U produkciji kuće Ave, Serbia! domaću bioskopsku publiku će 2006. pozdraviti, ne umirući iz čuvenog rimskog pozdrava kojim su gladijatori pozdravljali Cezara, već davno, nešto manje davno i ne tako davno umrli Srbi<
Uz reku, savskim nasipom, od Bloka 45 na dalje, kroz automobile zaljubljenih parova i mrak, a zatim samo kroz mrak, oko pet kilometara i odjednom – svakom dobronamernom šetaču koji je u poslednjih mesec dana noću prošao ovuda, moralo bi se učiniti da su se vanzemaljci spustili na njive beogradske periferije! Na ovčarskom dobru i pašnjacima PKB-a podignuta je scenografija za film Sinovci scenariste i reditelja Siniše Kovačevića. U produkciji kuće Ave, Serbia! čiji su vlasnici Ljiljana Blagojević i Siniša Kovačević (sa direktorom fotografije Radoslavom Vladićem, scenografom Aljošom Spajićem, kostimografkinjom Marinom Medenicom, maskerkom Stanislavom Zarić, direktorom filma Vladimirem Vasiljevićem i kompozitorom Vladom Georgijevim) snima se pod žestokom rasvetom i isključivo noću jer se radnja odigrava na onom svetu, pa u njegovom rukavcu gde su stigli svi oni mrtvi koji su poginuli pod tuđim imenom. Glumačku ekipu koja tumači dramu među Srbima poginulim u novijoj istoriji ovdašnjeg ratovanja, od I Svetskog rata do poslednjeg bezimenog rata, čine: Petar Kralj, Nikola Rakočević, Nenad Maričić, Bane Tomašević, Miodrag Krivokapić, Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević. Produkcija je ozbiljna i skupa, snimanje je teško kao i svaki noćni rad, a trenutak kad smo ih posetili bio je posebno frontovski uverljiv jer je blato bilo gusto i teško bez obzira što se ljubazni sektor kostima postarao da nam cipele zaštiti najlon-kesama. Posle glumačke probe, a pre prvog kadra tog noćnog snimajućeg dana, razgovarali smo sa koproducentom, rediteljem i scenaristom Sinišom Kovačevićem
POPBOKS: Koliko ste dugo radili na pripremama za ovaj film i kako su povezani pozorišna predstava i scenario?
SINIŠA KOVAČEVIĆ: Pa, ne znam tačno. Ako vam kažem da na kraju scenarija postoji otprilike ovakva rečenica, dakle onog trenutka kad sam ukucao „kraj“, ispod toga piše ovako jedna prepotentna izjava ovako ja pišem, a onda pored toga rođendan moje majke Katice, 5. oktobar, dva sata ujutro, 1997. godina. To je dan kad sam završio scenario. Drama je nešto starija, nekih pet-šest godina... Eto, od tada, od te '97. godine su shodno političkim, sociološkim i ekonomskim prilika tekle pripreme za ovaj film. Tri puta je trebao da bude snimljen, dva puta je snimanje odgađano, ovaj treći put je, eto, ispao definitivni. Znači, kalendarski gledano, tačno osam godina. A razlika između drame i filma, pa ona je određena izvesnim pravilima ponašanja i pravilima mišljenja koje podrazumeva transfer jednog materijala iz jednog medija u drugi. Kod nas, na sreću, postoji dosta iskustva u tom smislu, da vas podsetim samo na najsvežija, postoji predstava Tamna je noć koju je pokojni Kresoja transferisao sa Acom Popovićem u film, predstave Balkanski špijun ili Profesionalac koje su takođe transferisane, ja imam značajno iskustvo sa predstavom Janez koja je pretvorena u film Država mrtvih, na žalost poslednji film pokojnog Živojina Pavlovića. Predstava i scenario se razlikuju u onoj meri u kojoj se moraju razlikovati i poštovati specifikumi tih zapravo sličnih medija. A oni su zapravo slični utoliko što od dobre drame može da bude dobar film, a od dobrog filma ne mora po definiciji da bude dobra drama. Taj transfer unazad je češće nemoguć.
A što se tiče godina, s obzirom da je drama nastajala na početku našeg shvatanja šta nam se dešava, a sada smo već dugo zbunjeni onim što nam se dešava, šta je različito?
Znate šta, svaki put kad smo pomislili da smo izvukli određene istorijske pouke, ustanovilo se da to nije, na žalost, tačno, je l'. Ja ne mogu da se zakunem, sad imam pedeset godina, ne mogu da budem siguran da ću umreti da neću dočekati još jedan rat. Jedan Danac ili jedan Šveđanin, mojih ili vaših godina može definitivno da potpiše izjavu i da sa ogromnom verovatnoćom tvrdi da rata u njegovom životu neće biti. Ja to ne mogu i vi to ne možete ovde. Ratovi izbijaju na principu određenih koncentričnih krugova i zato su prosto i lako predvidivi, nije ih teško anticipirati. Nisam siguran da će 21. vek po mnogočemu biti različit od 20-og. I 20. vek je dočekan kao vek blagostanja, vek ogromnih tehničkih inovacija, da vas podsetim da su na početku 20. veka napravljeni neverovatni tehnološki i industrijski pomaci, da je pronađen telefon, telegraf, da je cela Evropa premrežena železnicom, da je Fleming vrlo brzo pronašao penicilin, da se smatralo da se ulazi u jedan Bell Epoque, u vreme blagostanja i boljeg života, a da je taj vek doneo dva svetska rata i da je doneo jedno užasno moralno i mentalno posrnuće celog čovečanstva, da je napokon doneo i gulage, koncentracione logore, i fašizam i komunizam. Zašto bi se 21. vek razlikovao? Mislite da je čovečanstvo mnogo pametnije nego što je bilo pre sto godina? Ja bih jako voleo da grešim, ali evo ovaj film upravo služi za to nas malo dovede razumu i pameti, prosto da postavimo određenu vrstu pitanja i da upozorimo na neke stvari. Ako uspemo u tom upozoravanju i potaknemo neku glavudžu da počne da razmišlja, onda smo uradili posao.
Pošto u filmu imate mrtve iz nekoliko ratova, da li među njima postoji nekakvo gradiranje, razlika, specifičnosti ili se to izjednačava jer su rat i smrt uvek grozne stvari?
Kad pogine neki osamnaestogodišnji mladić, da li je on poginuo u saobraćajnoj nesreći, obračunu uličnih bandi ili nekom odbrambenom ratu, za njega, njegovu porodicu i njegove najbliže je svejedno. Tu prestaje sve. Čak imamo jednu repliku u filmu „Džaba, striko, ako svi izginemo, onda Srbija može da bude do Kine – ne vredi!“. Ova tri Srećkovića kojima se mi ovde bavimo su ginula u različitim epohama i u različitim motivacionim sistemima. Jedan je poginuo 1914. braneći otadžbinu od austrougarske najezde, okupacije i agresije, ginući sa zadovoljstvom i, onako, sa pesmom na usnama. Drugi je poginuo 1944. takođe s pesmom na usnama na Sremskom frontu, ali ne više za otadžbinu, nego za ideologiju, boreći se protiv fašizma i misleći da menja svet, s idejom da svi ljudi budu braća i celo čovečanstvo doživi preporod. Dok je ovaj treći najmlađi, najiskreniji i najpošteniji u svemu tome: on kaže da mu je žao što je poginuo i da je mislio da je mnogo plemenitije, a Boga mi, i patriotskije da se za otadžbinu živi, a ne da se za nju gine. I ja lično, ovog trenutka sam najbliži tom stanovištu. Postoje situacije u kojima vas istorijske okolnosti dovedu do toga da više nemate gde i onda – 'ajde da ginemo! Prosto je to tako i tako mora biti, na tom etičkom principu su uspostavljeni neki standardi kakvi su, recimo, Termopili, Galipolje ili govor majora Gavrilovića... Prosto dođe do situacije kad je stani-pani, ali sve treba učiniti da do tih situacija ne dođe. Osnovni patriotski zadatak svakog od nas, a naročito mladih ljudi jeste da se za otadžbinu živi, a ne da se gine za nju.
Kakvu recepciju očekujete ovde, a kakvu u svetu?
Ne bavim se ja recepcijom ni svojih pozorišnih komada, ni filmova... Ja očekujem da taj film neće izazvati ravnodušje jer, mislim, od toga gore kazne nema. Svaka umetnost, a naročito ove narativne i vizuelne umetnosti, pa Boga mi, i muzička i likovna, one idu sa pretpostavkom da će ti, iskoristimo tu ružnu, ali tačnu reč – konzumenti, dakle, nakon kontakta sa umetničkim delom izaći iz svega toga emocionalno ili mentalno pomereni i to jeste osobina ili funkcija umetnosti. Ja bih voleo da ovaj film oslobodi jednu veliku količinu emocija i da zamisli ljude.
To ovde, a festivali?
Bog nam dao znanja, ako bude dobar film biće i svetski festivali. Ja lično mislim da ta recepcija ne može biti drugačija nego ovde. Taj put od pojedinačnog ka opštem je prosto standard na kojem se baziraju sva umetnička dela od pamtiveka do danas. Molijer je pisao francuske drame i isključivo francuske drame, ali su one svojim emocionalno-humanim korpusom prestale biti francuske i postale svojina celog čovečanstva.
Pitam to zbog onog Šveđanina što ne očekuje rat u svom veku.
Ne, pazite, način na koji vi i ja doživljavamo masku iz recimo Nove Gvineje, bez obzira što naša emotivna i intelektualna percepcija... (prekid gde stiže organizator da kaže da je sve spremno za sledeći kadar, a Kovačević mu se zahvaljuje)... prosto, umetnost ne poznaje granicu. Mi možemo da vrlo umetnički doživimo jedan, recimo, Kabuki teatar. To što je on nama mentalno, emocionalno i geografski jako dalek, to je drugo. Ali, upravo u oslobađanju tih emocionalnih kodova leži razumevanje umetnosti na svim geografskim širinama. Možda će nekom Šveđaninu ili Švajcarcu koji nije ratovao 500 godina to izazvati određenu vrstu nedoumice, ali svakako uvesti u neku vrstu razmišljanja ili mentalnog kontakta koji će proizvesti određenu relaciju.
Komentari
-
goran (gost)
| 09.09.2008. 06.56.44
Ovo je zaista nas najbolji film u poslednjih 15-ak i vise godina, bez preterivanja.Gledao sam ih sve, ali ovaj je zaista nesto drugo.
-
Visnjevska (gost)
| 18.12.2008. 04.56.58
Apsolutno se slazem,fantastican film! I toliko ostavlja snazan i poseban utisak koji nisam dozivela dok sam gledala mnooge mnoge filmove.. Film je...no comment..
Steta sto je ovako slabo markentiski podrzan i sto se nije proculo vise za njega...vise ga zaborav jede nego nada da ce se koliko toliko cuti za njega...velika steta...
-
Lidija (gost)
| 29.01.2009. 15.35.03
Muskarci zelje prijatelje sine neko nema nista noci dodje te sutra majka a sta imam kazem nije lepo mi desi ti zemljo moja rode ponovo ubila nekada
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.