životu. Mislim da kad bi nekom uredbom u filmovima bili zabranjeni nasilje i perverzije i kad bismo čekali efekat, to bi bilo isto kao kad bi obolelom od boginja počupali kraste i rekli da je on sad zdrav pošto se boginje više ne vide.

Filmovi sigurno ne generišu nastranosti u životu, već samo pomažu da one brže izađu na površinu i da postanu očigledne. Tako da možemo reći da umetnost u svemu tome ima pročišćavajuću, lekovitu funkciju.

Od cele požrtvovane ekipe, ko su ti saradnici bez kojih bi ti bilo baš mnogo teže i da li je neko pomagao u radu na scenariju?
Na scenariju sam radio sam. Što se tiče saradnika, istakao bih moju desnu ruku, direktora fotografije Nemanju Jovanova, kostimografe Jelenu Đorđević i Vesnu Teodosić, scenografa Zoranu Petrov, montažere Marka Glušca i Milinu Trišić, dizajnera i snimatelja zvuka Vladu Živkovića, kompozitora Janju Lončar, autora maski i specijalnih efekata Miroslava Lakobriju, glumačku ekipu predvođenu Mihajlom Jovanovićem, direktora filma Milana Stojanovića, itd. U intervjuu se zbog ograničenog prostora ne mogu pomenuti baš svi, a voleo bih. Svakako, mogu reći da sam radio s najboljom filmskom ekipom u Srbiji.
S obzirom na to da pominješ Božju pomoć, kako gledaš na napade desno orijentisanih grupacija tipa: "Apage, Sotono, otkud nama u pravoslavnoj Srbiji ovakav blasfemičan film!"

Porno banda je film čije su oštrice, u političkom smislu, usmerene i levo i desno. Time sam ukazao na besmisao ideološkog, političkog određenja danas.

Čvrsto sam uveren da eksplicitno tretiranje seksa i nasilja ne šalje, samo po sebi, blasfemijsku poruku. Ne želim da se ovim opravdam pred napadima kao što je ovaj koji si navela, čak hoću da kažem da su krugovi od kojih takvi napadi dolaze krivi za to što se pravoslavlje ponekad tumači kao rigorozna, zatvorena, zastarela religija puna tabua i mržnje. Ja se ne slažem s tim jer mislim da je hriščanstvo prosto sveobuhvatno. Najprostije rečeno, i ljudske izlučevine su Božje delo.

Da se vratimo malo unazad: kažeš da umetnost ima pročišćavajuću funkciju. Tako je mislio i Aristotel. On kaže da tragična radnja "izazivanjem sažaljenja i straha izaziva pročišćavanje takvih afekata". Sažaljenje kod nas gledalaca navodno je povezano sa činjenicom da strada manje-više nevin čovek, a strah sa činjenicom da strada neko sličan nama, pa bismo mogli i mi. Koliko je tvoje sažaljenje prema tvojim junacima, a koliki je tvoj strah?

Moje sažaljenje prema akterima u filmu gotovo da ne postoji. Ne postoji, jer nema razloga za to pošto su članovi Porno bande zapravo srećni pojedinci jer se nalaze u grupi u kojoj se svi međusobno razumeju, koja ima isti cilj pred sobom, istu veru. To je zamena za porodicu, pošto je ideja porodice danas potpuno oskrnavljena i bačena u zapećak. Porno banda je u srećnoj poziciji jer je slobodna na tom svom autsajderskom putu.

Političko određenje smatraš besmislenim, no kuda vodi relativizacija odgovornosti za zlo? Ako ni žrtve ni krivci ne znaju ko je i za šta kriv, to vodi svet u – šta? Ako se ne zna čija je krivica, onda niko ne može biti kažnjen, a onda je sve dozvoljeno jer nema čak ni predupređujućeg efekta kazne. Zvuči kao zalaganje za haos, ili i gore, za zakon jačeg. Da li bi to bila legalizacija postojećeg stanja?

Hteo sam da kažem da je političko opredeljenje danas obesmišljeno zbog ekstremnog rascepkavanja političkih opcija i maksimalne medijske zloupotrebe političkih ideja.

Postaje jasno da se iza političkih opredeljenja kriju trivijalne emotivne frustracije i da su ta opredeljenja nekakva loša zamena, podmetač i dodatak za poljuljane, osakaćene identitete, zamena za religiju koju ništa ne može da zameni. Mi živimo u vremenu kada se političko opredeljenje izvrglo ruglu.

Opet, političko opredeljenje nema veze sa etičkim momentom, naravno ako reč politički gledamo u užem smislu, vezanom za vladajuću ideju parlamentarizma prisutnu u Evropi i Americi. Čovek svoju etiku i odgovornost treba da sprovodi mimo toga, mimo te laži.

Baš u toj savremenoj svetskoj političkoj papazjaniji i licemerju postaje simpatično vraćanje na ekstremističke političke opcije, ali više u nekom postmodernističkom smislu, bez suštinske veze sa prošlošću tih ideologija, nego više sa formom tih ideologija. Vraćanjem na te ekstremističke opcije koje su pune emocija (za razliku od ovih današnjih koje su sterilne) mi parodiramo postojeće stanje u svetu.

Kao i u Porno bandi, i u narednim filmovima nameravam da se bavim tim autsajderskim, ekstremističkim grupama, bez obzira na to kojoj ideologiji one pripadaju.

Ko su u tvom filmu stvarni negativci? I u dramaturškom smislu i u ideloškom?

Mislim da nema stvarnih negativaca. Prosto, Banda je film koji se bavi autsajderima, bilo da su oni porno glumci ili seoski silovatelji. Nekako mi se čini da na kraju svi ispadnu žrtve.
I za kraj, pošto su u Životu i smrti porno bande svi nastradali (osim mladića koji je otišao u manstir), otkrij nam, molim te, ko će biti junaci tvog novog filma?

Pošto si pomenula Dragana, koji je ostao u manastiru, moglo bi da se razmišlja o nastavku Porno bande koji bi se dešavao u svemiru.

Dragan izlazi iz manastira, oživljava mrtve članove Porno bande i kreće s njima u svemir u dorađenom porno kombiju. Pošto je Dragan u prvom delu često imao koitus sa zemljom, sada tu ulogu nastavlja tako što oplođava planete na koje nailaze, a glavni cilj mu je koitus sa crnom rupom pošto to do sada nikome nije pošlo za rukom. Tako se film i završava – seksom sa crnom rupom.

Za treći deo moraš ti da mi daš ideju, ili posetioci Popboksa.