Žila kucavica

Ako bi se pravila vremenska kapsula za 90-e na planu srpskog filma, bilo bi više kandidata, s tim što bi se među njima nesumnjivo isticalo ime Želimira Žilnika. Njegovim ostvarenjima se ne može spočitati samodopadljiva potreba Srđana Dragojevića da u film udene što više dokaza svoje filmofilske verziranosti, u njima nema ni Paskaljevićeveg insistiranja na što više puta naglašenim poentama, Radivojevićevog poriva da svet filtrira kroz necelishodnu kontemplativnost, nema ni Mihićevog sentimentalizma... Žilnik, pak, nudi samo iskrenu zaigranost, nepatvoreni humanizam, neuvijenu političnost i krajnju autenitičnost..

Već više od četiri decenije Žilnik boravi na svom ostrvu koje nekim čudom opstaje unutar okeana isprepletanih sfera uticaja, kartelske umreženosti, političke podobnosti i bitisanja (često i s onu stranu zakonitog), što su sve odrednice ovdašnjih kinematografskih (zakulisnih i, samim tim, važnijih) prilika. Samosvojnost jeste romantična kategorija, nadahnjujući cilj kojim se svakodnevnom batrganju može udahnuti makar nategnuti smisao. I nije to samo pitanje umeća, često je i pitanje dara. I ima svoju cenu.

Cena koju Žilnik, reklo bi se, dragovoljno plaća je povisoka – marginalizovana pozicija, na samom rubu sistema, ali koja kao takva predstavlja čvrsto uporište za bavljenje upravo marginalcima. Sa punim pravom i bez stida. Kako se svaka istorija privatnih života na kraju završi u tački zlosrećne i skrajnute većine bez stvarnog prava glasa i uz fingiranu slobodu govora, tako je i Žilnik posve prirodan izbor za hroničara naše neušminkane stvarnosti.

Još od Ranih radova (1969), filma koji se usled sudskog-cenzorskog zamešateljstva i pogroma nametnuo kao opštepoznato mesto i onima koji za detaljnije proučavanje filma baš mnogo ne mare, pa sve do skorašnjih radova, Žilnik istrajno uspeva da uhvati obrise vremena dok ono ne umakne u okrilje prošlosti gde su svakakva domaštavanja i relativizovanja i moguća i, šta više, ponekad poželjna. U Tako se kalio čelik (1988) i TV serijalu Vruće plate (1987) Žilnik pruža detaljan prikaz urušavanja jednog grandioznog, utopističkog sna o pravednom društvu. Tito po drugi put među Srbima (1993) donosi ispod sača sveže viđenje prezasićenosti ovdašnjeg plebesa istorijom i istorijskim. Marble Ass (1995) uz lucidnu začudnost nudi portret totalnog i teško pojmljivog ludila više-manje mirnopodskih 90-ih, u Srbiji sa Miloševićem na čelu.

***

Budi se istok i zapad: I dok je ovdašnja zvanična filmska kritika, bilo usled zle namere, mira u kući, juriša na švedski sto i vinsku listu na partiju u slavu otvaranja FEST-a, gotovo potpuno previdela najnovije Žilnikovo ostvarenje, hrvatski filozof i teoretičar kulture Boris Buden na stranicama Peščanika hvali istinoljubivost i izraženu polemičnost Stare škole kapitalizma: „Žilnikova Stara škola kapitalizma razotkriva stvarnost kakva ona jest: svima već dobro poznatu mračnu stranu naše postkomunističke tranzicije, istinu kriminalne – i nasilne – privatizacije, realnu bespomoćnost izdanih, odbačenih, poniženih i pauperiziranih radnih masa, realni učinak aktualnog desnog nasilja, njegov modus operandi, tj. neoliberalni outsourcing državnog nasilja, njegovu reartikulaciju u sferi privatne inicijative, terora desnog civilnog društva. Što se pak lijevog političkog nasilja tiče, Žilnikov film ga uopće ne zaziva. Naprotiv, on dokumentira njegovu realnu nemogućnost – u klasičnom kodu solidarizacije napredne inteligencije s radničkom klasom. Film prikazuje školu kapitalizma na čijim ispitima je lijevo političko nasilje palo: radnici kojima anarhisti priskaču u pomoć na kraju ih izdaju.“

Novu srpsku, postpetooktobarsku inkarnaciju, Žilnik je obeležio sočnom trilogijom o Kenediju Hasaniju, mudro poentirajući na temu mimikrije neophodne da bi se, dok sričemo prva slova abecede tranziciononog kuluka, probili do oboda tvrđave sređenijeg dela Evrope. U trenutku kada vladari potpuno deindustrijalizovane, očerupane i gladne Srbije zgodan izgovor pronalaze u nemani zvanoj SEKA, Želimir Žilnik u trku ulazi sa naglašeno politički radikalizovanim ostvarenjem Stara škola kapitalizma (2009). Kanda u skladu sa onom starom koja veli da pametni način komunikacije prilagođavaju onim sa kojim u datom trenutku komuniciraju.

Stara škola komunizma (premijerno prikazana u okviru poslednjeg Oktobarskog salona, a potom tokom samo nekoliko dana u prestoničkom Domu omladine u ne baš najsrećnijem terminu – uz sam početak FEST-a, čije hegemone ovo ostvarenje očito nije mnogo intrigiralo) bi se mogla podvesti i pod termin „navijački film“. Nešto poput Rockyja za ovdašnje iskrene levičare.

I zaista, lako se može desiti da vas tokom gledanja ovog ostvarenja ponese navijačka strast, da osetite poriv da krenete u boj na tu kapitalističko-eksploatatorsku aždaju, a sve i da ste pri tom potpuno drugačijih ideoloških preferenci. Baš kao što je moguće (a i toliko puta potvrđeno) da Žilnika kao poštovanja vrednog samoinicijativno pomenu i oni sasvim drugačijeg filmskog ukusa, čiji pojam filmskog raja predstavljaju udarna ostvarenja Rennyja Harlina, Joha McTiernana i friške Oskarovke Katryn Bigelow, recimo.

U novom ostvarenju, Žilnik (u skladu sa reputacijom i pričama koje ga dovode čak i u poznaničko-drugarske odnose sa političkim krilom čuvene grupe Baader-Meinhoff) je odlučio da se pozabavi kipućim besom obespravljenog i na skapavanje u tišini osuđenog proleterijata. Grupi radnika privatizovanih, pa ubrzo potom i uništenih zrenjaninskih preduzeća Žilnik pridružuje i grupu vatrenih anarhosindikalista (na čelu sa Ratiborom Trivuncem, naravno) koji shvataju da ih samo stvarni aktivizam, pa samim tim i moguće nasilje, deli od pukog nagvaždanja iz domena jalove levičarske demagogije.

U potrazi za načinom da se putem filma artikuliše zgađenost nad onim čemu prisustvuje kao svedok, Žilnik je ponovo svoj na svome. Radnici, kao u nekakvoj psihodrami koja, to je već od samog starta jasno svakom gledaocu, neće doneti katarzu, udruženi su sa anarhosindikalistima, čudacima koji veruju da je drugačiji svet moguć, i evo ih zajedno u principijelnoj koaliciji radi borbe protiv te nemani koja se krije iza koprene krupnih reči i slatkih obećanja.

Kako je sam Žilnik obznanio u listu Republika (2008), razlozi za snimanje ovog filma „izviru iz empatije za nepokorene stradalnike ’tranzicije’ u kapitalizam, koji je, pokazuje se, manje human od prethodnog razdoblja u kom sam i sam bio izložen raznim oblicima represije“. Teško da bi bilo ko, pa i svemogući spin-majstori u vrhovima trenutne vlasti, mogli bilo šta da spočitaju porivima i naumu maestra Žilnika. Protiv današnjice koja je često pervertirana i zaslađena do neprepoznavanja u viziji onih koji u ovoj epizodi drže uzde i korbač, Žilnik kreće silovito, ni trenutka se ne zaklanjujući iza tobožnje objektivnosti koja je prečesto tek sinonim za pristajanje. A tome Žilnik nikako nije sklon. I na njegovu, i na našu sreću.

Žilnikova režija je zadivljujuće poletna - on i dalje poseduje dar za postizanje dinamične inscenacije unutar simulirane situacije. Premda je i ovaj put džem-sešn poslužio kao osnovno dramuturško oruđe, među akterima ima dovoljno istinske emotivne interakcije. Naravno, stvar dosta olakšava fakat da se radi o stvarnim stradalnicima na rubu pucanja i levičarima čiju iskrenost, naročito nakon utamničenja koje Žilnik u Staroj školi kapitalizma proročki anticipira, niko ne dovodi u pitanje.

Bunt je poželjan, preko potreban, ali Žilnik je svestan da priča priču o još jednoj mrtvorođenoj revoluciji, te da njegovi gladni heroji nikada neće dosegnuti ni slavu jednog Alije Sirotanovića, niti među anarhistima valja tražiti buduću vladajuću elitu.

Ali borba je neizbežna, sam pokušaj je najčešće odraz samopoštovanja i svesti o pravu na egzistenciju. Želimir Žilnik barata važnim pitanjima, a ovo je je možda i ideološki daleko najrelevatniji srpski film milenijuma. Pri tom, autor ne zaboravlja da se zabavlja i da zabavi. Može da zaliči, ali nije nekakav stvarnosno-tranzicioni freak show, nije minimiziranje problema kroz podsmeh, mada film donosi nekoliko urnebesnih segmenata, poput protesta „ugroženih“ tajkuna, ragbi utakmice radnika pod punom profesionalnom opremom u krugu ogoljene fabrike, ili same završnice.

Na žalost, i Stara škola kapitalizma već deli sudbinu ostalih Žilnikovih uspelih doku-drama, njegovih proročkih, a u stvarnosti potpuno ukorenjenih povesti. Iako prvorazredni događaj, Stara škola kapitalizma ostaje tek fusnota u danima u kojima se upućeni i oni kojima je iz nekog razloga još uvek stalo bespoštedno iscrpljuju u raspravama da li Dragojevićevo ratničko cersko blato bolje od Mirjane Karanović koja peva potištenim muškatlama na terasi odražava prototip srpskog filma za svet, ili kod koga je u ovoj epizodi završio konkursni mrs, i to za ostvrenja koja će ionako slabo ko poželeti da pogleda.

A tranzicija i nepravda bole. Ljudski i stvarno. I boleće. Srećom, eto varljive utehe u vidu ideje o vremenskoj kapsuli.