Bez namere da deli moralne lekcije ili da budi kod publike grižu savesti, Mladen Đorđević kroz metaforu pornografije daje sliku društva bez ideologije, klasa, bilo kakvog moralno-vrednosnog uporišta u vučjem vremenu
scenario: Mladen Đorđević i Dragan Nikolić
producent: Lazar Lalić
žanr: dokumentarni
proizvodnja: SCG, 2005
trajanje: 97 min.
svetska premijera: FEST 2005.
Nakon nedavnih istorijskih lomova na našim prostorima, pojam dokumentarnog filma kod domaće publike najčešće se izjednačava sa filmovima koji se bave otkrivanjem ili rasvetljavanjem zlodela počinjenih tokom devedesetih. Proći će, na žalost, još dosta vremena pre nego što ponestane inspiracije za ovaj vid dokumentarno-novinarskog bavljenja novijom istorijom i to pod uslovom da se u međuvremenu ne dese nove nesreće. Uprkos mnogim zamkama koje vrebaju na ovom terenu, istraživanje novijih srpskih nevolja u formi dokumentarizma je potrebno, ne zbog čišćenja kolektivne savesti ili izazivanja stida kod gledalaca – stid je od početka devedesetih i te kako prisutan – već zbog demaskiranja nečovečnosti kako bi se jasnije prepoznalo i učinilo ogoljenim nakazno lice zla.
Film Made In Serbia, međutim, ne bavi se masakrima, atentatima, otmicama i sličnim pojavama: u pitanju je film koji opisuje stanje društva u kome su pomenute pojave godinama servirane uz doručak i prvu jutarnju kafu. Baziran na opisu srpske porno-industrije, a bizaran zbog mnoštva kadrova preuzetih iz ostvarenja ovog parafilmskog žanra pomenute “industrije”, Made In Serbia demonstrira zamisao autora Mladena Đorđevića i scenariste Dragana Nikolića da Srbiju kakva je danas prikaže kroz vizuru jedne grupe marginalaca i nevoljnika.
Film prati potragu adekvatno nenametljivog naratora Nenada Bekvaleca (eksperta za porno tematiku) za bivšom devojkom koja se aktivno bavi ovom vrstom “glume”, sa željom da snimi porno film sa njom. Tokom potrage upoznaje se sa polusvetom koji čini srpski porno film danas, ali i sa samom materijom, ilustrovanom brojnim, često odvratnim, insertima. Kroz razgovore sa “glumcima”, njihovim prijateljima i porodicama, otkriva nam se stvarnost u koju je teško poverovati; upoznajemo se sa ljudima koji u šupi kraj kuće u kojoj im se nalaze deca snimaju “film” za par crvendaća, njihovim željama da “rade” što više, nesrećnim porodicama iz kojih dolaze i njihovom bezrezervnom prihvatanju ovakvog načina rada, neretko propraćenim pozivanjem na patriotizam; ovo poslednje rečito prikazuje do kakvih rezultata je dovelo bezočno manipulisanje nacionalnim osećanjima od strane nitkova koji bi ovakvo uzdizanje srpstva verovatno uz kikot shvatili kao slučajnu pojavu u jednoj marginalnoj grupi.
Bez namere da deli moralne lekcije ili da budi kod publike grižu savesti, Mladen Đorđević kroz metaforu pornografije daje sliku društva bez ideologije, klasa, bilo kakvog moralno-vrednosnog uporišta u vučjem vremenu, što, kondenzovano u devedesetak minuta ovog dela, ostavlja samo nemu tugu. Šta drugo osetiti nakon gledanja pomenutih inserata iz filmova koji su snimani u “treš” ambijentima i sa jeftinim kamerama, bez ikakvog scenarija, sa ružnim i nesrećnim glumcima? U uređenim društvima, porno filmovi su sredstva za razonodu i samonadraživanje; u slučaju srpskih pornića, jedino što uzbuđuje jeste njihova sličnost sa državom u kojoj koalicije nastaju po teoriji konfuzije (svako sa svakim), u kojoj je prosečna plata oko 150 evra i u kojoj je pesimizam na zavidnom nivou. Zato je scena u kojoj se svi viđeniji protagonisti domaće porno produkcije nađu na budimpeštanskom sajmu erotike, sa licima obasjanim prizorima nesputanog javnog seksa, potresan dokument o položaju Srbije u Evropi na početku 21. veka.
Made in Serbia je sniman u Beogradu i raznim vojvođanskim selendrama, te ima elemente
road moviea, a trenutak u kojem ekipa filma neuspešno pokuša da snimi sopstveni pornić nalikuje na postupak u društvenim naukama poznat kao akcioni eksperiment (koji se svodi na to da istraživač neke pojave aktivno učestvuje u njoj); ono što je važnije od insistiranja na čistoti žanra jeste da smo dobili film koji hrabro progovara o pustoši koju je ostavila nedavna prošlost, onako kako je o Beogradu devedesetih govorio Baljkov
Vidimo se u čitulji ili o užasima post komunističke Rusije igrani film Ljulja zauvek
Lilya 4-Ever Lukasa Moodyssona.
Iako skromnije produkcije, Made in Serbia predstavlja zahvat u srpsku stvarnost ozbiljniji od velike većine domaćih filmova koji, angažovani u raskrinkavanju demona autoritarnih i tiranskih vlasti pod kojima smo živeli, uzrocima naše društvene katastrofe i posledicama rata, sami po sebi isuviše liče na posledicu rata.
I, uprskos tome što je neumesno govoriti o bilo kakvom ćaru od bavljenja pogrešnim ljudima koji rade pogrešan posao na pogrešnom mestu, moglo bi se konstatovati da smo dobili inteligentnog autora sa izoštrenim pogledom kako na stvarnost, tako i na film a koja se, nadajmo se, neće okrnjiti u daljem hodu kroz domaću kinematografiju sa svim njenim “ludim i zbunjenim” akterima.
Komentari