Ne treba se porediti sa drugima, nego se treba porediti sa samim sobom; svakog dana treba učiniti nešto da se bude barem malčice bolji nego juče
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Milutin Milošević, Zoran Cvijanović, Milena Dravić
Žanr: drama
Trajanje: 130 min.
Proizvodnja: Srbija, Republika Srpska, Bugarska, 2008.
Svaka nacionalna kinematografija ima svoje A, pa svoje B i C autore, pa onda ima i novajlije, ima TV autore, ima underground levičare i desničare. Na primeru glumaca to je još vidljivije – postoje zvezde, a postoje i slavni epizodisti koji nisu ništa manji nego zvezde, te zbog njih postoji Oskar i druge važne nagrade za sporedne uloge.
Jedan od problema domaće kinematografje jeste i u tome što je Zdravko Šotra iz naslova ovog teksta jedan od postojano najboljih, ako ne i najbolji reditelj u ovoj zemlji! Ako ste zaustili da se svađate sa ovom tezom, molim vas, pričekajte. Šotra nije zakon u poređenju sa domaćim A-spilberzima, već zbog toga što je odličan u onome što radi na mestu na kojem jeste.
Među sebi sličnima on odskače za dve glave, a u odnosu na sebe samog održava nivo i stalnost kvaliteta. Šotra, ne mora čak ni da bude sam Šotra – on je ime za dobro ciljanje i isto tako dobro pogađanje u okviru naciljanog.
Sveti Georgije ubiva aždahu spada, pak, u domaću ultra-A-produkciju, a po tako postavljenim aršinima, nažalost, ne doseže previsoko. Film nije najgori, ali nije ni najbolji, ni u okviru domaćih filmova uopšte, ni u okviru opusa Srđana Dragojevića.
Po istorijsko-nacionalnom backgroundu, blatu i količini noćnih scena Aždaha je bliska Sinovcima Siniše Kovačevića; po iracionalnosti ponašanja junaka i nejasnoj modernoj sumanutosti srpske žene s početka 20. veka bliska je Čarlstonu za Ognjenku Uroša Stojanovića; po naturalizmu, polarizovanosti likova na seljake i građane i konstatovanju stanja, a bez vrednosnog određenja, bliska je i Životu i smrti porno bande Mladena Đorđevića.
Po ratnom miljeu i obilju muških likova, opet, Aždaha budi asocijacije na Dragojevićeva Lepa sela, no tamo smo junake voleli i patili sa njima jer nam je tačno rečeno ko su i šta ih je sateralo u istorijsko-egzistencijalni ćorsokak. Takođe, uzdržanost od ideološkog stava u Lepim selima bila je logična i nužna za trenutak u kojem je taj film nastajao, pa je u sebi sadržala i meru civilizacijskog takta, humanosti i lepog vaspitanja.
U Lepim selima, takođe, tužno je kad ginu oni koji ginu, a tužno je i preživljavanje, jer da nije bilo rata, bilo bi svega.
Aždaha je, međutim, priča o ljubavnom trouglu u kojem je malo ljubavi a više isterivanja kojekakvih ličnih aspiracija, i nije jasno koja je to situacija u kojoj bi glavni junaci bili srećniji. Da ljubavnik nije osakaćen u Balkanskim ratovima, teško da bi junakinja s njim u braku bila srećnija, jer je ona iz grada, a oba muškarca sa sela, što je, navodno, nepremostiv kulturološki jaz.
Takođe, teško da bi žena koja želi da se u donjem vešu šeta po njivama bila srećna u bilo kom braku. To što se priča o socijalno neosvešćenoj i emocionalno nestabilnoj ženi odvija na fonu ratova koje je Srbija vodila početkom 20. veka samo je slučajnost, i teško da možemo reći da je ona metafora za Srbiju u celini, a njeni muškarci simboli mogućih vrsta vladavine.
U savremenim osnovnoškolskim udžbenicima uči se da je Prvi svetski rat počeo napadom Austro-Ugarske na Srbiju, a nekadašnji povod za taj rat, Gavrilo Princip, iz udžbenika je netragom nestao. Kod Dragojevića se, pak, Princip, ipak, pojavljuje kao student kojeg obogaljeni bivši ratnici, šverceri, prevoze preko Save u Austro-Ugarsku, gde ide da se školuje. A prevezeni Princip ode – ne plativši.
Postoji istorijska anegdota o tome kako su se baš za to školovanje u inostranstvu dva mladobosanca Gavrilo Princip i Trifko Grabež obratili Pašiću, a on ih odbio rečima: „Gospodo, vaš princip je grabež!“. No, što im nije omogućio predsednik vlade koji je, navodno, znao šta radi, omogućio im je, vidimo u Aždahi, obogaljeni srpski narod koji, eto, kako nam na kraju filma piše preko celog platna, kroz čitav 20. vek nije znao šta radi.
O tome da li će srpski narod to saznati u 21. veku još se ništa ne zna.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari