Samo još jedan u nizu nesrećnih promašaja i počasnih mizoginičnih bisera srpske kinematografije
Zvanični naziv: Čekaj me, ja sigurno neću doći
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Branislav Trifunović, Milica Mihajlović, Gordan Kičić, Vanja Ejdus, Jelena Đokić, Miša Samolov
Žanr: Drama
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: Srbija, 2009.
Film Čekaj me, ja sigurno neću doći je postavljen kao sumorna romantična komedija koja obrađuje ljubavne patnje, želje, čežnje i neostvarene emotivne odnose. Ta zvezda vodilja filma - ljubav, ispada da je jedna neodređena, hirovita i iznenadna stvar od koje se pomračuje svest, barem po prezentovanom nam viđenju reditelja i scenariste filma, Miroslava Momčilovića.
Alek voli Teodoru ali Teodora voli Nikolu ali Nikola voli Marinu ali Marina voli Aleka – ukratko svi zajedno čine četvorougao neispunjenih nada i težnji usput se ispovedajući svom „čoveku za sve“, Banetu (Miša Samolov), koji jedini nema svoj konkretni objekat žudnje, ali je evidentno usamljen i nesrećan.
Alek (Gordan Kičić) je postavljen kao već toliko puta viđena novobeogradska danguba od 30 i kusur godina, dok je Nikola (Branislav Trifunović) praznoglavi manični navijač. Generalno, ti muškarci su iz nekog razloga tako prosto neodoljivi, uprkos tome što izgleda da jedino što znaju je da piju ili pevaju navijačke pesme.
Nasuprot njima, ženama iz ljubavnog četvorougla je Momčilović bio mnogo manje naklonjen. Tako se na Teodorin (Milica Mihajlović) poslovni angažman gleda krajnje podsmešljivo, a dodatno je potcrtano da ona možda i jeste uspešna poslovna žena, ali kada je u pitanju ono bitno – muško-ženski odnosi – ništa drugo do glupa neartikulisana kučka koja stavlja navijačke oznake ne bi li se dopala tipu i otpušta konkurentkinju u borbi za muškarca sa posla.
Lik Marine (Vanja Ejdus) je savršeno nejasan, ali i ruku na srce jedini koji se ne blamira bez razloga i ne arlauče, pa je Vanja Ejdus nekako uspela da tolikoj običnosti doda zrnce šarma.
Naravno, one obe na kraju filma shvataju da su pogrešile – i vraćaju se muškarcima koji su ih želeli od samog početka.
Ovakvo predstavljanje žena kao klasičnih hirovitih neurotičarki upotpunjuje lik Banetove majke (Mirjana Karanović), koja posle smrti muža kreće da traži staru ljubav. Ona tako postaje nemajka koja ostavlja sina (u njegovim srednjim tridesetim, kako je nije sramota), što pored susreta sa starom razrednom koju Bane pokuša da podrapa za grudi (?!) biva okidač za njegovu depresiju, i rediteljsko iživljavanje nad glumcem tj. izlaganje njegovog tela i kompletne pojave kao groteskne (niz scena u kojima Miša Samolov polugo baulja po podu ili ležeći nepomičan na krevetu urinira u gaće).
Činjenica da je Čekaj me, ja sigurno neću doći najnagrađivanije ostvarenje na domaćim filmskim festivalima ikad govori više o tim festivalima, nego o filmu samom.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari