Svakidašnja umetnost akrobacije

Tokom samo jednog dana, 28. juna 2009, na strip radionici u prostoru Elektrika u Pančevu, grupa domaćih strip crtača (među kojima su bili Wostok, Maja Veselinović, Saša Mihajlović, Vuk Palibrk, Aleksandar Zograf i drugi) timski je kreirala strip storiju od ukupno 15 tabli, inspirisana filmom Nevinost bez zaštite u obe svoje "inkarnacije". Prvobitna varijanta ovog filma zapravo je prvi srpski zvučni film, koji je 1942. godine snimio samouki akrobata i samouki glumac i režiser Dragoljub Aleksić.

Aleksić je poreklom iz sela u okolini Knjaževca, ali je u međuratnom periodu bio poznat širom bivše Jugoslavije, pa i u inostranstvu, po svojim spektakularnim (i uvek besplatnim) javnim nastupima, u kojima je leteo iznad grada držeći se zubima za avionsko uže, hodao ili vozio bicikl na užetu razvučenom iznad najviših građevina, zadržavao golim rukama automobile u pokretu, i tome slično.

Godine 1968, Dušan Makavejev je, koristeći se delovima Aleksićevog filma iz 1942, kao i dokumentarnim materijalima iz vremena okupacije i novousnimljenim razgovorima sa tada već vremešnim akterima i kreatorima originalnog filma, kolažirao nezaboravni omaž možda prvom pop junaku sa ovih prostora, akrobati Aleksiću.

Neobičnu strip radionicu u Pančevu predvodila je kanadska strip autorka srpskog porekla Nina Bunjevac – a specijalni gost bio sam Dušan Makavejev. Bio je to zanimljiv spoj različitih medija, ali i generacija umetnika koji tragaju za nekom vrstom alternativne istorije ovih prostora. Onoliko koliko je egzotični, nepatvoreni lik kao Aleksić bio otkriće za generaciju hrabrih novih umetnika iz šezdesetih, toliko je crni talas, i Makavejev kao jedan od najisturenijih predstavnika ovog pravca, bio vredan otkrivanja i izučavanja za današnju generaciju stvaralaca.

U najneformalnijem od svih prostora Kulturnog centra Pančeva, nazvanom Elektrika, isti taj legendarni Dušan Makavejev (rođen 1932) brzo je uspostavljao komunikaciju sa novom generacijom radoznalih stvaralaca. Uveravao me je da se odlično provodio čitajući zbirku Wostokovih stripova, a bilo je očigledno i da već poznaje veb-sajt lokalnog noiz benda Klopka za pionira! Tokom razgovora sa publikom u Elektrici atmosfera je bila srdačna, a nakon toga sam iskoristio priliku da iz prve ruke saznam nešto o Nevinosti bez zaštite, iako je možda jednu od najzanimljivijih beleški o filmu napisao sam Makavejev još 1969. godine:

"Ono što u tom filmu imponuje je apsolutno gradski život, ton i mentalitet. Dok istovremeno otac Srbije drži u Kragujevcu, jednom starom radničkom, trgovačkom, zanatlijskom i školskom gradu, govnarski govor u kojem se zaklinje u našu seljačku zadrugarsku zemlju Srbiju, dotle jedan akrobata i jedan automehaničar prave film u kojem to naše divno selo predstavlja jedino jedan iskrivljeni polublesavi sluga, a sve ostalo su jedan velegradski gospodin, jedan svetski akrobata, pravi gradski policajci i agenti, gradska nevina gospođica i njena kuplerski nastrojena maćeha."

Kako se ovaj višeslojni, klasični film domaće kinematografije čini svom autoru danas, 40 godina nakon što je nastao gorenavedeni zapis? Sledi razgovor...

Kad sam bio dete, za vreme rata, bilo je to vreme gladi, a Beograd je bio prilično urnisan kao grad. Jela se proja u kojoj je bilo nekakvih kamičaka, a sve se dobijalo na kupone... Sećam se da sam, kao đak drugog razreda Osnovne škole „Car Uroš“, u zimu 1942. godine, tokom grudvanja za vreme odmora pao u nesvest. Odveli su me u školsku ambulantu gde su mi saopštili da se to detetu desilo zbog gladi...

U to jedno gladno vreme, za vreme okupacije, izlazile su novine koje su se zvale Novo vreme. Tu se pojavio članak o filmu akrobate Aleksića pod nazivom Nevinost bez zaštite, uz napomenu da je to zabranjeno za decu. Kao što su na tom istom trgu na Terazijama u prvoj godini rata bili obešeni neki ljudi, pa kada sam s mamom prolazio tuda ona mi nije dozvolila da gledam to za šta sam već bio čuo da je tako važno. Na tom trgu koji je bio razrušen bombama 1941. a zatim nekako zakrpljen, tu se dakle u bioskopu prikazivao film koji ja nisam mogao da vidim zato što je bio zabranjen za omladinu.

U trenutku kada sam, puno godina kasnije, nakon dva uspešna filma 60-ih godina, imao šansu da snimim svoj novi film, hteo sam da to bude film o neobičnim ljudima sa neobičnim osobinama. Sa listom ČIK sam se dogovorio da objave oglas koji poziva „ljude koji se odlikuju veštinom tela i duha“. Dobili smo oko 1.000 pisama, od kojih je bar 900 bilo od ljudi koji su znali da pimplaju loptu glavom ne znam ni sam koliko puta. Stotinak pisama je bilo koliko-toliko zanimljivo, dolazili su razni ljudi i pokazivali nam neke svoje veštine, dubili na glavi ili šta već, ali je pored svega ostalo pitanje: „A šta bi sa Aleksićem, i njegovim filmom?“

Ja sam ga kao đak gledao u Novom Sadu kada je izvodio tačku na „stubu smrti“. On je i tada, 50-ih godina, bio legenda, ali o kojoj se govori upola glasa, s obzirom da je kreirao svoj film u vreme rata, pa se postavljalo pitanje – da li je sarađivao sa okupatorom.

Pokušao sam da dođem do tog filma. Našao sam originalnog producenta, Ivana Živkovića, njegova je ćerka Mira van Blarikon, deo naše dijaspore u Holivudu, koja je tamo radila kao kozmetičar i bila kreator nagrada Kristalnog globusa – glasanja stranih dopisnika iz Holivuda za vreme Oskara. Preko nje sam došao do njenog oca Živkovića, zatim do Stevana Miškovića, snimatelja, a na kraju i do samog Aleksića koji je živeo u blizini Crvenog krsta.

Shvatio sam da su oni bili u nekoj velikoj zavadi. Pregovarajući čas sa jednim čas sa drugim, uspeo sam da shvatim da Aleksić ima pet rolni pozitiva filma u svom podrumu, a Živković da opet u svom podrumu krije drugih pet rolni. U svakom slučaju, tek posle dugotrajnih razgovora, a možda i nakon što su se oni raspitali o meni, dogovorili smo se da svako od njih ustupi svoj deo filma. Na prvi sastanak u Avala filmu u projekcionu salu Aleksić i Živković su došli odvojeno, i svaki od njih je seo na potpuno suprotan kraj prvog reda.

Ja sam to gledao sa nekoliko saradnika među kojima je bio i Branko Vučićević, i odmah sam prepoznao taj film kao dragulj, autentično autorsko remek-delo. Taj fantastičan film bio je deo prave bulevarske kulture, a koji bi trebalo da bude prepoznat kao važan deo nacionalne kulture uopšte. Puritanci preziru sevdalinke, narodne pesme ili viceve, ali ukoliko želite da shvatite neki narod, bez toga ne može. To ostvarenje nije bilo upisano u istoriju jugoslovenskog filma, zato što se tada smatralo da kulturna produkcija nastala u vreme okupacije kao da nije ni postojala.

Još 60-ih o vremenu okupacije nije moglo da se govori sa nijansama. Godine 1968, međutim, nisam mogao ni da pretpostavim da bi i neki moj film mogao da „nestane“, kao što je to bio film Aleksića i Živkovića. Međutim, samo tri godine kasnije, 1971, nešto slično se desilo mom filmu WR Misterije organizma, koji je bio najpre odobren od strane cenzure, zatim izabran za glavni program nacionalne filmske smotre – Pulski festival, ali je odmah zatim donesena odluka da film neće biti prikazivan i prekinuta njegova daljnja distribucija.

Godine 1974, nakon ustavnih promena, uvedena je i vojvođanska cenzura, nakon čega je objavljena odluka Udruženja filmskih radnika Vojvodine, Partijske organizacije filmskih radnika Vojvodine, i preduzeća Neoplante, kojom se saopštava da „taj film nije završen i nikada neće biti završen“.

Tako se i meni desilo ono što se već jednom desilo Aleksiću – on je bio deo kulture koja je izbačena iz nacionalnog kontinuiteta. Eto to se desilo i sa mojim filmom, iako su motivi bili drugačiji.

U svakom slučaju, godine 1968. uspostavili smo saradnju sa svim tvorcima filma. Negativ je u to vreme još uvek bio zakopan pod zemljom. Živković je u filmu pričao o zakopanom negativu i njegovoj ličnoj želji da se to prikaže tek kada se rat završi, ali da je Aleksić taj materijal na svoju ruku prikazivao dok je rat još trajao. Teško je reći šta je tu zapravo istina, ko je tu kome podvaljivao ili na koga je odgovornost bila prebacivana.

Inače, sigurno je da je u vreme okupacije Aleksić bio sprečen da nastupa, zato što je svako okupljanje u grupi većoj od tri čoveka bilo zabranjeno. Ipak je u takvim uslovima nekako okupljena ekipa u kojoj su bili Aleksić, Živković i Mišković, ne znam da li im je u svemu tome još neko pomagao.

Oni su jednog dana 1942. uzeli veliku papirnu kesu u koju se u to vreme pakovala roba u radnji, to su iscepali i napisali koncept filma: Aleksić predstavlja snagu, zdravlje i poštenje, gospodin Petrović je bogat i odvratan, a imamo i lik Sirotice Nade. Siromašna Nada i siromašni Aleksić su u ljubavi, a između njih stoji taj bogataš Petrović, kao i pokvarena maćeha.

Cela priča je postavljena već u prvom kadru, kad gospodin Petrović razgovara sa gospođom maćehom. Sirotica Nada i njen muž koji je igrao slugu doživeli su kraj života u Pančevu. Zla maćeha bila je glumica iz kabarea, i kada smo sa njom birali koju će pesmu da nam otpeva, ona je predložila pesmu u kojoj udovica plače nad grobom svoga muža – „Rupo moja crna i duboka, što sahrani moga milog Stojka“.

Jedva smo uspeli da je ubedimo da to nije sasvim zgodno, i da se više uklapa song o Fridi kod koje svako ide itd. Ubrzo sam rešio da citiram ceo film, samo smo skratili njegove songove koji su trajali beskrajno dugo.

Aleksić je bio oduševljen kada je video moju varijantu filma, prvo zato što je odlično izgledao u svim scenama. Kasnije je bilo neugodnih pitanja, kao na jednoj konferenciji za štampu, kada mu se neko obratio – zar niste primetili da vam se ljudi smeju? On je na to odgovorio: „Znate, mi smo artisti, i kada se publika smeje to znači da uživa u filmu. A ono što je dobro za kasu, to je dobro za sve nas“.

Njemu je bilo jasno da ja nikada nisam dovodio u pitanje njegove tačke, imao je on tu i tamo način da zašrafi neki točak gde treba, i da nešto od tih akrobacija vešto lažira, ali sam ja u tome ostao solidaran sa njim. Istina je bilo da je on zaista stavljao glavu u torbu. On je zaista bio kraći četiri centimetra i imao je srasle pršljenove nakon jedne od nesreća koju je doživeo, i činjenica je da kada je pao u Splitu „na golom betonu“, doktori su rekli da tu ne mogu da pomognu.

On je sam napravio gvozdeni mider, i nastavio da vežba, sve do samoizlečenja – uprkos svemu, dakle, uspeo je da ponovo hoda. Za potrebe filma on je sve to ponovo napravio, lepo se vidi kako to sam kuje.

Ja sam ga u jednom momentu pitao: „Pa dobro, Aleksiću, vas su žene obožavale, kako ste mogli da im priđete sa tim oko pasa?“.

On mi je odgovorio: „Imate pravo, ali kada sam nastupao u Zaječaru, recimo, ja sam slao svoje ljude da dobro zategnu uže između dve najistaknutije zgrade. Dok oni to zatežu, ja gledam naokolo, i vidim, recimo, kako neka žena stoji dugo na vratima ispred prodavnice cipela i gleda u mom pravcu. Zatim vidim ženu koja postavlja veš na prozor, duže nego što je uobičajeno. Međutim, znao sam i da svi muževi istovremeno gledaju u mene. Zato ja, kad mi se pruži prilika, šapnem diskretno u prolazu – vidimo se u ponedeljak u 10 u hotelu, soba broj taj-i-taj. Već dan nakon toga ja sam u Negotinu’...

„Ali, kako su reagovale na taj pojas od gvožđa, pobogu?“

„Sve se dešavalo u mraku, verovatno su mislile da su to moji mišići. Problem je bio sa jednom Mađaricom, koja je počela da me grebe, pa kad se dohvatila mojih leđa i napipala sve te skalamerije, počela je da vrišti, jedva sam je smirio!“

On je zaista leteo preko poplavljenog Dunava, ali za mene je i njegov igrani deo bio jedan fenomenalan podvig.

Bio mi je Aleksićev film interesantan i zato što u vreme nacionalne tragedije kao što je okupacija govori o nekom moćnom ko siluje i vlada nad bespomoćnim ljudima... Moja verzija filma Nevinost bez zaštite nije zalazila u dnevnu politiku, ali se delimično bavila pitanjem naše istorije i nekim elementima koji su bili prećutkivani, a istina je da se nije govorilo o kulturnom životu za vreme okupacije.

Postojala su humoristička pozorišta, imao si malo novca za hranu, i još možda da platiš za pozorišnu predstavu, da se malo nasmeješ pre nego što odeš na spavanje, u krevet se odlazilo rano zato što je bio na snazi policijski čas... Aleksić je veštinom slepog guslara Filipa Višnjića znao šta tom gladnom narodu može da se kaže, kako bi ljudi izdvojili pet dinara da dođu to da gledaju...

Aleksić je voleo sve akrobatske filmove, italijanske, američke, a pričao mi je da je na njega uticao neki ruski film u kojem su ljudi bili lansirani iz topa... Aleksić je i sam napravio takav top, sa kojim je putovao i u Grčku, i desilo mu se da je greškom top prepunio barutom, tako da je čovek koga je on izbacivao umesto da leti 16 metara do mreže preleteo nekih 30 metara i poginuo, a Aleksić nije sudski odgovarao samo zato što je izbio rat...

Kada sam završio film 1968. godine, dobili smo poziv za filmski festival u Berlinu. Tamo je Nevinost bez zaštite dobio Srebrnog medveda, kao i nagradu kritike, i bio veoma dobro primljen od strane publike i kritike. Bili smo na konferenciji za štampu zajedno, i dok Aleksiću postavljaju pitanje na nemačkom, a prevod još traje, on je ustajao i odmah odgovarao. Zadivio je sve prisutne, uključujući i mene – ponašao se suvereno, jer to je bio film o njemu, i nas dvojica smo bili carevi!

U Berlinu je na festivalu bila i Džeraldina Čaplin, i ja sam rekao Aleksiću: „Vidiš, ono je ćerka Čarlija Čaplina“. On je razrogačio oči i odmah zatražio da ga upoznam sa njom. Otprilike joj je saopštio: „Vi ste imali izvanrednog oca kojeg sam ja veoma cenio“. Ona je to prihvatila, i to je za Aleksića bio glavni događaj tokom tog boravka u Berlinu...

Kao što rekoh, sve zajedno, naš odnos je bio pun uzajamnog poštovanja. On mi je govorio: „Kakva šteta da se nismo upoznali 1939. ili 1940, pa da je tada nastao film!“. „Ali, Aleksiću, ja sam tada bio dete“, kažem, a on nastavi da sanjari.

Njegov san je bio da, prema nekom čuvenom italijanskom akrobati, izvede tačku u kojoj bi stojeći na vrhu kompozicije voza u pokretu skočio i zubima dohvatio uže iz aviona! Bila je to jedina akrobacija koju je želeo da uradi, ali nije bilo sredstava, i čvrsto je verovao – u slučaju da smo se tada sreli – da bih ja našao načina da od Jugoslovenske državne železnice dobijemo kompoziciju voza!"